PREMIJERA „Romea i Julije“ u Istarskom narodnom kazalištu

04.02.2019.

Shakespearovi  junaci u trojezičnoj režiji Lefterisa Giovanidisa

• Koprodukcija općin­skog regi­onal­nog kaza­li­šta Kozani i Istarskog narod­nog kaza­li­šta Gradskog kaza­li­šta Pula na kra­ju ovog mir­nog siječ­nja uspješ­no je pos­ta­vi­la Shakespearovu tra­ge­di­ju „Romeo i Julija“, „jed­no od naj­poz­na­ti­jih kla­sič­nih dje­la svjet­ske dra­ma­tur­gi­je, u jedins­tve­noj tro­je­zič­noj izved­bi na hrvat­skom, grč­kom i engle­skom jezi­ku“ u dva čina. Tromjesečne pro­be i pre­mi­jer­na izved­ba odi­gra­na 17. stu­de­nog te dva­de­se­tak gos­tu­ju­ćih repri­za odr­ža­le su se u Grčkoj (Atena, Solun, Patra, Ioannina, Volos, Trikala, Tripoli, Serres,  Larissa , Cipar). U HNK Ivana pl. Zajca u Rijeci igra­li su 29., a Pulska pre­mi­je­ra desi­la se dan kas­ni­je, 30. siječnja.

Kazalište Kozani pos­to­ji od 1997 kada ga je ute­me­lji­lo Ministarstvo repu­bli­ke Grčke u isto­ime­nom glav­nom gra­du grč­ke regi­je Zapadna Makedonija, Kozani. Ova geograf­ska pozi­ci­ja gra­da ali i dis­lo­ka­ci­ja ansam­bla u svr­hu ostva­re­nja ove pro­duk­ci­je pos­lu­ži­li su kao dobra plat­for­ma za smje­šta­nje glav­nih akte­ra ove dra­me. Riječima reda­te­lja:“… neg­dje na Balkanu. Sjecištu raz­nih naci­onal­nos­ti. Strahovit porast kri­mi­na­la. Životi lju­di zado­je­ni su glaz­bom puhač­kih ins­tru­me­na­ta i reli­gi­je. Opasno se ban­či, opas­no se živi. Nasilje vla­da sva­kod­ne­vi­com. Likovi su nape­ti do kraj­njih gra­ni­ca. Dvije obi­te­lji pri­si­lje­ne su koha­bi­ti­ra­ti: jed­na govo­ri grč­kim, a dru­ga hrvat­skim jezi­kom. Kada se susret­nu spo­ra­zu­mi­je­va­ju se engle­skim, jezi­kom auto­ra. Pripadaju raz­li­či­tim kul­tu­ra­ma. Žive zajed­no, no ne uvi­jek u miru. S dru­ge stra­ne, ima­mo lju­bav­nu pri­ču Romea i Julije, te Shakespearove sti­ho­ve. Na žalost, zao i hiro­vit čas pre­tvo­rio je nesret­ni slu­čaj u uboj­stvo… i potak­nuo dra­ma­tič­na zbivanja.“

Glavni glum­ci, Ilektra Fragkiadaki i Petar Cvirin u ulo­ga­ma Julije i Romea uspješ­no su apsol­vi­ra­li kom­plek­s­nost tek­s­ta, ali nedos­ta­tak nabo­ja izme­đu njih je napro­tiv dopri­nio činje­ni­ci da su liko­vi malo­ljet­ni (Julia (13) a Romeo je neo­dre­đe­ne dobi sa pret­pos­tav­kom da je u ranim 20-ima) pa i pone­kad nes­pret­ni u izra­ža­va­nju ono­ga što osje­ća­ju, ali u stal­nom sta­nju nape­tos­ti. Za izdvo­ji­ti je i izved­ba Dominika Baje u ulo­zi Mercuzia. Ležeran, bez koč­ni­ca, s dobrom spo­sob­noš­ću tran­sfor­ma­ci­je emo­ci­ja, za sva­ku je pohva­lu. Kao i osta­tak zdru­že­nog ansambla.

Adaptacija izve­de­na na tri jezi­ka upra­vo kao da ima namje­ru pre­va­zi­ći bari­je­re pos­tav­lje­ne u samoj dra­mi, bilo da je riječ o klas­nim raz­li­ka­ma 1595. godi­ne ili možda o kul­tu­ro­lo­škim, u ovom slu­ča­ju. A zašto je jezik koji slu­ži kao komu­ni­ka­cij­ski most engle­ski, osta­je pita­nje. Jedna od moguć­nos­ti jest da je tome raz­log Williamov mate­ri­nji jezik. A dru­ga prak­tič­nost. Jedino, prak­tič­nost nika­ko ne može biti ele­ment u jed­nadž­bi sku­pa s lju­ba­vi i stras­ti. S obzi­rom da je tekst titlo­van, dru­ga rje­še­nja su bila moguća.

Upravo je slu­ša­nje izved­be na grč­kom jezi­ku osta­vi­lo dojam svje­ži­ne i kuri­oz­nos­ti zbog svo­je pjev­nos­ti i meko­će u izgo­va­ra­nju. Čak niti pra­će­nje titlo­va nije pred­stav­lja­lo pote­ško­ću niti pre­si­je­ca­lo paž­nju. Tu dola­zi­mo do sce­no­gra­fi­je, uspješ­no izve­de­ne uz pomoć jed­nos­tav­nih rje­še­nja. Dva glav­na ele­men­ta na sce­ni su masiv­na mobil­na kons­truk­ci­ja u for­mi kva­dra i poza­din­ska pro­jek­ci­ja. Dok kva­dar ima mul­ti­funk­ci­onal­na svoj­stva (stol, bina, zid, tera­sa, oltar) pro­jek­ci­ja je efek­t­no i ele­gant­no rje­še­nje kojem je svr­ha nagla­ša­va­nje karak­te­ra sce­ne i izmje­ne. Titl je pozi­ci­oni­ran na gor­njoj ivi­ci hori­zon­ta pa zbog spe­ci­fič­nos­ti i lje­po­te Shakespearovog tek­s­ta sva­ku sce­nu pre­tva­ra u jedins­tve­nu i moć­nu sli­ku. Stvara se potre­ba da se sva­ku od viđe­nih „sli­ka“ pohra­ni u memoriju.

To je ide­ja koja bi tre­ba­la uspješ­no funk­ci­oni­ra­ti pogo­to­vo kod mla­đe publi­ke, opre­di­je­lje­ne sli­kov­nim sadr­ža­ji­ma, ali taj naum na žalost nije uspio. Upravo izved­ba za sred­njo­škol­ce u pod­nev­nom ter­mi­nu, u punom svje­tlu je poka­za­la koli­ki je raz­mjer nemo­guć­nos­ti odr­ža­va­nja paž­nje kod cilja­ne publi­ke za koju je ovo dje­lo kao stvo­re­no. Tokom dru­gog čina, usli­jed potres­nog zaple­ta u izvr­s­noj izved­bi glu­ma­ca više nisam bila sigur­na da li se ježim zbog emo­tiv­nog kovi­tla­ca kojeg pra­tim ili napu­šta­nja publi­ke kaza­liš­nog par­te­ra u veli­kim sku­pi­na­ma. Možda je bažda­re­nos­ti spram veli­kog odmo­ra prev­la­da­la zani­ma­nje za ono što se odvi­ja na sce­ni. U oba slu­ča­ja riječ je o tragediji.

Kazalište Kozani sura­đu­je s emi­nent­nim grč­kim umjet­ni­ci­ma te izvo­di pred­sta­ve grč­kih i stra­nih auto­ra u većim gra­do­vi­ma diljem zem­lje, među osta­li­ma u Ateni i Solunu. Kazalište je dobi­lo mno­ga važ­na priz­na­nja te sudje­lo­va­lo na naj­ve­ćim fes­ti­va­li­ma u zem­lji (Festival u Epidauru, izved­be u Odeonu Herod Atticus), s dra­ma­ma gla­so­vi­tih svjet­skih auto­ra (Shakespearea, Aristofana, Sofokla, Eshila). Zahvaljujući svo­jim aktiv­nos­ti­ma i dje­lo­va­nju, namet­nu­lo se kao jed­no od tre­nut­no naj­ja­čih držav­nih kaza­li­šta u Grčkoj.

Tekst i foto­gra­fi­je Ivana VOJNIĆ VRATARIĆ