Razgovor s multimedijalnom umjetnicom Leom Vidaković

14.03.2019.

Čarobna melankolija animiranih lutaka

• Prošlog tjed­na je Pulska film­ska tvor­ni­ca ugos­ti­la mla­du umjet­ni­cu svjet­skog gla­sa, Leu Vidaković. Prikazana su dva nje­na fil­ma u teh­ni­ci tra­di­ci­onal­ne ani­ma­ci­je luta­ka – „Sisters“ i „The Vast Landscape – Porcelain Stories“, prvi u surad­nji s KASK Konzervatorijem – School of Arts u Gentu iz Belgije, dok je dru­gi pro­du­ci­rao zagre­bač­ki AKC Attack! u surad­nji s pul­skom Adriatic Animation. Od pet­ka, 16. ožuj­ka u PFT‑u kre­ću i nje­ne radi­oni­ce ani­ma­ci­je luta­ka za osnov­ce i sred­njo­škol­ce, a evo što nam je Vidaković tim povo­dom ispričala…

Imaš kla­sič­no likov­no obra­zo­va­nje, a ani­mi­ra­ni film s lut­ka­ma medij je kojem si se odlu­či­la posve­ti­ti, saži­ma­ju­ći iskus­tva dru­gih u koji­ma si se obra­zo­va­la: gra­fi­ke, sli­ke, ins­ta­la­ci­je i per­for­man­sa. Koliko su (i koji) tvo­ji pro­fe­so­ri i dru­gi uzo­ri utje­ca­li na tebe i tvoj rad?

- Profesori sa Zagrebačke aka­de­mi­je su utje­ca­li zapra­vo vrlo malo na razvoj mog izra­za, ali je to bio samo splet sret­no-nesret­nih okol­nos­ti, počet­na tra­že­nja, pre­la­že­nja iz jed­nu u dru­gu kla­su, sa jed­nog men­tor­stva na dru­gi… Na usa­vr­ša­va­nju ani­ma­ci­je luta­ka u Engleskoj sam se prvi put susre­la s fil­mo­vi­ma bra­će Quay i tada mi se otvo­rio cije­li jedan novi svi­jet. Ali tek sam na mas­ter stu­di­ja­ma audio-vizu­al­ne umjet­nos­ti u Belgiji spoz­na­la što men­tor­stvo zais­ta zna­či. Istakla bih nes­pu­ta­nu podr­šku men­to­ra Luc Degrysea i Anuk de Clercque. Na istoj sam aka­de­mi­ji upoz­na­la i Edwina Carelsa, koji je teore­ti­čar u oblas­ti pro­ši­re­ne kine­ma­to­gra­fi­je, toč­ni­je ani­ma­ci­je koja se pojav­lju­je u umjet­nič­kim kon­tek­s­ti­ma. On je potak­nuo i moje jedi­ne i naj­ve­će uzo­re iz svi­je­ta ani­mi­ra­nog fil­ma, spo­me­nu­tu bra­ću Quay, da pro­ši­re svoj ani­mi­ra­ni izraz i pred­sta­ve ga i u nekim dru­gim, muzej­sko-gale­rij­skim kon­tek­s­ti­ma. Sada je Edwin i jedan od mojih savjet­ni­ka na dok­tor­skom radu, kojeg dovr­ša­vam pri Nanyang Technological University u Singapuru. Ipak, naj­vi­še utje­ca­ja dola­zi iz sva­kod­nev­no­ga živo­ta i oku­že­nja, a tek potom iz kine­ma­to­gra­fi­je, od sta­rih maj­sto­ra sli­kar­stva i dr…

Dogodilo ti se nešto još uvi­jek rijet­ko za mla­du auto­ri­cu – već s prvim svo­jim fil­mom, „Splendid Isolation“, stek­la si svjet­sku afir­ma­ci­ju, koja se stal­no eks­pan­di­ra novim priz­na­nji­ma na raz­nim svjet­skim fes­ti­va­li­ma fil­ma i animacije… 

- “Splendid Isolation” je nas­tao pri­je diplom­skog fil­ma, i to u samo neko­li­ko tje­da­na. Ta ani­mi­ra­na vjež­ba od 90 sekun­di je i odre­di­la moj sadaš­nji put i odlu­ku da poč­nem ani­mi­ra­ni film pred­stav­lja­ti u nekim dru­gim, reci­mo gale­rij­skim pros­to­ri­ma, kako bi se tra­ja­nje fil­ma pre­ni­je­lo i na pros­tor i time pru­ži­lo sasvim dru­ga­či­ji ugo­đaj. Tako je nas­ta­la prva ins­ta­la­ci­ja „Splendid Isolation“, izlo­že­na u Galeriji SC u Zagrebu 2010. godi­ne. Od tog momen­ta pa do danas uvi­jek vodim bit­ku sa sobom, u stva­ra­nju što line­ar­nih i/ili neli­ne­ar­nih i frag­men­ti­ra­nih nara­ti­va koji više odgo­va­ra­ju pros­tor­nom prikazivanju.

Za sobom sada već imaš pet vrlo hva­lje­nih i višes­tru­ko nagra­đi­va­nih ani­mi­ra­nih dra­gu­lja i  pola­ko se, zbog svog rada, stu­di­ja, a i pri­ka­zi­va­nja tvo­jih fil­mo­va po fes­ti­va­li­ma, pre­tva­raš u svjet­sku put­ni­cu. Koliko su tebi osob­no puto­va­nja vri­jed­na, a koli­ko tek zamor­na oba­ve­za, budu­ći se doimaš, a to se i u tvo­jim fil­mo­vi­ma osje­ća, vrlo introvertnom? 

- I sama se čudim kako sam se, uspr­kos intro­vert­nos­ti, osmje­li­la oti­ći i srlja­ti po svi­je­tu, pogo­to­vu jer potje­čem iz obi­te­lji koja je gene­ra­ci­ja­ma sta­ci­oni­ra­na na istom mjes­tu. Putovanje bi zna­či­lo da se čovjek na krat­ko upu­ti neg­dje i vra­ti se doma, ali je ovaj suvre­me­ni, nomad­ski način živo­ta jedan sasvim dru­ga­či­ji kon­cept, rek­la bih “mač s dvi­je oštri­ce”. Koliko god je uzbud­lji­vo živje­ti i radi­ti na raz­li­či­tim kon­ti­nen­ti­ma, toli­ko to sa sobom nosi i kida­nje kori­je­nja, te pre­ina­ke ono­ga što zna­či dom. To je neka kons­tant­na fluk­tu­aci­ja u kojoj dom nas­ta­je i nes­ta­je u hodu.

Na puto­va­nji­ma nala­ziš i nadah­nu­će za svo­je nove fil­mo­ve. Među nji­ma su i dva fil­ma pred­stav­lje­na u PFT – jedan ins­pi­ri­ran rijet­ko nase­lje­nim pros­trans­tvi­ma Islanda, a dru­gi fla­man­skim sli­kar­stvom, za borav­ka u Belgiji. Oba su vrlo sup­til­na, njež­na i s istan­ča­nim osje­ća­jem za deta­lje, svje­tlo, kadri­ra­nje, zvuk… i vidi se da je u njih ulo­že­no jako puno tru­da, da iza tvog rada sto­je godi­ne pre­da­nog sav­la­da­va­nja raz­no­vr­s­nih umjet­nič­kih teh­ni­ka, ali i nesum­nji­vi velik talent. Koliko ti je u stva­ra­nju bit­na igra (budu­ći si spo­me­nu­la da si se kao mala puno igra­la lut­ka­ma, a u inter­v­ju­ima nagla­ša­vaš kako se tvoj život pok­la­pa s tvo­jom umjet­noš­ću i kako si ima­la sre­će da je tvoj hobi pos­tao i tvoj život­ni poziv) ?

- Je, to je dois­ta tako. Presretna sam da se još uvi­jek mogu „igra­ti” sa lut­ka­ma, i da je to pos­tao moj posao. Priče su pos­ta­le malo dru­ga­či­je, igra za nijan­su ozbilj­ni­ja, ali je bit osta­la ista.

U tvo­jim fil­mo­vi­ma, una­toč pedant­noj pozor­nos­ti na sve okol­ne deta­lje, nagla­sak je ipak na ljud­skim liko­vi­ma i nji­ho­vim emo­tiv­nim sta­nji­ma. Najuočljivije je melan­ko­lič­no ras­po­lo­že­nje, neka tiha sje­ta pomi­je­ša­na zadiv­lje­noš­ću svim sit­nim medi­ta­tiv­nim, zen, deta­lji­ma koji sva­ki život čine lije­pim, makar živje­li i u apo­ka­lip­tič­nom vre­me­nu (nešto poput „Melankolije“ Lars von Triera, fil­ma za koji kažeš da te naj­bo­lje opi­su­je). Možda je upra­vo to for­mu­la kojom mno­ge već kod prvog susre­ta zave­deš svo­jom umjet­noš­ću? Da li se oda­ziv publi­ke pok­la­pa s oni­me što kroz film nas­to­jiš pre­ni­je­ti ili te pone­kad izne­na­di nekim skroz dru­ga­či­jim inter­pre­ta­ci­ja­ma? Jedan je kri­ti­čar pri­mi­je­tio kako „nas­to­jiš sti­mu­li­ra­ti osvi­je­šte­no, auto­nom­no, aktiv­no i kre­ativ­no pro­ma­tra­nje“. Općenito, koli­ko ti je važan feed­back publike?

- Jedna od nedav­nih pre­zen­ta­ci­ja mog istra­ži­va­nja za dok­to­rat nosi naziv “Pripovijedanje bez pri­po­vi­je­da­nja: ani­mi­ra­ne pri­če onkraj kadra”. Ta vrsta nara­ci­je pri­sut­na je u mojim fil­mo­vi­ma, kao i u ins­ta­la­ci­ja­ma. To je opis svi­je­ta pri­če u koji su, bez da ih se izgo­vo­ri na glas, u naj­sit­ni­jim deta­lji­ma i sce­no­gra­fi­ja­ma utka­ne meta­fo­re i sim­bo­li. Ti su ele­men­ti sup­ti­lan puto­kaz pro­ma­tra­ču da sam odgo­net­ne tko su i zašto su ti liko­vi pred­stav­lje­ni u nara­ti­vu. Ovakav pris­tup pri­gu­še­nog govo­ra pri­če može se doima­ti pres­po­rim ili mono­to­nim, jer ne posje­du­je kla­sič­nu nara­tiv­nu dina­mi­ku i struk­tu­ru u tri čina, što ga možda čini i zah­tjev­ni­jim, jer pro­ma­trač mora radi­ti na tome da sam odgo­net­ne uzroč­no-pos­lje­dič­ne ili nekak­ve dru­ge odno­se unu­tar nara­ti­va. Stoga je ova flek­si­bil­na struk­tu­ra nara­ci­je otvo­re­na mnoš­tvu inter­pre­ta­ci­ja. Zabavlja me čuti što su gle­da­te­lji odgo­net­nu­li, ili na što su ih pod­sje­ti­le moje pri­če i fil­mo­vi, pose­bi­ce zato što upra­vo tak­va otvo­re­na, nena­met­lji­va struk­tu­ra može potak­nu­ti naj­raz­no­vr­s­ni­je aso­ci­ja­ci­je, čes­to i neke na koje uop­će nisam mis­li­la. Volim kad i pro­ma­trač sudje­lu­je u stva­ra­nju pri­če, otu­da i izbor ove sup­til­ne, otvo­re­ne nara­tiv­ne forme.

Često svo­je rado­ve, radi­je nego u kini­ma, pri­ka­zu­ješ po gale­ri­ja­ma, tako da – pored pro­ji­ci­ra­nih fil­mo­va – kao poseb­ne ins­ta­la­ci­je posje­ti­te­lji mogu raz­gle­da­ti i „kuli­se“, te male “kući­ce za lut­ke” u koji­ma su sni­ma­ni, uvo­de­ći tako i 3D, skul­p­tu­ral­nu dimen­zi­ju, što sve to zajed­no pre­tva­ra u spe­ci­fi­čan i ino­va­ti­van per­for­mans. Eksperimentiranje i tra­že­nje novih umjet­nič­kih puto­va, koli­ko te to vodi u tvom radu?

- Vjerojatno svat­ko tra­ži i eks­pe­ri­men­ti­ra dok ne osje­ti da je našao neki pros­tor i izraz koji ga ne nuž­no vese­li, ali poti­če na rad. Puno eks­pe­ri­men­ta u raz­li­či­tim medi­ji­ma, te pone­što slu­čaj­nos­ti i sre­će je dove­lo do toga da me upra­vo naj­vi­še zain­te­re­si­ra ovaj vid stva­ra­nja i izla­ga­nja ani­ma­ci­ja nami­je­nje­nih pros­to­ri­ma van kino dvo­ra­na. U ovak­vim se pros­to­ri­ma pri­če pri­ča­ju na dru­ga­či­ji način i to me iznim­no nadah­nju­je. Već sam spo­mi­nja­la flek­si­bil­ne i frag­men­ti­ra­ne struk­tu­re nara­ti­va, koje su otvo­re­ne inter­pre­ta­ci­ja­ma, te zna­čaj aktiv­nog pro­ma­tra­ča u tak­vim uvje­ti­ma. Upravo ovaj vid ani­ma­ci­je mi se čini zanim­lji­vim i neis­cr­p­nim, te pri­mje­nji­vim u raz­li­či­te svr­he. Ne nuž­no samo autor­ske i umjet­nič­ke, već i dru­ge, anga­ži­ra­ne pro­jek­te u jav­nim prostorima.

Upravo na tu temu frag­men­ti­ra­nih nara­ti­va tre­nut­no u Puli pri­pre­maš svoj dok­tor­ski rad. Svi tvo­ji fil­mo­vi ima­ju tu frag­men­ti­ra­nost, ali su isto­vre­me­no vrlo pris­tu­pač­ni i razum­lji­vi, zbog umješ­nog oda­bi­ra ključ­nih deta­lja za pri­ču. Na pred­stav­lja­nju si rek­la da, kon­ku­ri­ra­ju­ći za pot­po­re svo­jim budu­ćim pro­jek­ti­ma, moraš ponu­di­ti vrlo detalj­ne sinop­si­se. Koliko se konač­ne ver­zi­je fil­mo­va s nji­ma pok­la­pa­ju, a koli­ko tu ima – s obzi­rom na dugo­traj­nost ovog kre­ativ­nog pro­ce­sa – impro­vi­za­ci­ja “u hodu”?

- Izrada ani­mi­ra­nog fil­ma je sku­pa i dugo­traj­na, sto­ga sve mora biti što bolje i pre­ciz­ni­je ispla­ni­ra­no i pri­prem­lje­no. Konačne ver­zi­je fil­ma su zapra­vo vrlo slič­ne prvo­bit­nim ide­ja­ma i pla­no­vi­ma, no narav­no pos­to­je mala odstu­pa­nja, “hap­py acci­dents”. Odnosno, nena­da­na rje­še­nja mno­go­broj­nim pre­pre­ka­ma koje nas­ta­ju tije­kom pro­duk­ci­je ipak dopri­no­se tomu da pro­ces stva­ra­nja ne bude pre­vi­še line­aran i pre­do­dre­đen. Dobro je ima­ti plan kao vodi­lju, jer ina­če, obzi­rom na moju narav, nika­da ne bih niti jedan film dovršila.

Pulski osnov­ci i sred­njo­škol­ci će, od pet­ka, 16.ožujka, ima­ti pri­li­ku s tobom se dru­ži­ti i od tebe puno nauči­ti o stop ani­ma­ci­ji i radu s lut­ka­ma kroz radi­oni­ce koje se za njih pri­pre­ma­ju u PFT. Kako si ih osmislila? 

- Bit radi­oni­ca jest pru­ži­ti toj dje­ci zabav­nu tema­ti­ku, kako bismo kroz igru i rad nauči­li osno­ve pro­duk­ci­je ani­mi­ra­nog stop moti­on fil­ma. Svrha im je da polaz­ni­ci osje­te cije­li pro­ces i slo­že­nost stva­ra­nja ani­mi­ra­nog fil­ma, od prve ide­je pa do goto­vog urat­ka. U mje­sec i pol, koli­ko će radi­oni­ce tra­ja­ti, polaz­ni­ci će ima­ti pri­li­ku raz­ra­di­ti svo­je ide­je – počev­ši od prvo­bit­nog kon­cep­ta, pre­ko dizaj­na liko­va, izra­de luta­ka i seto­va, storybo­ar­da, osno­va stop ani­ma­ci­je – pa sve do zavr­š­nog dije­la i pos­t­pro­duk­ci­je koji uklju­ču­ju mon­ta­žu i dizajn zvu­ka. Srednjoškolci će izra­di­ti lut­ke za ani­ma­ci­ju kao svo­je auto­por­tre­te, koji će isto­dob­no kom­bi­ni­ra­ti ljud­ski i živo­tinj­ski lik. Rezultat radi­oni­ce će biti ani­mi­ra­ni autor­ski fil­mo­vi u koji­ma se pojav­lju­ju stvo­re­nja koja su odraz “živo­ti­nja-duhov­nih vodi­ča” koje svi nosi­mo u sebi. Tema radi­oni­ce za osnov­ce je “Svijet pod pove­ća­lom: slo­bo­da izra­za i ima­gi­na­ci­je kroz pokret, u jed­noj od teh­ni­ka stop ani­ma­ci­je” (lut­ka ani­ma­ci­ja od plas­te­li­na, aps­trak­t­na ili figu­ra­tiv­na cut out ani­ma­ci­ja od papi­ra, stop ani­ma­ci­ja sa objek­ti­ma, pik­se­la­ci­ja). Njihova radi­oni­ca će se foku­si­ra­ti na stva­ra­nju ani­mi­ra­nih pri­ča u koji­ma se isto­dob­no pro­ži­ma­ju i figu­ra­tiv­ni i aps­trak­t­ni svjetovi.

Tražeći te na inter­ne­tu, nisam pro­naš­la ništa o tvo­jim for­ma­tiv­nim godi­na­ma, osim štu­rih poda­ta­ka o ško­lo­va­nju, ali me zato pri­vuk­la jed­na tvo­ja ime­nja­ki­nja i sugra­đan­ka iz Subotice, za koju sam potom usta­no­vi­la da je tvo­ja baka, koja u svo­jim „kos­ti­ma“ ima i pre­živ­lje­no iskus­tvo konc-logo­ra… Koliko su nje­no pri­sus­tvo u tvom živo­tu, pogo­to­vo teško iskus­tvo holo­ka­us­ta, utje­ca­li na tebe, tvo­ju melan­ko­lič­nu narav i poja­ča­nu sen­zi­bil­nost? Hoće li o tome pri­ča­ti i tvoj novi film, “Family portrait”?

Novi ani­mi­ra­ni film, „Obiteljski por­tret“, osli­ka­va pot­pu­no fik­tiv­nu obi­telj, i zas­ni­va se na izre­ci Daisaku Ikede koja gla­si „Svaka obi­telj ima svo­je spe­ci­fič­ne okol­nos­ti i pro­ble­me, koje isklju­či­vo nje­ni čla­no­vi mogu u pot­pu­nos­ti razu­mje­ti“. Priča je to jed­ne četer­na­es­to­čla­ne aris­to­krat­ske obi­te­lji i nje­nih zamr­še­nih odnos­na, ispri­ča­na u nedjelj­no popod­ne tik pred Prvi svjet­ski rat. Mračna, poetič­na i poma­lo humo­ris­tič­na stu­di­ja jed­ne obi­te­lji, čiji su odno­si dise­ci­ra­ni i stav­lje­ni na tanjur. Film će estet­ski nali­ko­va­ti rani­jim fil­mo­vi­ma, ali će biti dina­mič­ni­ji i zamr­še­ni­ji, s obzi­rom da se bazi­ra na većoj gru­pi liko­va, gdje je sva­ki podjed­na­ko važan. Ovog lje­ta pri­pre­mam izlož­bu za kome­mo­ra­ci­ju 75 godi­na holo­ka­us­ta u muze­ju Bačke Topole u Srbiji, a kra­jem godi­ne i u Gradskom muze­ju u Subotici. Izložba će pred­sta­vi­ti jed­nu novu ani­mi­ra­nu ins­ta­la­ci­ju, jedan ani­mi­ra­ni doku­men­tar­ni film u frag­men­ti­ma. Bazira se na iskus­tvi­ma moje bake, čije ime i pre­zi­me nosim, odnos­no na nje­nim frag­men­ti­ra­nim uspo­me­na­ma na nemi­le doga­đa­je iz Auschwitza. Do sada se nisam doti­ca­la vlas­ti­tih obi­telj­skih pri­ča, pa mi ovaj rad pred­stav­lja veli­ki iza­zov, ali nisam baš sret­na zbog toga, jer se pla­šim kak­vu ću Pandorinu kuti­ju otvo­ri­ti ako zagre­bem ispod povr­ši­ne obi­telj­skih fotografija.

Razgovarala Daniela KNAPIĆ

Fotografije D. KNAPIĆ i arhi­va autorice