Otvorenje Bookmobila Maje Klarić u Grožnjanu

Kako spo­ji­ti svo­je dvi­je naj­ve­će lju­ba­vi, puto­va­nja i knji­žev­nost, a ujed­no i potak­nu­ti širu zajed­ni­cu na čita­nje knji­ga, dosje­ti­la se šiben­ska puto­pjes­ni­ki­nja Maja Klarić, pre­ure­div­ši sta­ri kom­bi u mobil­nu knjiž­ni­cu i kre­nuv­ši na put. A u gra­du umjet­ni­ka Grožnjanu, na trgu pokraj crk­ve, bila je nje­go­va počet­na stanica.

U orga­ni­za­ci­ji Kulturne udru­ge Fotopoetika otvo­ren je tako 21. kolo­vo­za pro­jekt Bookmobil, a retro VW kom­bi, kojeg je dobrim dije­lom Maja sama pre­ure­di­la, doče­kao je svo­je prve posje­ti­te­lje koji su ima­li pri­li­ku pre­lis­ta­ti, kupi­ti, doni­ra­ti i raz­mi­je­ni­ti knji­ge. Takvu moguć­nost imat će svi koji će nared­nih dana susres­ti Maju i njen Bookmobil, kojim pla­ni­ra obi­ći poseb­no ona mjes­ta na koji­ma nisu dos­tup­ne knji­ža­re i knjiž­ni­ce. Bookmobil će pos­lu­ži­ti i kao jed­na vrsta kaza­li­šta na kota­či­ma, odnos­no kuli­sa za knji­žev­ne susre­te, pjes­nič­ke veče­ri i dru­že­nja. A jed­no tak­vo dru­že­nje, ono Šumskih pjes­ni­ka koji su se pro­tek­lih dese­tak godi­na sva­kog lje­ta okup­lja­li u pono­ru Butori, mora­lo je zbog pan­de­mi­je ove godi­ne biti odgo­đe­no. Stoga se, kao za svo­je­vr­s­nu zamje­nu za taj doga­đaj, na otvo­re­nju Bookmobila oku­pi­lo malo, ali ins­pi­ra­tiv­no druš­tvo pjes­ni­ka, te pred nema­lim bro­jem posje­ti­te­lja, čita­li svo­ju poeziju.

U ulo­zi vodi­te­lji­ce ove pjes­nič­ke veče­ri debi­ti­ra­la je knjiž­ni­čar­ka Nives Franić, te vrlo nadah­nu­to pred­sta­vi­la pjes­ni­ke Maju Klarić, Mladena Blaževića, Ivana Koprića i Radu Vojinovića koji je bio i pre­ru­šen u pra­vog šum­skog vile­nja­ka. Nakon dva kru­ga čita­nja poezi­je, uz glaz­be­nu prat­nju buj­skog kan­ta­uto­ra Vladimira Kuzmana na akus­tič­noj gita­ri, neko­li­ko hra­brih posje­ti­te­lja tako­đer se odva­ži­lo pro­či­ta­ti svo­je sti­ho­ve, uz ohra­bri­va­nje i odo­bra­va­nje prisutnih.

Maja je pro­či­ta­la neko­li­ko pje­sa­ma iz svo­je nove, još neo­bjav­lje­ne, knji­ge koja je podi­je­lje­na u četi­ri dije­la od kojih sva­ki pri­ča o jed­nom pri­rod­nom ele­men­tu: vatri, vodi, zem­lji ili zra­ku, odnos­no o jed­noj od zema­lja u koje je puto­va­la, a u kojoj je taj ele­ment bio naj­iz­ra­že­ni­ji. Za pje­smu “Kornjača” kaza­la je da je to njen mak­si­mal­ni doseg humo­ra u poezi­ji, koja ina­če nije baš duhovita:

Dok gle­daš u oce­an, zavi­diš oni­ma koji­ma je šet­nja pla­žom u sumrak dovoljna.

Ako bih se uspo­re­di­la s nekim dru­gim živim stvo­re­njem, bila bi to kornjača.

Neumorna u svom spo­rom napredovanju,

pre­ma neče­mu u daljini,

što bi na kra­ju mogao biti

zid.

Tekst i foto­gra­fi­je Lidija KUHAR

• Bookmobile