Održano predstavljanje knjige “How Low Can An Art Get” Marka Vojnića u Dnevnom boravku DC‑a Rojc

24.06.2020.

Knjiga-dokument o umjetnosti i životu

• Predstavljanje knji­ge “How Low Can An Art Get” Marka Vojnića odr­ža­no je u sri­je­du, 24. lip­nja u Dnevnom borav­ku DC‑a Rojc. Iznenadna i infor­ma­tiv­na pro­mo­ci­ja posve­će­na izla­gač­koj dje­lat­nos­ti auto­ra oku­pi­la je dozvo­lje­ni broj lju­di koji su mogli pos­lu­ša­ti pri­ču o nje­go­voj umjet­nos­ti i životu.

Vojnić je na počet­ku dao defi­ni­ci­ju knji­ge umjet­ni­ka koja se dije­li na: knji­gu-objekt, knji­gu-rad, knji­gu-doku­ment i knji­gu-teorij­ski objekt.

„“How Low Can An Art Get” naj­bli­ža je pri­mje­ru knji­ge-doku­ment“, pojaš­nja­va Vojnić i doda­je da se u njoj nala­zi doku­men­ta­ci­ja 20 godi­na izla­ga­nja te da je ure­đe­na i pre­zen­ti­ra doku­men­ta­ci­je o nje­go­vim akci­ja­ma, rado­vi­ma i ins­ta­la­ci­ja­ma umjetnika.

Na kori­ci knji­ge je Vojnićev dru­gi gra­fit – sim­bol anar­hi­je u kojem srce igra ulo­gu kruž­ni­ce (prvi je bio „Pendrek je organ za raz­m­no­ža­va­nje zvjezdica“).

„Sa 18 godi­na kada sam upi­sao sli­kar­stvo to mi je bila naj­važ­ni­ja stvar – možda važ­ni­ja i od cura, izla­za­ka ili bilo čega. Mislio sam da ću se zauvi­jek drža­ti sli­kar­stva koje me tada zani­ma­lo – to je bilo isklju­či­vo i samo infor­me­lis­tič­ko sli­kar­stvo. Veliki su utje­caj na mene čini­li i umjet­ni­ci koje su mi moji pro­fe­so­ri u ŠPUD‑u sta­vi­li pod nos, a to su auto­ri 20. sto­lje­ća – od avan­gar­de na dalje“, kazao je Vojnić i počeo govo­ri­ti o svo­jim ranim uzo­ri­ma te se osvr­nuo na prvi susret sa Stilinovićem koji je obi­lje­žio nje­go­vu lju­bav pre­ma tek­s­tu u umjet­nos­ti, o kon­cep­tu­al­noj umjet­nos­ti i nas­li­je­đu dada­iz­ma, anti-rado­vi­ma, Fluxusu, arte pove­ra, iskre­nim rado­vi­ma auto­ra koji su pro­duk­cij­ski jef­ti­ni no sada zas­tup­lje­ni u ozbilj­nim muze­ji­ma i kolek­ci­ja­ma– prst u straž­nji­ci sis­te­mu koji je do tada funkcionirao.

„Malo po malo shva­ćam da sli­kar­sko plat­no nije dovolj­no – nala­zi se u gale­ri­ji, u muze­ju – dođe se i pogle­da ga se pa se ide doma. Imam 40 godi­na i još uvi­jek ne živim od ono­ga za što sam se ško­lo­vao i mis­lim da se na umjet­nost gle­da kao na neku vrstu nekret­ni­ne – tu se kupu­ju ime­na sli­ka­ra koji su važ­ni, a ne rad koji vam se dopa­da. Nedavno sam imao veli­ku čast napra­vi­ti album sa Francijem Blaškovićem i u jed­noj pje­smi pos­to­ji stih koji kaže: „Umjetnost je ipak jedi­no zani­ma­nje s kojim se sa ozbilj­noš­ću može ne zara­di­ti novac.“

Tijekom pred­stav­lja­nja Vojnić se dotak­nuo svih glav­nih toč­ki u svo­joj kari­je­ri, teorij­skom okvi­ru kojim se okru­žio, uzo­ri­ma koji su ge ins­pi­ri­ra­li i koje i dalje citi­ra, izlož­ba­ma, kri­ti­ka­ma, ate­lje­ima u koji­ma je radio, surad­nja­ma koje je ostva­rio, gos­to­va­nji­ma i izlož­ba­ma koje je orga­ni­zi­rao, radu u udru­zi BukaNoise, izved­be­nim pro­jek­ti­ma sa ženom Ivanom Vojnić Vratarić i još mno­go toga.

Marko Vojnić rođen je u Puli 1980. Školovao se na Filozofskom fakul­te­tu u Rijeci i Akademiji likov­nih umjet­nos­ti u Zagrebu gdje je diplo­mi­rao 2007. Izlagao je na broj­nim samos­tal­nim izlož­ba­ma u Hrvatskoj, Srbiji, S.A.D.-u, te skup­nim izlož­ba­ma u Hrvatskoj, Srbiji, Južnoj Korei, Kanadi, Italiji i S.A.D.-u. Djela mu se nala­ze po muzej­skim zbir­ka­ma Muzeja suvre­me­ne umjet­nos­ti Zagreb, Muzej suvre­me­ne umjet­nos­ti Istre, u Kabinetu gra­fi­ke HAZU, Gradskom muze­ju Bjelovar, Muzeju likov­nih umjet­nos­ti Osijek i dr. 2010. bora­vio na rezi­den­ci­jal­nom pro­gra­mu Flux Factorya u New Yorku. Samostalno izla­že od 2002. Za svoj rad do sada bio je nagra­đi­van više puta. Član je Hrvatskog druš­tva likov­nih umjet­ni­ka, Hrvatske zajed­ni­ce samos­tal­nih umjet­ni­ka, zadru­ge Praksa i udru­ge BukaNoise.

Programi u Dnevnom borav­ku reali­zi­ra­ni su uz finan­cij­sku podr­šku Ministarstva kul­tu­re RH, Zaklade Kultura Nova i Grada Pule.

Tekst i foto­gra­fi­je Boris VINCEK