Borba protiv fašizma

KINO: ČOVJEK KOJI SE IGRAO VATROM, reda­te­lja Henrika Georgssona

U doma­ćim kini­ma tre­nut­no igra vrlo zanim­ljiv doku­men­tar­ni film „Čovjek koji se igrao vatrom“ (Mannen som lek­te med elden, 2018), šved­skog reda­te­lja Henrika Georgssona.

Radnja fil­ma pra­ti dje­lo­va­nje pokoj­nog šved­skog pis­ca i novi­na­ra Stiega Larssona (1954 – 2004), svjet­ski poz­na­tog po kri­mi­na­lis­tič­koj tri­lo­gi­ji „Millennium“, ali reda­te­lja više zani­ma nje­go­vo novi­nar­sko-istra­ži­vač­ko dje­lo­va­nje i sna­žan anti­fa­šis­tič­ki akti­vi­zam. Larsson je zapo­čeo novi­nar­sku kari­je­ru kao gra­fič­ki dizaj­ner, a kas­ni­je je inten­ziv­no pisao i ure­đi­vao anti­fa­šis­tič­ki tjed­nik „Expo“, neumo­lji­vo istra­žu­ju­ći rasis­tič­ke pokre­te u Skandinaviji i nji­ho­ve uzroke.

Georgsson gra­di fim­sku pri­ču izmje­nju­ju­ći arhiv­ske snim­ke, inter­v­jue s Larssonovim surad­ni­ci­ma i pri­ja­te­lji­ma i igra­no­film­ske dije­lo­ve, koji su ovdje naro­či­to dobro uklop­lje­ni zbog dis­kret­ne glu­me. Glumac koji inter­pre­ti­ra Larssona (Emil Almen) nijed­nom ne govo­ri pred kame­rom, uglav­nom ga pro­ma­tra­mo kako puši, jede brzu hra­nu ili zamiš­lje­no sje­di za raču­na­lom, što ovim sek­ven­ca­ma daje poželj­nu dozu realiz­ma i nena­met­lji­vog spa­ja­nja s film­skom cjelinom.

Iako je odlič­no naprav­ljen, doku­men­ta­rac nije Larssonova biogra­fi­ja (naj­bli­ži tome je u zad­njih 20-ak minu­ta kada se govo­ri o nje­go­voj pri­vat­nos­ti i knji­žev­nom stva­ra­laš­tvu), nego iznim­no vri­je­dan i upo­zo­ra­va­ju­ći osvrt na buja­nje fašiz­ma u suvre­me­nim europ­skim druš­tvi­ma, u kojem je Larsson jedan od glav­nih liko­va. No, kako su pri­mi­je­ti­li neki sugo­vor­ni­ci, Larsson bi više volio osta­ti upam­ćen po svo­jem anti­fa­šis­tič­kom dje­lo­va­nju nego po svo­joj kri­mi­na­lis­tič­koj tri­lo­gi­ji. U skla­du s tim je i ovak­va reda­telj­ska stra­te­gi­ja kraj­nje legitimna.

Elvis Lenić