Uspješan povratak korijenima

PORTRET REDATELJA: PAWEL PAWLIKOWSKI

Poljsko-bri­tan­ski reda­telj Pawel Pawlikowski (rođen 1957. u Varšavi) kari­je­ru je zapo­čeo na bri­tan­skoj tele­vi­zi­ji kao reda­telj doku­men­ta­ra­ca, a prvi dugo­me­traž­ni igra­ni film (The Stringer) reži­rao je kra­jem 1990-ih.

Početkom ovog tisuć­lje­ća reži­rao je dra­mu „Posljednje uto­či­šte“, o ruskoj imi­gran­ti­ci u Velikoj Britaniji koja zara­đu­je kao model na inter­ne­tu, a zatim obra­đu­je lez­bij­sku vezu dvi­ju dje­vo­ja­ka u „Mojoj ljet­noj lju­ba­vi“. Riječ je o solid­no naprav­lje­nim i druš­tve­no aktu­al­nim fil­mo­vi­ma, koji su auto­ru stvo­ri­li solid­nu repu­ta­ci­ju na među­na­rod­nom pla­nu, a naro­či­to su dobro prim­lje­ni na Motovun Film Festivalu („Posljednje uto­či­šte“ osvo­ji­lo je 2001. Propeler Motovuna, a „Moja ljet­na lju­bav“ 2005. Posebno priznanje).

Početkom ovog deset­lje­ća Pawlikowski reži­ra svoj do tada naj­am­bi­ci­oz­ni­ji film, fan­tas­tič­ni tri­ler o pis­cu (Ethan Hawke) koji se upu­šta u vezu s tajans­tve­nom ženom (Kristin Scott Thomas), iako nije naišao na veli­ko razu­mi­je­va­nje kri­ti­ke. Nakon toga Pawlikowski radi veli­ki zaokret i reži­ra dva vrlo slič­na fil­ma u koji­ma se temat­ski vra­ća polj­skim kori­je­ni­ma, a koja su mu osi­gu­ra­la broj­ne nagra­de, pohva­le kri­ti­ke i sta­tus jed­nog od naj­cje­nje­ni­jih suvre­me­nih europ­skih redatelja.

Prvi film „Ida“ pra­ti isto­ime­nu dje­voj­ku koju redov­ni­ce pri­je zare­đe­nja šalju da upoz­na jedi­nu bli­sku rođa­ku, ina­če karak­te­rom i život­nim iskus­tvom suštu suprot­nost dje­voj­ci, koja će joj pomo­ći da otkri­je svo­je pra­vo podri­je­tlo. U slje­de­ćem fil­mu „Hladni rat“ (upra­vo igra u hrvat­skim kini­ma) Pawlikowski se bavi odno­som inte­lek­tu­al­ca (pija­nist i diri­gent) i talen­ti­ra­ne dje­voj­ke iz naro­da tije­kom dra­ma­tič­nog pos­li­je­rat­nog raz­dob­lja polj­ske povi­jes­ti. Osim što se dra­me pro­ta­go­nis­ta odvi­ja­ju u komu­nis­tič­koj Poljskoj, fil­mo­vi su i stil­ski vrlo slični.

Pawlikowski koris­ti crno-bije­lu foto­gra­fi­ju, for­mat sli­ke 4:3, kadro­vi su paž­lji­vo snim­lje­ni i kom­po­ni­ra­ni, a mon­taž­ni ritam odmje­ren i gla­dak. Njegovo vizu­al­no pri­po­vi­je­da­nje vrlo je teč­no uz domi­na­ci­ju suges­tiv­ne atmo­sfe­re. Iako su pane­gi­ri­ci veza­ni uz ove fil­mo­ve možda malo pre­tje­ra­ni, oči­to je Pawlikowski pogo­dio dobit­nu for­mu­lu uz temat­ski povra­tak kori­je­ni­ma i oda­bir dojm­lji­vog vizu­al­nog stila.

Elvis Lenić