Nevidljiva vidljivost

• Izložbom pod nazi­vom „What…?“ u petak, 8. velja­če se u Dnevnom borav­ku Društvenog cen­tra Rojc pred­sta­vi­la mla­da slo­ven­ska umjet­ni­ca Nataša Berk. Gubimo li, kao žite­lji glo­bal­no teh­no­lo­gi­jom pove­za­nog i hip­no­ti­zi­ra­nog sela, jed­nu od naj­vred­ni­jih i naj­ljep­ših ljud­skih oso­bi­na – onu zamiš­lja­nja i mašta­nja?, samo je jed­no od pita­nja koje nama i sebi ovom izlož­bom pos­tav­lja Nataša Berk.

Najavljeni poče­tak izlož­be isko­ris­ti­la je kao neku vrstu meta- per­for­man­sa dovr­ša­va­nja nje­nog pos­tav­lja­nja, lije­pe­ći crve­nim selo­tej­pom po zido­vi­ma poru­ke koje je ispi­si­va­la na papi­ri­ći­ma, što je nas­ta­vi­la i nakon služ­be­nog otvo­re­nja. Sve te poru­ke pri­ča­ju o isto­me, o ima­gi­na­ci­ji. Imagine a video, ima­gi­ne a bac­k­gro­und sound, Imagine your art i sl. Na zidu je i veli­ki tras­pa­rent s nat­pi­som „Immagine wha­te­ver“, plat­no za pro­jek­ci­je s nat­pi­som „ima­gi­ne a pro­jec­ti­on“, na podu upa­ljen tv s bije­lim šumom i s nat­pi­som Imagine a video, a u kutu veli­ki ispik­se­li­zi­ra­ni print smi­ley emo­ti­ko­na (kao pod­sjet­nik na sve­pri­sut­nog Velikog brata?)…

U jed­noj reče­ni­ci pred­stav­lja se kao „mul­ti­me­di­jal­no spret­na pro­vo­ka­tiv­na avan­gar­dis­ti­ca egzis­ten­ci­ja­liz­ma s aps­trak­t­nim ins­tin­k­tom“, a naj­av­lju­ju­ći jed­nu svo­ju nedav­nu izlož­bu u Mariboru (gdje živi, kao „gra­đan­ka svi­je­ta“) napi­sa­la je: „Ja sam Nataša Berk i radim mno­ge stva­ri. Kažu da sam umjet­ni­ca. Neki me poku­ša­va­ju opi­sa­ti kao pos­t­kon­cep­tu­al­nu. Neki u tome vide pop art. Malo ih vidi isti­nu. A tu su i oni koji (uop­će) ne razu­mi­ju. O sebi jed­nos­tav­no mogu reći samo: “Moj me aps­trak­t­ni ins­tin­kt navo­di da sve to činim.” Međutim, na kon­cu kon­ca (sve) ne ovi­si o meni. Ukratko, ja sam Nataša Berk i radim mno­ge stvari.“

Doista, još od foto­graf­skog smje­ra u sred­njoj ško­li, pre­ko stu­di­ja i 2005. obra­nje­nog magis­te­ri­ja na beč­koj Akademiji likov­nih umjet­nos­ti, (pro­gram novih medi­ja – video i raču­nal­na umjet­nost) pa sve do danas Nataša se izra­ža­va kroz sve u tre­nut­ku dos­tup­ne joj medi­je i umjet­nič­ke izri­ča­je, istra­žu­ju­ći ih i kom­bi­ni­ra­ju­ći na naj­ne­obič­ni­je nači­ne. Ujedno, izru­gu­je se i s ide­jom vlas­ti­tog iden­ti­te­ta, tako da za svo­je raz­li­či­te umjet­nič­ke ulo­ge bira i raz­li­či­ta ime­na –npr. sni­mi­la je video vlas­ti­te sklad­be s „ban­dom“ sas­tav­lje­nim od nje­na četi­ri alte­re­ga, a pod ime­nom Mojca Lešnik nekad se pojav­lji­va­la i kao kus­to­si­ca raz­nih izlož­bi. Natašin naj­no­vi­ji art kon­cept „oseb­ni akt cen­zu­re“ ide i korak dalje – stro­go zah­ti­je­va od novi­na­ra i foto­gra­fa da se nje­ni por­tre­ti pri­je objav­lji­va­nja pikseliziraju.

U poz­drav­nom obra­ća­nju publi­ci i Marko Vojnić Gin ju je opi­sao kao post-kon­cep­tu­alis­ti­cu, koja šalji­vim i namjer­no dje­ti­njas­tim odma­kom pre­ska­če i spa­ja raz­li­či­te umjet­nič­ke svje­to­ve. Posebno je nagla­sio kako se u ovoj izlož­bi seman­tič­ki i semi­otič­ki poigra­la i s rije­či­ma kao zna­ko­vi­ma, izlo­živ­ši neko­li­ko uok­vi­re­nih cen­zor­sko-poet­skih izle­ta, zapra­vo osta­ta­ka raz­nih tek­s­to­va nakon inter­ven­ci­ja crnim flo­mas­te­rom. Gin je pod­sje­tio i na Natašin ponu­đe­ni bonus per­for­mans: poziv svi­ma koji su to večer od nje želje­li dobi­ti bes­plat­nu teto­va­žu, ali isklju­či­vo kruž­ni­ce. Riječ je o još jed­nom umjet­nič­kom pro­jek­tu, na tra­gu Giotta, poz­na­tog po pros­to­ruč­nom crta­nju savr­še­nih kruž­ni­ca. „Samo, ove su na koži“, doda­je Nataša.

„Imaš iro­ni­čan odmak pre­ma svom radu, obra­zo­va­nju, moder­noj umjet­nos­ti, kao i pre­ma publi­ci koja posje­ću­je izlož­be?“, upi­ta­li smo ju.

- Da, iro­nič­na sam! Ali ne zbog iro­ni­je same, nego moja gla­va i moj karak­ter su tak­vi“, luka­vo se smje­ška Nataša. Iako je u naj­a­vi izlož­be napi­sa­la samo „objaš­nje­nje ubi­ja, zato je naj­bo­lje da sami zamis­li­te svoj opis izlož­be“, pris­ta­la je popri­ča­ti o njoj i o sebi…

„Ovaj rad pos­tav­ljen u Rojcu već sam jed­nom izlo­ži­la 2013. u Brunecku, tirol­ska Italiji. Kao što mi je ovdje glav­ni nat­pis “Imagine wha­te­ver” tamo je bio: “I WENT TO ART SCHOOL AND ALL I GOT WAS THIS FUCQUEEN ATTITUDE“ Whatever je tako jak, da sad nije bilo potreb­no upo­tri­je­bi­ti i taj dru­gi tekst. Ima lju­di koji ne vide suvre­me­ni art, uop­će ne vide to kao umjet­nost, kažu da bi i oni tu glu­post mogli sami napra­vit. Ili nji­ho­va dje­ca. Onda ima i lju­di koji uvi­jek kri­ti­zi­ra­ju, kao: „pa, to sam sve već vidio toli­ko puta… nema ori­gi­nal­nos­ti. Sve je to već bilo!!“ Pa eto vam onda, zamiš­ljaj­te si što god hoćete…

Cijela izlož­ba šalji­vo suge­ri­ra gle­da­te­lju neka si sam nešto zamis­li – kao da nas pitaš što još od tebe hoće­mo, jesmo li zabo­ra­vi­li zamiš­lja­ti, pre­plav­lje­ni sva­ko­ja­kim infor­ma­ci­ja­ma i senzacijama?

- Da, neki su stvar­no zabo­ra­vi­li koris­ti­ti svo­ju ima­gi­na­ci­ju. To je bit­no, tre­ba sva­ko­me neka doza mašte i izmiš­lja­nja, svo­jih mis­li i sli­ka u gla­vi. Svoje stvarnosti!

Što je s umjet­nič­kom vizi­jom, mis­liš li da je ona ta koja mije­nja svijet?

- Mislim da svi­jet ne može­mo pro­mi­je­ni­ti. Možda sad ovo može zvu­ča­ti kičas­to, ali mis­lim (ja to tako želim, prak­ti­ci­ram i radim za sebe) da nam umjet­nost može pro­mi­je­ni­ti miš­lje­nje, a kad pro­mi­je­niš miš­lje­nje i svi­jet se pro­mje­ni! Eto! Kod mene funk­ci­oni­ra tako.

Umjetnost- kre­aci­ja- pos­to­ja­nje- kako o nji­ma raz­miš­ljaš, izjed­na­ču­ješ ih?

- Moja umjet­nost, kre­aci­ja i ins­pi­ra­ci­ja su moj život, moja želja za životom.

Kao dio tvog umjet­nič­kog pro­jek­ta „Nataša Berk is an illu­si­on“, tra­žiš da se kod objav­lji­va­nja tvo­ji por­tre­ti pik­se­li­zi­ra­ju. Samo želja za većom pri­vat­noš­ću ili se time osvr­ćeš i na sla­bu vid­lji­vost i „tržiš­nu pro­đu“ umjet­ni­ka u današ­njem svi­je­tu u koji­ma toli­ki nas­to­je pro­gu­ra­ti nešto svoje?

- I to, imam za to više raz­lo­ga samo ne mogu sve naves­ti, nema smis­la sve… I ja želim imat moj život pod kon­tro­lom, nit­ko dru­gi to ne može umjes­to mene. Zato mi je i ovaj pro­jekt, gdje se moja faca mora pixe­li­ra­ti, važan jer tako imam kon­tro­lu za sebe! Moja faca sam ja. To je ono što nas neka­ko i čini indi­vi­du­ama i ima­mo na to pra­vo. Nije isti­na da nas svat­ko može sli­ka­ti gdje god i kako hoće zato što je na jav­nom doga­đa­ju, da se sva­ko­ga može jav­no pri­ka­zi­va­ti. Imamo pra­vo da nas se ne obja­vi, toga sam svjes­na i pri­dr­ža­vam si svo­ja pra­va na to. Plus, da, idu mi na živ­ce sel­fi­ji i poka­zi­va­nje i to kako bi svi htje­li biti zvi­jez­de i poz­na­ti, bez ikak­vog zna­nja ili, još gore, bez raz­miš­lja­nja o tome da biti u jav­nos­ti nije baš lako. Ako razu­mi­ješ što mis­lim. Ako ne, zamis­li… Ima još jedan raz­log, koji mi se poka­zao kad sam već zapo­če­la pro­jekt… da sam s time baš vid­lji­va nevid­lji­vost. U cen­tru sli­ke sam! Svakog zani­ma tko je to i kako izgle­da, i zašto je pik­se­li­ran… ali može me se vidje­ti samo u živo.

Imala si i seri­ju ples­nih nas­tu­pa. Koliko ti je u svim tvo­jim zani­ma­ci­ja­ma važan i vri­je­dan ples­ni izraz? 

- Volim ples. Uvijek sam volje­la ple­sa­ti, pre­pus­ti­ti se rit­mu i muzi­ci. Htjela sam stu­di­ra­ti ples, ali nisam ima­la bazu kla­sič­nog bale­ta, a mis­li­la sam da bez toga ne mogu pro­ći na pri­jem­nom ni jed­ne ško­le za ples. Tako da mi je plan B bila vizu­al­na umjet­nost, iako ne znam crta­ti. Projektom “Revolucija bez ple­sa.….. “ sam htje­la i uspje­la tu moju strast izži­vje­ti i pro­ba­ti sve to pokazati!

U Dnevnom borav­ku si izlo­ži­la i uok­vi­re­ne tek­s­to­ve koji su goto­vo u cije­los­ti zacr­nje­ni. Sve zajed­no može se čita­ti kao neka neo­bič­na poezi­ja. Slično je i s zapi­si­ma na tvom blogu …

- A joj, moja poezi­ja… Ti isječ­ci, koje cen­zu­ri­ram ili bri­šem neke rije­či, to su tek­s­to­vi koje nađem pre­ko neta… posi­ti­ve quotes ili nešto.. i kad pro­či­tam, vidim samo to što ja vidim… dru­go mi nema smis­la, zato si to na svoj način pre­obli­ku­jem… vidim samo to što vidim ili u nekom tre­nut­ku tre­bam da vidim i pos­ta­ne mi bitno.

Posjetiteljima na otvo­re­nju pul­ske izlož­be ponu­di­la si i teto­va­žu, ali isklju­či­vo kružnice…

- „I can’t draw, but.…”, to je nas­lov pro­jek­ta. Njega sad izla­žem i na skup­noj izlož­bi u Mariboru u UGM (Umetnostna gale­ri­ja Maribor), jer mi je teto­vi­ra­nje neka mala lju­bav… Oduvijek me je to inte­re­si­ra­lo radi­ti, ali bilo me je strah. Sad sam se odlu­či­la upus­ti­ti u taj tatoo pro­jekt, u kojem teto­vi­ram samo krug. Jak je to sim­bol, pozi­ti­van, krug je naj­pri­rod­ni­ji geome­trij­ski lik koji pos­to­ji. Izgleda very sim­ple, ali je u stva­ri kom­pli­ci­ran. Teško je nacr­ta­ti pot­pu­ni krug, goto­vo nemo­gu­će… ali tru­dim se da nađem neki svoj puni krug. Tetoviranje je samo medij kroz koji crtam ski­ce kru­ga, stal­no poku­ša­va­ju­ći doći do pot­pu­nog kru­ga… ne na papi­ru, nego na tije­lu, u kožu upi­sa­nog. Radim to s veli­kim stra­ho­po­što­va­njem, jer mi nije baš lako rani­ti čovje­ka. Zato i ne radim sva­ko­me i imam pret­hod­ni raz­go­vor pri­je nego se dogo­vo­ri­mo za ter­min, jer oso­ba mora biti pot­pu­no svjes­na toga što ću radi­ti, da je to nešto što će ima­ti zauvi­jek. Tako da ja ne rek­la­mi­ram teto­va­že, već bih volje­la da se lju­di malo zamis­le što im to zna­či. Odluka piše his­to­ri­ju, nemoj radi­ti nešto što će ti kas­ni­je biti žao. Promisli pa odlu­či, zato razgovor.

Kažeš da si uvi­jek htje­la ima­ti band, ali nika­ko nisi uspi­je­va­la oku­pi­ti glaz­be­ni­ke. Želju si dije­lom prvo sama sebi ispu­ni­la (gore spo­me­nu­ti pro­jekt Poliplay), a igrom slu­ča­ja tek si na jed­nom fes­ti­va­lu per­for­man­sa zasvi­ra­la s dru­gim glaz­be­ni­ci­ma. Nisi bila u nekoj dobroj fazi, pa te je tema fes­ti­va­la –umjet­nost i strast – više živ­ci­ra­la nego poti­ca­la. Zato si u HC punk mani­ri, zasvi­ra­la i vika­la: Nemam više stras­ti! Jesu li se one u među­vre­me­nu vratile? 

- Kao što i život sam ima pado­ve i uspo­ne, tako ti se i u umjet­nos­ti pone­kad dogo­di da izgu­biš volju i strast… ali vra­te se, jer ne možeš živje­ti bez nekog stva­ra­nja. Najviše volim radi­ti ono što radim, što me pri­vu­če u tre­nut­ku, bez raz­miš­lja­nja je li to umjet­nost ili nije ili da li je dovolj­no dobro da se poka­že… radim što radim… iona­ko kad nešto napra­vim, dalje to ne ovi­si o meni… to pos­li­je rade dru­gi. Kritičari, kus­to­si, gale­ris­ti… stručnjaci.

Može li se u Sloveniji živje­ti od umjet­nos­ti  i – ako ne – zašto?

- Ne može. Od suvre­me­ne umjet­nos­ti još dugo se neće moći živje­ti! Zašto? Tko će baca­ti novac na nešto što ne razu­mi­je, što mu nije lije­po i ne može si sta­vi­ti u dnev­ni bora­vak? Bolje mu je dati pare za dobar auto, to će svi vidje­ti! Nema dovolj­no pošto­va­nja, nema mece­na i nema ni prak­se pro­da­je, a kamo­li kupo­va­nja umjet­ni­na. Teško je kad zavr­šiš ško­lu i tre­baš sam sebi napra­vi­ti put. U ško­li si bio na sigur­nom i neka­ko zašti­ćen, a onda – sna­đi se! Zato baš poštu­jem umjet­ni­ke koji su i bez neke aka­de­mi­je, možda i bez ikak­ve ško­le, naš­li svoj put i rade.

Tekst i foto­gra­fi­je Daniela KNAPIĆ

• Dnevni boravak DC-a Rojc
• Nataša Berk