„Cabaret Valeska“ u Klubu Kotač

29.04.2019.

Individualizam koji vodi do egocentrizma i usamljenosti

• Autorski pro­jekt Edvina Liverića i Nike Ivančić, mono­dra­ma „Cabaret Valeska“ odi­gra­na je u čet­vr­tak, 25. trav­nja u svom pri­rod­nom okruž­ju, u Klubu Kotač pred mno­go­broj­nom publikom.

Kao for­ma teatra koja se u svo­jim začet­ci­ma izu­ze­la iz ins­ti­tu­ci­onal­ne zajed­ni­ce i otis­nu­la se u “pro­fa­na” okruž­ja kafa­na, taver­ni i noć­nih klu­bo­va, kaba­re je odu­vi­jek bio u potra­zi za nepo­sred­noš­ću sa publi­kom, izmi­cav­ši se sred­njos­tru­ja­škom stva­ra­laš­tvu i aktiv­no komen­ti­ra­ju­ći druš­tve­no-poli­tič­ka sta­nja mjes­ta u koji­ma dje­lu­je. Tako su Društveni cen­tar Rojc i Klub Kotač koji dje­lu­je unu­tar nje­ga, u čet­vr­tak nave­čer pos­ta­li adek­vat­no sas­ta­ja­li­šte izved­be i jav­nog prostora.

Valeska Gert, nje­mač­ka per­for­me­ri­ca hebrej­skog podri­je­tla pro­ta­go­nis­ti­ca je ove mono­dra­me u izved­bi izvr­s­ne Nike Ivančić. Valeska je bila jed­na od pionir­ki per­for­man­sa, viso­ko obra­zo­va­na glu­mi­ca i ple­sa­či­ca koja se rano odmet­nu­la od konven­ci­onal­nih bur­žuj­skih kru­go­va i aktiv­no par­ti­ci­pi­ra­la u stva­ra­nju novih umjet­nič­kih for­mi bez ogra­ni­ča­va­nja na medij ili žanr.

Beskompromisno i svjes­no bira­ju­ći sred­stva koji­ma dopi­re do publi­ke, tokom čita­ve svo­je kari­je­re ostav­lja­la je tra­go­ve za sobom u vidu utje­ca­ja na nove for­me pa čak i sub­kul­tu­re. Tako je poz­na­to da je ranih 70-ih u svo­joj 86-toj godi­ni direk­t­no utje­ca­la na stva­ra­nje druš­tve­nog i muzič­kog pokre­ta poz­na­ti­jeg pod ime­nom punk. Ovaj komad odi­gran u Rojcu, uz gore nave­de­nu infor­ma­ci­ju dobi­va na još većem zna­ča­ju. Činjenica da je Gert osta­vi­la takav dubok uti­sak (ne samo) jed­nu gene­ra­ci­ju oprav­da­va mjes­to Rojca i više nego­li sama činje­ni­ca da je jedan kaba­re odi­gran u klubu.

Autorski tim u naj­a­vi kaže da je “Valeska svo­jim stva­ra­laš­tvom uda­ri­la teme­lje jed­nom novom prav­cu u umjet­nos­ti, a kojeg danas poz­na­je­mo kao per­for­mans. Za svog eks­tra­va­gant­nog živo­ta sura­đi­va­la je i pri­ja­te­lje­va­la s mno­gim umjet­ni­ci­ma (Tennessee Williams, Frederico Fellini, Bertolt Brech, Jackson Pollock, itd), te je ins­pi­ri­ra­la i nadah­nu­la mno­ge nado­la­ze­će mla­de auto­re, među koji­ma se isti­če David Bowie.”

Publika Cabarea Valeska svje­do­či­la je utje­lov­lje­nju pred­stav­ni­ce jed­ne pri­pad­ni­ce tran­sge­ne­ra­cij­skog kali­bra, koja je i sama svje­dok svih pro­mje­na koje je 20-to sto­lje­će iznje­dri­lo. Ovaj komad se refe­ri­ra na Valeskin lik, nje­zi­nu umjet­nost i druš­tve­no-poli­tič­ke kon­tek­s­te koji su se izmje­nji­va­li za nje­zi­nog živo­ta: “20-te godi­ne kao deka­du nje­zi­nog pro­bo­ja na umjet­nič­ku sce­nu, oba veli­ka rata koje je pre­ži­vje­la, pre­bjeg u SAD.” Tekst za pred­sta­vu je ins­pi­ri­ran inter­v­ju­om s umjet­ni­com u poz­nim godi­na­ma, kojeg otva­ra sce­na eks­tra­hi­ra­na iz per­for­man­sa „Baby“, iz 1969. Ona nas vodi kroz svo­je naj­sjaj­ni­je tre­nut­ke kari­je­re, ona­ko ovlaš raz­ba­cu­ju­ći se sa intim­nim ispo­vi­jes­ti­ma koje ju vežu uz neka od naj­važ­ni­jih ime­na s Europske i Američke umjet­nič­ke sce­ne. Banalizira umjet­nič­ki genij i indi­vi­du­al­nost vežu­ći ih uz ego­cen­tri­zam koji u konač­ni­ci vodi do usam­lje­nos­ti… i želje za svje­tli­ma reflek­to­ra, za podr­škom, odo­bra­va­njem i inkluzijom.

Nika Ivančić u ulo­zi Valeske Gert uhva­ti­la se u koštac s ovom zah­tjev­nom for­mom te je vrlo vje­što vodi­la publi­ku tran­sfor­mi­ra­ju­ći lik kroz kate­go­ri­ju vre­me­na. Njezino tije­lo u dje­li­ću sekun­de pre­ska­če gene­ra­ci­je una­trag. Pratimo nje­zi­ne men­tal­ne sli­ke koje sta­ro tije­lo odjed­nom i momen­tal­no ispu­ne svje­ži­nom i vital­noš­ću. Nika se “poigra­va s ele­men­ti­ma dram­skog i ples­nog teatra, te caba­re­ta” kako je u tek­s­tu naj­a­ve nave­de­no. Usudila bih se reći da se Nika ne poigra­va. Nika igra.

U sva­kom slu­ča­ju, ova večer je pozi­ti­van pri­mjer pri­bli­ža­va­nja teatra široj publi­ci izvla­če­njem van ins­ti­tu­ci­je. Iako kaza­li­šte nipo­što ne smi­je­mo zaobi­la­zi­ti, ovak­va ostva­re­nja su sva­ka­ko vri­jed­na praćenja.

Tekst i foto­gra­fi­je Ivana VOJNIĆ VRATARIĆ