Ružni, prljavi i zli na kvadrat

KINO: ZLATNA RUKAVICA, reda­te­lja Fatiha Akina

Njemački reda­telj tur­skog podri­je­tla Fatih Akin voli mije­nja­ti žan­ro­ve i izne­na­đi­va­ti gledatelje.

Nakon žes­to­ke dra­me o živo­tu tur­skih use­lje­ni­ka „Glavom kroz zid”, oku­šao se, pri­mje­ri­ce, u žan­ru kome­di­je (Soul Kitchen), zatim je napra­vio film povi­jes­ne tema­ti­ke (Rez), a pri­je neko­li­ko godi­na reži­rao je odlič­nu dra­mu suvre­me­ne tema­ti­ke u for­mi trip­ti­ha (Iz ništa­vi­la). Akinov zad­nji igra­ni film „Zlatna ruka­vi­ca” dois­ta izne­na­đu­je i oda­bi­rom tema­ti­ke (koja nema veze s tur­skim use­lje­ni­ci­ma) i stil­skim pristupom.

Radnja fil­ma smje­šte­na je u opskur­nu ham­bur­šku čet­vrt ranih 1970-ih, nas­lov se odno­si na lokal­nu krč­mu u kojoj se okup­lja­ju pro­ta­go­nis­ti, a film je snim­ljen pre­ma gnus­nim nedje­li­ma pra­vog masov­nog ubo­ji­ce Fritza Honke (glu­mi ga izvan­red­ni Jonas Dassler, u fil­mu fizič­ki neprepoznatljiv).

Iskreno, ne mogu se sje­ti­ti kad sam zad­nji put gle­dao film koji iza­zi­va toli­ki osje­ćaj gađe­nja i ruž­no­će pri­ka­za­nog svi­je­ta, ne samo u kon­tek­s­tu odvrat­nih nedje­la glav­nog lika, nego i u kon­tek­s­tu iznim­no bru­tal­nog i realis­tič­nog pri­ka­za ambi­jen­ta unu­tar koje­ga se Honka kre­će. Sve je pro­že­to prljav­šti­nom, jef­ti­nim alko­ho­lom i degu­tant­nim inte­ri­je­ri­ma u koji­ma obi­ta­va­ju fizič­ki zapu­šte­ni lju­di odvrat­nih manira.

Ettore Scola je u svo­joj cije­nje­noj dra­mi „Ružni, prlja­vi i zli” (1976) koris­tio pos­tu­pak koji su kri­ti­ča­ri pro­zva­li este­ti­kom odvrat­nos­ti i ruž­no­će, ali taj film je poput dje­čjeg vrti­ća u odno­su na Akinov svi­jet. „Zlatna ruka­vi­ca” defi­ni­tiv­no nije za sva­ko­ga, iako ostav­lja sna­žan dojam na gle­da­te­lja svo­jim bru­tal­no dos­ljed­nim pri­ka­zom svi­je­ta, ujed­no poka­zu­ju­ći do kojih se moral­nih razi­na može spus­ti­ti ljud­ska jedinka.

Elvis Lenić