Reduciran glumački izraz u kombinaciji s apstraktnom fizikalnošću

• Predstava o zajed­niš­tvu i kolek­tiv­nom trp­lje­nju „Voda“, reda­te­lja i kore­ogra­fa Matije Ferlina, izve­de­na je na veli­koj sce­ni Istarskog narod­nog kaza­li­šta Gradskog kaza­li­šta Pula u sri­je­du, 8. svib­nja pred mno­go­broj­nom publi­kom svih uzrasta.

Radi se o umjet­nič­koj inter­pre­ta­ci­ji isto­ime­ne nove­le Vladimira Nazora iz zbir­ke „Priče s ostr­va, iz gra­da i s pla­ni­na” koja je prvi put objav­lje­na 1927. godi­ne i pred­stav­lja jed­nu od naj­poz­na­ti­jih Nazorovih auto­bi­ograf­skih crti­ca. Priča je to o veli­koj, tro­mje­seč­noj suši i žeđi na oto­ku, gdje sud­bi­na dje­ča­ka Vlade ovi­si o poja­vi kiše i dobrom urodu.

Ferlin po prvi puta radi pred­sta­vu za dje­cu i mla­de i to u surad­nji s dva pot­pu­no raz­li­či­ta ansam­bla, s glum­ci­ma Hrvatske dra­me i ple­sa­či­ma Baleta riječ­kog HNK‑a, stva­ra­ju­ći kohe­rent­nu struk­tu­ru s 16 izvo­đa­ča i 26 liko­va. „Rad na tije­lu je bila je pri­mar­na toč­ka pro­ce­sa kako bi se onda govor dogo­dio kao logi­čan sli­jed. Ideja mi je bila spo­ji­ti balet­ni i dram­ski ansambl u jedan izvo­đač­ki ansambl u kojem nema raz­li­ke izme­đu glu­ma­ca i ple­sa­ča“, navo­di autor.

Novela obi­lu­je sce­na­ma biblij­ski suges­tiv­ne atmo­sfe­re, sli­ko­vi­tos­ti i dram­ske nape­tos­ti. Statičnost ili mini­mal­nost scen­skog igra­nja ins­pi­ri­ra­na je poj­mom suše i žeđi, kojoj se suprot­stav­lja soci­jal­na dina­mi­ka odno­sa unu­tar male otoč­ke zajed­ni­ce živo­pis­nih liko­va. Istraživanjem spe­ci­fič­ne sce­nič­nos­ti, reda­telj suža­va pros­tor eks­pre­siv­nos­ti, a svoj­stve­ni glu­mač­ki kôd na jedan dru­ga­či­ji način uvla­či gle­da­te­lja u scen­sko zbi­va­nje. Izuzetnom siner­gi­jom izvo­đa­ča pos­tav­lja kru­ci­jal­ne sce­ne kolek­tiv­nog sta­nja ank­si­oz­nos­ti i reagi­ra­nja u trp­lje­nju gdje kroz redu­ci­ran glu­mač­ki izraz pos­ti­že scen­sku flu­id­nost i estetiziranost.

Uprizorenje glu­mač­kim per­for­man­sa­ma bazi­ra­ni­ma na aps­trak­t­noj fizi­kal­nos­ti drži gle­da­te­lje u nes­trp­lji­vom išče­ki­va­nju neče­ga što tre­ba doći – vode – koja će spa­si­ti živo­te mje­šta­na malog jadran­skog oto­ka. U sre­di­štu rad­nje je dje­čak Vlado i nje­gov otac koji naj­vi­še od sve­ga želi da mu se dije­te ško­lu­je, i ako pad­ne kiša pa rodi vino­grad dje­čak će moći u grad na ško­lo­va­nje. Zemlja, lju­di i živo­ti­nje trpe veli­ku žeđ, pod snaž­nom žegom sun­ca nemir među sta­nov­ni­ci­ma ras­te. Nema vode već mje­se­ci­ma i sta­nov­ni­ci išče­ku­ju brod koji ju donosi.

Ritualne sce­ne, izmje­nju­ju se s sce­na­ma grup­nog tra­ga­nja i išče­ki­va­nja te kola­bi­ra­nja lju­di i živo­ti­nja od žeđi. Kad je brod napo­kon sti­gao, u zajed­nič­kom kaosu radi poma­me, sva se voda izli­la u zem­lju. A kad se čini­lo da više nema spa­sa, poči­nju se nad oto­kom skup­lja­ti obla­ci koju naj­av­lju­ju veli­ku neve­ru i veli­ke kiše, koje će doni­je­ti i pre­vi­še vode.

Minimalistička sce­no­gra­fi­ja i eks­pre­siv­na kos­ti­mo­gra­fi­ja izmi­ču povi­jes­ni kon­tekst pred­sta­ve kojim pri­ča pos­ta­je uni­ver­zal­na i sve­vre­men­ska. Mauricio Ferlin pot­pi­su­je sce­no­gra­fi­ju za pred­sta­vu, kos­ti­mo­graf­ki­nja je Puljanka Desanka Janković, glaz­ba je reali­zi­ra­na u surad­nji s riječ­kim sas­ta­vom Marinada, dok je asis­ten­ti­ca rada na tije­lu Puljanka Roberta Milevoj.

„U radu nam je puno pomo­gla adap­ta­ci­ja tek­s­ta Gorana Ferčeca koji je uspio zadr­ža­ti sve pre­poz­nat­lji­ve ele­men­te same pri­po­vi­jet­ke, kao i razi­nu čit­lji­vos­ti za sve. U samoj adap­ta­ci­ji uba­ci­li smo i ulo­gu nara­to­ra, koji opi­su­je što se doga­đa. Time je pred­sta­va dobi­la snaž­nu nara­tiv­nu struk­tu­ru, a i zadr­ža­la opet taj goto­vo epski oblik“, navo­di Matija Ferlin jedan od naj­za­nim­lji­vi­jih umjet­ni­ka suvre­me­nog kaza­li­šta, ple­sač, kore­ograf, glu­mac i reda­telj, dobit­nik hrvat­skih i ino­zem­nih nagrada.

Tekst i foto­gra­fi­je Ana FORNAŽAR

• Istarsko narodno kazalište - Gradsko kazalište Pula
• Matija Ferlin
• Vladimir Nazor