Struku – struci, a politiku – van iz izdavaštva, van iz kulture!

• Pjesnik, ese­jist, knji­žev­ni kri­ti­čar, anto­lo­gi­čar, publi­cist, pole­mi­čar, pre­vo­di­telj, kul­tur­ni dje­lat­nik, ured­nik i nak­lad­nik, danas jed­no od naj­is­tak­nu­ti­jih ime­na suvre­me­no­ga hrvat­skog pjes­niš­tva i među vode­ćim ime­ni­ma hrvat­ske knji­žev­nos­ti u Istri, sve je to Boris Domagoj Biletić. Stoga nam tema za raz­go­vor s nji­me nije nedostajalo.

Esejist ste, pjes­nik, kri­ti­čar, rav­na­telj rovinj­ske knjiž­ni­ce… Koja Vam je od tih ulo­ga najdraža?

- Sve su, i još neke nes­po­me­nu­te, moje „ulo­ge“, kako kaže­te, u vezi s knji­gom. Podjednako su mi dra­ge i sve tra­že goto­vo cije­lo­ga čovje­ka. Ne žalim se, napro­tiv. Volim sve što radim i još uvi­jek u tome uživam.

Nedavno je izaš­la Vaša nova zbir­ka pje­sa­ma „Zato što vri­me ne pro­la­zi“. Predstavite nam je.

- Oprostite, ali mis­lim da bi me kao pis­ca, napo­se pjes­ni­ka, a onda i moje knji­ge, pa tako i ovu pos­ljed­nju, tre­bao pred­sta­vi­ti tko dru­gi… Reći ću neko­li­ko uglav­nom teh­nič­kih poje­di­nos­ti. Zbirku je obja­vi­lo Hrvatsko druš­tvo pisa­ca u Zagrebu pri­je godi­nu dana. Dosad je na važ­nim mjes­ti­ma, u cije­nje­nim publi­ka­ci­ja­ma i raz­nim medi­ji­ma, iziš­lo neko­li­ko vrlo lije­pih kri­ti­ka o njoj. Potpisuju ih vrs­ni znal­ci i kole­ge, pri­mje­ri­ce: Milorad Stojević, Ljerka Car Matutinović, Davor Šalat, Daniel Načinović, Tomislav Marijan Bilosnić i dru­gi. A neke recen­zi­je, koli­ko znam, tek čeka­ju objav­lji­va­nje. Mogu reći toli­ko da je u toj knji­zi na dje­lu jezik kao meni naj­važ­ni­ji i neza­mje­njiv feno­men, smi­sao, cilj, raz­log i svr­ha poezi­je. On je, s jed­ne stra­ne, temelj­na tvor­be­na sas­tav­ni­ca, izvor i mje­ri­lo sva­ko­ga pjes­niš­tva, a s dru­ge je stra­ne kod mene uvi­jek, ili goto­vo uvi­jek, pri­su­tan kon­cep­tu­al­ni pris­tup grad­bi, struk­tu­ri knji­ge, nje­zi­nu pred­met­no-sadr­žaj­nom i temat­skom svi­je­tu. Dakle, jezik i kon­cept, na tomu inzis­ti­ram. Zbirka sadr­ži osam­de­se­tak pje­sa­ma u pet cik­lu­sa, od kojih je sre­diš­nji čakav­ski, „Zajika Janus jazi­ka“, i to su prve moje objav­lje­ne čakav­ske pje­sme. Ostali su cik­lu­si: „Rasuto a da nije teret“, „Umišljaji“, „Dom i svi­jet“ te „I na počet­ku kra­ja, lju­bav“. Stojević koji je, među osta­lim, autor anto­lo­gi­ja čakav­sko­ga pjes­niš­tva, piše kako mu je, oso­bi­to moja čakav­ska cje­li­na, jed­no od naj­u­god­ni­jih izne­na­đe­nja hrvat­ske poezi­je objav­lje­ne tije­kom 2018. Dobro zvu­či i htio bih vje­ro­va­ti da je makar pri­bliž­no tako. Inače je zbir­ka što­kav­sko-čakav­ska, iden­ti­tet­ski poseb­no obi­lje­že­na pro­mi­ca­njem ika­vi­ce kao izra­za, što je razvid­no već iz samo­ga nas­lo­va. A to o čemu sve i kako pišem – uvi­jek u ras­po­nu izme­đu lju­ba­vi i smr­ti – uvje­rit će se već čita­te­lji sami.

Autor ste por­ta­la stav.com.hr Kome je on namijenjen?

- „Stav“, časo­pis­no e‑izdanje za knji­žev­nu kri­ti­ku, ili por­tal, kako ga nazi­va­te, pokre­nuo sam lani. Osnovni je raz­log pokre­ta­nju bio nedos­ta­tak iole ozbilj­na pros­to­ra posve­će­na odgo­vor­noj i pisme­noj knji­žev­noj kri­ti­ci. Nekada smo takav pros­tor ima­li čak i u dnev­nim novi­na­ma, pri­mje­ri­ce u naža­lost neo­d­go­vor­no uni­šte­no­me, baš ću tako reći, „Vjesniku“. Kao izda­vač „Stava“ pojav­lju­je se Istarski ogra­nak Društva hrvat­skih knji­žev­ni­ka, a u manje od godi­ne dana bilje­ži­mo goto­vo 11.000 posje­ta nje­go­vim stra­ni­ca­ma! To je i za mene veli­ko izne­na­đe­nje. Ministarstvo kul­tu­re još ga nije „pre­poz­na­lo“ pa ga nov­ča­no ne podr­ža­va, a objav­lji­va­nje hono­ri­ra­nih, nagla­ša­vam tu činje­ni­cu, tek­s­to­va omo­gu­ću­ju, zasad, samo Grad Pula i, u manjoj mje­ri, Istarska župa­ni­ja, odnos­no nji­ho­vi resor­ni odje­li. Namijenjen je „Stav“ svi­ma koje zani­ma prvens­tve­no doma­ća, ali i stra­na knji­žev­nost, toč­ni­je reflek­si­ja o knji­žev­nim dje­li­ma, dak­le knji­žev­na kri­ti­ka kojom, ponav­ljam, osku­di­je­va­mo u pisa­nim, tiska­nim izda­nji­ma, časo­pi­si­ma a pogo­to­vo u novi­na­ma, ali i na inter­ne­tu. Ima, dodu­še, još e‑izdanja, por­ta­la i slič­nih mjes­ta gdje se nas­to­ji ili makar poku­ša­va, više ili manje ozbilj­no, bavi­ti knji­žev­no­kri­tič­kim pro­sud­ba­ma. One nepi­sme­ne, zbr­da-zdo­la skle­pa­ne i bez ikak­ve ured­nič­ke ruke, kon­cep­ci­je i ured­nič­ke poli­ti­ke, tak­ve „por­ta­le“ ne raču­nam. Društvo bez argu­men­ti­ra­ne i odgo­vor­ne kri­ti­ke, ali sva­ka­ko kri­ti­ke, jest druš­tvo bez kri­te­ri­ja, a to je u nas posvu­da, pa tako onda i na polju knji­žev­nos­ti, pos­ta­lo goto­vo nor­mal­no sta­nje, a nije ni dobro ni nor­mal­no. Generacijske kri­ti­ča­re, one od „jed­ne poeti­ke“, ne isklju­ču­jem, ali ih ne uzi­mam pre­oz­bilj­no, a još manje tak­ve koji su zapra­vo pla­će­ni glas­no­go­vor­ni­ci ili jav­ni „komer­ci­ja­lis­ti“ nekih nak­lad­ni­ka i nji­ho­vih auto­ra, počev­ši od tako­zva­ne Hrvatske tele­vi­zi­je nada­lje. „Stav“ se u mno­go­me raz­li­ku­je od osta­lih iz slič­no­ga knji­žev­nog kon­tek­s­ta, čita­te­lji neka sami ocje­nju­ju i pro­su­đu­ju zašto, a još jedi­no mogu doda­ti kako je on i poetič­ki i gene­ra­cij­ski posve otvo­ren te upu­ću­jem na impre­sum, gdje može­te vidje­ti sas­tav ured­niš­tva i, što pose­bi­ce nagla­ša­vam, tko nam sve sura­đu­je ili je naj­a­vio surad­nju u „Stavu“. Sapienti sat!

Uređujete časo­pis „Nova Istra“ koji izla­zi već godi­na­ma. Ima li on i dalje svo­ju publiku?

- Časopis upra­vo ula­zi u 24. godi­šte – pre­ko je 90 tiska­nih bro­je­va u više od 60 sve­za­ka. Nismo nika­kav regi­onal­ni, zavi­čaj­ni peri­odik, nego smo i zavi­čaj­ni, i opće­hr­vat­ski, i časo­pis s među­na­rod­nim ambi­ci­ja­ma, daka­ko u real­nim okvi­ri­ma i tak­vo­me obzo­ru oče­ki­va­nja. Objavljeno je dosad u „Novoj Istri“ na sto­ti­ne pri­lo­ga hrvat­skih knji­žev­ni­ka raz­nih nara­šta­ja, gla­so­vi­tih ime­na i onih koja tek dola­ze, na sto­ti­ne pri­je­vo­da iz dese­ta­ka svjet­skih knji­žev­nos­ti i s mno­gih jezi­ka, uz teme­lji­to pro­mi­ca­nje doma­će knji­žev­nos­ti i, na pose­ban način, istar­sko­ga seg­men­ta naci­onal­ne knji­žev­nos­ti. Vodimo raču­na o kul­tur­no-knji­žev­nim pro­ži­ma­nji­ma, kako s dru­gim pis­ci­ma, jezi­ci­ma i kul­tu­ra­ma koje su nam susjed­ne i suza­vi­čaj­ne, tako i s oni­ma uda­lje­ni­jim. Kažu da spa­da­mo u prvu doma­ću časo­pis­nu ligu, a ja nemam ništa pro­tiv toga, ako ne zvu­či nes­krom­no. Suradnika je dosad bilo neko­li­ko sto­ti­na, svih gene­ra­ci­ja, estet­skih izbo­ra i izra­za, ne samo knji­žev­ni­ka, već i filo­zo­fa, povjes­ni­ča­ra, auto­ra iz dru­gih umjet­nič­kih podru­čja… „Nova Istra“ već je goto­vo dva­de­se­tak godi­na jedi­ni hrvat­ski part­ner­ski časo­pis naj­važ­ni­je europ­ske časo­pis­ne mre­že „Eurozine“ (www.eurozine.com) sa sje­di­štem u Beču. O časo­pi­su i osta­lim dje­lat­nos­ti­ma Istarskoga ogran­ka DHK‑a Pula može­te više naći na adre­si: www.dhk-pula.hr. Ako još izla­zi­mo, zna­či da čita­te­lje ima­mo, dis­tri­bu­cij­sku mre­žu tako­đer, pret­plat­ni­ka je dovolj­no s obzi­rom na neza­vi­dan polo­žaj časo­pi­sa koji su danas, iako se ne damo, pos­ta­li goto­vo „pret­po­top­ne“ poja­ve, tobo­že zas­ta­rje­li medij. Zapravo, sve je pro­tiv toga i tak­vog medi­ja, pro­tiv tra­di­ci­je, od opće nekul­tu­re i povr­š­nos­ti, agre­siv­ne i „pre­br­ze“ stvar­nos­ti, do pro­mi­je­nje­nih navi­ka (ne)čitanja u ovo vri­je­me novo­ga „bar­bar­stva“, nes­tan­ka mno­gih doju­če­raš­njih vri­jed­nos­ti, naro­či­to onih etič­ko­es­tet­skih, počev­ši od kuć­no­ga odgo­ja nada­lje. Ipak, malo ih je među razvi­ka­ni­jim doma­ćim časo­pi­si­ma koji se, poput nas, mogu pohva­li­ti raz­mjer­no stal­nim bro­jem pret­plat­ni­ka, iako se i to mije­nja: neka­daš­nje su tisu­će danas pos­ta­le sto­ti­ne, mis­lim na pro­sječ­ne nak­la­de, ali pro­tiv lavi­ne i stru­je ne može­te. Činimo što i koli­ko može­mo u opi­sa­nim okolnostima.

Jedna od aktiv­nos­ti Istarskog ogran­ka Društva hrvat­skih knji­žev­ni­ka je izda­vaš­tvo. Koliko izda­nja uspi­je­te obja­vi­ti godiš­nje, koli­ka su sred­stva koja za to ima­te na ras­po­la­ga­nju i tko su vam glav­ni donatori?

- Nemamo dona­to­ra, osim tu i tamo pone­ko dois­ta sit­no, sim­bo­lič­no spon­zor­stvo, koje daka­ko nije nov­ča­no. Financiramo se mahom iz pro­ra­ču­na – od Ministarstva kul­tu­re, ali oda­tle sve manje i sla­bi­je, iako se taj izvor puni sred­stvi­ma svih nas porez­nih obvez­ni­ka, pre­ko dos­ta dobre surad­nje s Istarskom župa­ni­jom, Gradom Pulom i još nekim, dodu­še vrlo rijet­kim, jedi­ni­ca­ma lokal­ne samo­upra­ve. Ne bi tre­ba­lo zane­ma­ri­ti ni pro­da­ju vlas­ti­tih izda­nja – od knji­ga kojih smo dosad, počev­ši još 1997., obja­vi­li goto­vo sto­ti­nu, do pret­pla­te na spo­me­nu­ti već časo­pis za knji­žev­nost, umjet­nost i kul­tu­ru „Nova Istra“, koji izla­zi od 1996. Godišnje obja­vi­mo pro­sječ­no 5 – 6 nas­lo­va i 4 bro­ja časo­pi­sa, ali bilo je i boga­ti­jih „ber­bi“ s po 10-ak pa i više objav­lje­nih knji­ga tije­kom odre­đe­na godi­šta. Sve to nije jef­ti­no, od tiska­nja i tiska­ra koje ube­ru naj­ve­ći dio pri­ho­da, što je posve nepri­rod­no ali je tako, pa do dis­tri­bu­ci­je. Nastojimo da nam auto­ri budu na prvo­me mjes­tu, hono­ri­ra­mo ih solid­no za hrvat­ske pri­li­ke i, što je možda naj­važ­ni­je, vrlo brzo po objav­lji­va­nju knji­ge ili tek­s­ta u časo­pi­su. Tako čini­mo u vri­je­me, tre­ba to reći, kad mno­gi izda­va­či, časo­pi­si, novi­ne i dru­ge publi­ka­ci­je ili mizer­no hono­ri­ra­ju, ili uop­će ne pla­ća­ju surad­ni­ke! Mi nema­mo upos­le­nih pro­fe­si­ona­la­ca, neka se i to čuje. Usto, svo­jim sred­stvi­ma pla­ća­mo rad hono­rar­ne taj­ni­ce bez koje ne bismo mogli dje­lo­va­ti jer su nam aktiv­nos­ti pri­lič­no raz­gra­na­te – od spo­me­nu­to­ga nak­lad­niš­tva, do redo­vi­tih knji­žev­nih tri­bi­na, Pulskih dana ese­ja, susre­ta mla­dih pisa­ca „Kod Marula“, pri­red­be na „Badavci“, povre­me­nog pro­gra­ma Prve čakav­ske lige, i još mno­gih sadr­ža­ja. Odnedavno smo i suiz­da­va­či kul­t­ne, nano­vo ozbilj­ni­je oživ­lje­ne, knjiž­ne edi­ci­je „Istra kroz sto­lje­ća“ u zajed­niš­tvu sa Čakavskim saborom.

Utemeljitelj ste mani­fes­ta­ci­je Pulski dani ese­ja. Koliko ona i na koji način pro­mi­če književnost?

- Pulske dane ese­ja pokre­nuo sam 2003. godi­ne kao među­na­rod­nu mani­fes­ta­ci­ju. Ona je dvod­nev­na, uvi­jek u lis­to­pa­du, i sva­ke je godi­ne posve­će­na nekoj temi, ne nuž­no usko knji­žev­noj, dapa­če. Esejistički smo se bavi­li, pri­mje­ri­ce, mani­pu­la­ci­jom, lju­ba­vi i mrž­njom, doko­li­com, demo­krat­skom (ne)slobodom, medi­ji­ma, pro­vin­ci­jom, pro­paš­ću Austro-Ugarske Monarhije, pat­njom, opti­miz­mom, poli­ti­kom i poli­ti­ča­ri­ma, auto­ri­te­tom i mno­gim dru­gim tema­ma i poja­va­ma. Objavili smo neko­li­ko knji­ga s ese­ji­ma izlo­že­nim na PDE, jedan opse­žan zbor­nik, sepa­ra­te ili poseb­ne cje­li­ne unu­tar „Nove Istre“, oku­pi­li dosad pre­ko sto­ti­njak ese­jis­ta iz 15-ak zema­lja, odr­ža­li smo nebro­je­no mno­go poprat­nih pro­gra­ma, glaz­be­nih i izlož­be­nih, zatim pred­stav­lja­nja knji­ga… Itekako i ovi­me pro­mi­če­mo knji­žev­nost, oso­bi­to ese­jis­ti­ku, što je valj­da bje­lo­da­no iz reče­no­ga. Mnogi sudi­oni­ci raz­li­či­tih jezi­ka i kul­tu­ra upra­vo su se na Danima ese­ja upoz­na­li, sura­đu­ju i nakon naše mani­fes­ta­ci­je, pre­vo­de se, „umre­ža­va­ju“ itd. Od 2007. dodje­lju­je­mo svo­je­dob­no jedi­nu, a danas naj­važ­ni­ju ese­jis­tič­ku nagra­du za naj­bo­lju hrvat­sku knji­gu ese­ja objav­lje­nu tije­kom teku­će godi­ne. Nagrada nosi ime zna­me­ni­to­ga Istranina, pis­ca i kul­tur­no­ga dje­lat­ni­ka Zvane Črnje. O nje­mu, nadam se, ne tre­ba poseb­no govoriti.

Na raz­ne nači­ne aktiv­ni ste sudi­onik Sajma knji­ge u Istri. Vaše viđe­nje dugo­vječ­nog Sajma?

- Pulski sajam pra­tim i u nje­mu na raz­ne nači­ne i u raz­nim ulo­ga­ma povre­me­no sudje­lu­jem, moglo bi se reći, od prvih poče­ta­ka. Njegovo rođe­nje i goto­vo čet­vrt­sto­ljet­ni vijek, što zvu­či nevje­ro­jat­no, tre­ba zahva­li­ti jed­no­me čovje­ku, pokoj­no­me pul­skom pjes­ni­ku Bošku Obradoviću, jed­noj ženi, nje­go­voj kće­ri Magdaleni, i uvi­jek tek neko­li­ci­ni orga­ni­zi­ra­nih i, jas­no je, spo­sob­nih, mašto­vi­tih, ali ujed­no i vrlo prak­tič­nih lju­di, koji se s godi­na­ma, daka­ko, mije­nja­ju, mla­đi dola­ze, ali čvr­sta jez­gra oči­to je još tu. Mnoštvo je mla­dih lju­di koji su sta­sa­li uz taj sajam, ili upra­vo sta­sa­va­ju, na raz­ne se nači­ne upoz­na­va­ju­ći s knji­gom i uče­ći o svi­je­tu knji­ge, knji­žar­stva, pisa­ca i pisa­ne rije­či, orga­ni­za­ci­je i publi­ke, ali i o trgo­vi­ni, mar­ke­tin­gu, anga­ži­ra­noj pro­da­ji, odno­su pre­ma medi­ji­ma i sna­la­že­nju u nji­ma… Sve u sve­mu, to je pri­red­ba s odre­đe­nim šar­mom, kom­bi­na­ci­ja trgo­vi­ne i neke druk­či­je, nego što smo to u nas navik­nu­li, svet­ko­vi­ne knji­ge, auto­ra doma­ćih i stra­nih, te dru­gih poprat­nih pro­gra­ma. Često sam imao dobro­na­mjer­nih kri­tič­kih opa­ski na odre­đe­ne seg­men­te saj­ma, no jed­na­ko sam tako bio među lju­di­ma koji su ga, sve u sve­mu i u naj­važ­ni­jem, oso­bi­to u kriz­nim tre­nu­cim kojih je bilo – da ops­ta­ne – podr­ža­va­li i podr­ža­vam. Moja pri­mjed­ba koju i sad izri­čem nije nova, a tiče se bolje i jače zas­tup­lje­nos­ti Pule, Istre i cije­lo­ga hrvat­skog kul­tur­nog pros­to­ra na pul­sko­me saj­mu, a tek onda vidim okol­ne zem­lje sa svo­jim auto­ri­ma, susje­de, pa zatim uda­lje­ni­je jezi­ke i kul­tu­re. Jednako tako mis­lim da još uvi­jek ima pros­to­ra za povolj­ni­je izla­gač­ke i pro­daj­ne uvje­te, po uzo­ru na, pri­mje­ri­ce, Interliber, a pogla­vi­to kad su mali nak­lad­ni­ci posri­je­di. Kako je kul­tu­ra goto­vo pa zad­nja rupa na svi­ra­li, a knji­ga i izda­vaš­tvo u još gorem polo­ža­ju u tom kon­tek­s­tu, mis­lim kako bi Sa(n)jam knji­ge u Istri tre­bao pos­ta­ti zaseb­na usta­no­va – jer „ins­ti­tu­ci­ja“ već na neki način jest, poput INK‑a, Pulskoga film­skog fes­ti­va­la i slič­nih – i gle­de finan­ci­ra­nja i što se tiče nemi­je­ša­nja „kru­ša­ka i jabu­ka“. To napros­to zna­či da mu nije mjes­to među mali­ma s nez­nat­nim finan­ci­ra­njem, bez pro­fe­si­onal­no upos­le­nih i u sva­kom smis­lu udru­ga na rubu. Znam da iza­zi­vam kri­ti­ku, koju rado pri­hva­ćam, no ovo jav­no govo­rim za bolji­tak svi­ju u kul­tu­ri Istre. Na kon­cu: zamis­li­mo Pulu u pro­sin­cu bez knji­ga i saj­ma, kak­va bi ona bila? I ne samo Pula! I to u nepri­li­ka­ma jako cen­tra­li­zi­ra­ne, „metro­po­li­zi­ra­ne“, zagre­bo­cen­trič­ne hrvat­ske opće­druš­tve­ne, onu poli­tič­ku da ne spo­mi­njem, a pos­lje­dič­no i knji­žev­no-kul­tur­ne kli­me i situ­aci­je, što je pora­ža­va­ju­će, obes­hra­bru­ju­će i dugo­roč­no šte­ti cje­lo­kup­noj našoj kul­tu­ri. S dru­ge stra­ne, živi­mo i dje­lu­je­mo u jed­noj ipak autar­hič­noj, zatvo­re­noj, kat­kad i isklju­či­voj sre­di­ni, una­toč „mul­ti-kul­ti“ paro­la­ma i dek­la­ra­tiv­nim zazi­va­nji­ma slo­bo­de i raz­li­či­tos­ti. I sto­ga su pri­red­be poput saj­ma i slič­nih dobro­doš­le i važne.

Kako ocje­nju­je­te izda­vač­ku sce­nu u Hrvatskoj i Istri te koji su po Vama glav­ni pro­ble­mi malih izda­va­ča i na koji se način uvje­ti nji­ho­vog pos­lo­va­nja mogu poboljšati?

- U cije­loj Hrvatskoj je dotič­na sce­na katas­tro­fal­na, nešto manje u Zagrebu, a u Istri je još i gore! U našem smo zavi­ča­ju spa­li na sve­ga pone­kog izda­va­ča, sve je manje nov­ca za knji­gu, pre­li­je­va­ju se sred­stva na dru­ge stra­ne i za dru­ge, kul­tur­ne i „nekul­tur­ne“ svr­he. A nov­ca ima! Aktualan ras­po­red u Ministarstvu kul­tu­re, pak, nije nak­lo­njen knji­zi, osim za neko­li­ko uvi­jek istih, većih ili za naše pri­li­ke veli­kih nak­lad­ni­ka, te neko­li­ci­ni pri­vat­ni­ka, opet uvi­jek jed­nih te istih. Sve je to pro­vjer­lji­vo na služ­be­nim stra­ni­ca­ma MK‑a. S obzi­rom na vlas­ti­to više­de­set­ljet­no iskus­tvo, mogao bih sada sro­či­ti trak­tat o ovoj temi, ali čemu i komu? Zaključio bih: stru­ku – stru­ci, a poli­ti­ku – van iz izda­vaš­tva, van iz kul­tu­re! Znam da možda zvu­či naiv­no i nemo­gu­će, ali ipak si dajem odu­ška. Naime, kul­tu­ra na duge sta­ze osta­je naš jedi­ni trag, da smo nekoć bili ili još uvi­jek jesmo, tko smo i što smo, i ona ne trpi kate­go­ri­je podob­nikā i pos­luš­nikā! Ovi poto­nji, pos­luš­ni­ci koji ne tala­sa­ju, u odre­đe­nom tre­nut­ku dodu­še mogu pro­fi­ti­ra­ti, to se uvi­jek doga­đa, ali to je dvo­sjek­li mač. Znate onu: tko bi gori – sad je doli… Da više ne ras­pre­da­mo o lanj­skim sni­je­zi­ma i toploj vodi, a kamo­li o vapi­ju­ći­ma u pus­ti­nji. U pus­ti­nji duha, ovo­ga puta. No, ipak, knji­ga i pisa­na riječ, riječ opće­ni­to, maj­ka je naše civi­li­za­ci­je, kul­tu­re i svih danas poz­na­tih medi­ja, dak­le i tako­zva­ne vir­tu­al­ne stvar­nos­ti koja danas čes­to i sve više „zamje­nju­je“ onu jedi­nu stvar­nu stvar­nost, ali je zami­je­ni­ti, nado­mjes­ti­ti ni potis­nu­ti ne može i neće! Zato je riječ važ­na, i knji­ga i, napo­s­ljet­ku, nakladništvo.

Razgovarala Paola ALBERTINI

Fotografije iz arhi­ve Borisa Domagoja BILETIĆA (auto­ri: David IVIĆ, Matea RADOLOVIĆ i Drita JUSUFI)

• "Nova Istra"
• Boris Domagoj Biletić
• Istarski ogranak Društva hrvatskih književnika
• stav.com.hr