Pisanje kao životna nužnost

• “Ovaj svi­jet stal­no želi poka­za­ti kako je posao pis­ca suvi­šan i bez nje­ga se može, ali on je zapra­vo nešto suštin­sko. Danas se poli­ti­ča­ri trvu oko toga što će dje­ca čita­ti u lek­ti­ri, što doka­zu­je da knji­žev­nost uop­će nije tako bez­az­le­na, nevaž­na, suviš­na i odu­mi­ru­ća, već je – napro­tiv – jako važ­na, jer se kroz nju doga­đa unu­tar­nja, moral­na i estet­ska, izgrad­nja lič­nos­ti. Ako je pra­va, pisa­na riječ ostav­lja dubo­ke tra­go­ve. Naročito kod mla­dih, u kons­ti­tu­tiv­noj život­noj dobi, doga­đa­ju se fatal­ni susre­ti s odre­đe­nim knji­žev­nim tek­s­to­vi­ma koji mogu usmje­ri­ti i kon­ci­pi­ra­ti cije­li nji­hov život”, ova­ko o svom spi­sa­telj­skom pozi­vu raz­miš­lja Tatjana Gromača, višes­tru­ko nagra­đi­va­na knji­žev­ni­ca i novi­nar­ka koja je u uto­rak 19. velja­če u Dnevnom borav­ku DC‑a Rojc bila goš­ća radi­oni­ce kre­ativ­nog pisa­nja koju tu vodi liž­njan­ski brač­no-spi­sa­telj­ski par Natalija Gregorinić i Ognjen Rađen.

Radionice se doga­đa­ju u sklo­pu pro­jek­ta Saveza udru­ga Rojca FreeZURA: Slobodna zajed­ni­ca umjet­ni­ka u razvo­ju, kroz koji se mla­di­ma nudi niz bes­plat­nih edu­ka­tiv­nih sadr­ža­ja. Kako su i sami polaz­ni­ci zaklju­či­li, bio je to jedan vrlo ins­pi­ra­ti­van raz­go­vor o mno­gim za knji­žev­ne stva­ra­oce bit­nim temama.

Natalija Gregorinić, u svoj­stvu mode­ra­to­ri­ce, prvo je pos­ta­vi­la pita­nje o odgo­vor­nos­ti i Gromača se s njom slo­ži­la da pis­ci ima­ju moral­nu odgo­vor­nost spram okru­že­nja u kojem žive i spram svi­je­ta opće­ni­to, svih stvar­nos­ti koje su pos­to­ja­le i pos­to­ja­ti će, a ne samo pre­ma ovoj današ­njoj. „Ako se želi­mo širi­ti i kao lju­di i kao auto­ri, onda ide­mo ka uni­ver­zal­nos­ti, općos­ti. Nemoguće je bavi­ti se lite­ra­tu­rom, a reći: „baš me bri­ga za konc-logo­re, to je bilo dav­no, ja ću pisa­ti o svo­joj sobi“, kaže Gromača, doda­ju­ći kako u pis­cu pos­to­ji unu­tar­nja ras­po­lu­će­nost na homo poli­ti­ku­sa i homo poeti­ku­sa i oni mora­ju sura­đi­va­ti, biti u rav­no­te­ži, ali tako da homo poeti­kus vodi stvar, jer „mora­mo pazi­ti da osta­ne­mo na umjet­nič­kom tlu, a da isto­vre­me­no ne bude­mo oni koji spa­va­ju i čepe uši. Postoji knji­žev­nost koja nas samo zabav­lja i uljulj­ku­je, ali ja se tru­dim bavi­ti slo­že­ni­jim i (bez pre­ten­zi­ja) malo dub­ljim knji­žev­nim radom koji čovje­ka stal­no pos­tav­lja pred pita­nja, kako mene kao auto­ri­cu, tako i ono­ga tko će doći u su-odnos s tim radom. Ako gle­da­mo dio knji­žev­nos­ti koji se ophr­vao zubu vre­me­na, uvi­jek je tu bila riječ o život­noj nuždi pisa­nja, ali i o strem­lje­nju k lje­po­ti, čis­to poet­skoj stra­ni. Pisac mora pazi­ti da nju ovim druš­tve­nim muljem ne ugro­zi, jer ako se to dogo­di – zbo­gom književnosti!“

„Stvaranje je nešto čime su pis­ci pri­vi­le­gi­ra­ni, to je jedan magij­ski posao koji ne može obav­lja­ti svat­ko“, sma­tra Gromača. „Političari to ne mogu, jer su na sasvim dru­goj razi­ni stvar­nos­ti. Naravno, pisac tre­ba reagi­ra­ti i na poli­tič­ke pri­je­po­re, ali prvens­tve­no pazi­ti da oču­va fine rezo­nan­ce i čis­tu nutri­nu, kako bi mogao ići tamo gdje dru­gi ne idu i to im pre­no­si­ti, odmak­nut od ljud­skog vaša­ra. Naše je da ruje­mo i kopa­mo, kroz sno­ve, slut­nje, stra­ho­ve, sve nejas­no, maglo­vi­to, skri­ve­no i nala­zi­mo zna­ko­ve pored puta“, raz­miš­lja Gromača i doda­je kako pisac mora pisa­ti jer se time „otva­ra svje­tlos­ti koju pisa­njem pri­zem­lju­je u neči­ju zatam­nje­nu javu“, što nije nima­lo sebi­čan čin: „Ja dajem glas oni­ma koji­ma sma­tram da je potre­ban, obes­prav­lje­nim klas­nim i soci­jal­nim manji­na­ma, ali ne pišu­ći neku ide­ali­zi­ra­ju­ću, naiv­nu, knji­žev­nost. Pisac mora biti jako dobar psi­ho­log, dopri­je­ti do ljud­skos­ti, do dubo­ke ljud­ske srži u bilo kome, jer jedi­no tako dola­zi do doti­ca­ja s čita­te­ljem“, kaže Gromača.

Mladim polaz­ni­ci­ma radi­oni­ce koji se žele bavi­ti pisa­nom rije­čju podi­je­li­la je mno­go koris­nih savje­ta. Uz osta­lo, istak­nu­la je potre­bu za stal­nim uče­njem, čita­njem i nado­gra­đi­va­njem svog sti­la. Cilj mora biti iznje­dri­ti što izvr­s­ni­je dje­lo, a i odba­ci­va­nje već napi­sa­nih pasu­sa dio je tog pro­ce­sa („obja­vi­la sam sedam knji­ga, a s odba­če­nim stra­na­ma bilo bi ih i 15“) i ne tre­ba ga se pla­ši­ti, kao ni dugo­traj­nih, muko­tr­p­nih „suhih“ faza, jer upra­vo one dovo­de do novih uvi­da i pro­bo­ja u dub­lje razi­ne vlas­ti­tog stva­ra­nja. „Zbog toga je (ne samo za pis­ce) vrlo važ­no ima­ti redo­vi­te inter­va­le svjes­nog osam­lji­va­nja i kre­ativ­nos­ti, radi poni­ra­nja u sebe, kroz medi­ta­ci­ju i iskre­no, dubin­sko samo-pro­pi­ti­va­nje. Međutim, pisac ne smi­je biti izo­li­ran i zašti­ćen, već uro­njen u život, kako bi bio cje­lo­vit u svom pisa­nju, ali i u živ­lje­nju“, zaklju­ču­je Gromača.

Tekst i foto­gra­fi­je Daniela KNAPIĆ

• FreeZURA - slobodna zajednica umjetnika u razvoju
• Tatjana Gromača