Još uvijek možeš sve što želiš

• Zagrebački indie bend Klinika Denisa Kataneca obja­vio je kra­jem petog mje­se­ca novi album “Jada Jada”, među­tim, usli­jed tre­nut­ne situ­aci­je u svi­je­tu, nisu ga ima­li pri­li­ke dos­toj­no pro­mo­vi­ra­ti i uži­vo pred­sta­vi­ti publi­ci diljem regi­je. Nastup u Puli proš­log pet­ka u dvo­ri­štu Rojca pred­stav­lja izu­ze­tak, a čla­no­vi ben­da Denis Katanec i Branimir Norac ne kri­ju koli­ko su se zaže­lje­li sviranja.

Denis: Kao da još nisam svjes­tan da svi­ram, jer do pri­je deset dana mis­li­li smo da nam je sezo­na goto­va i da nema­mo nikak­vih svir­ki, pro­mo­ci­ja nam se stal­no odga­đa za po par mjeseci.

Branimir: Živiš iz dana u dan, pogo­to­vo u ovak­vim situ­aci­ja­ma, ne možeš pret­pos­ta­vi­ti šta će se dogo­di­ti, samo si zahva­lan što imaš tu svir­ku i što možeš svi­ra­ti, što možeš napo­kon dije­li­ti to sa nekim.

Kakav je odnos među čla­no­vi­ma? Jednom ste rek­li da se bend zove kli­ni­ka jer lije­či­te jed­ni druge.

D: Super je eki­pa, svi su deč­ki stra­va i odgo­va­ra­mo si karak­te­rom. U biti naj­bo­lja mi je pos­ta­va do sada, naj­ve­ća je har­mo­ni­ja i, kao što neki zna­ju pri­mi­je­ti­ti, deša­va se neki bro­man­ce na bini. To je neka pove­za­nost kroz pje­sme i razu­mi­je­va­nje što one zna­če i što se to sve preživjelo.

B: Je, pašu nam se ener­gi­je, ne deša­va se čes­to da se tako dobro pok­lo­pe vrste oso­ba koje su u ben­du i nači­ni svi­ra­nja. Dogodilo se malo čudo kad smo se uspje­li sku­pi­ti u ovom postavu.

Taj uti­sak pre­no­si­te i na publi­ku, dje­lu­je kao da vam je čast što svi­ra­te jedan sa drugim.

B: Pa je, i čast je uvi­jek svi­ra­ti publi­ci. Neka kemi­ja se uvi­jek poč­ne doga­đa­ti na kon­cer­ti­ma, pa je i to pre­no­še­nje zapra­vo uno­še­nje publi­ke u taj isti odnos, kon­cert ispa­da kao pro­ši­re­nje toga.

D: Pokupimo vibru od publi­ke ili oni od nas, pošto je nama super svi­rat zajed­no. Doslovno jedva čeka­mo da svi­ra­mo, dos­ta nam je proba.

Objavili ste i spot koji pro­ble­ma­ti­zi­ra nasi­lje nad živo­ti­nja­ma, zašto vam je to bilo važno?

D: Zato što je to bilo važ­no našoj reda­te­lji­ci Marini Uzelac, koja je ina­če iz Pančeva, ali se pre­se­li­la u Zagreb i poče­la radit spo­to­ve. Nju jako zani­ma nasi­lje nad vode­nim živo­ti­nja­ma, prvo se time bavi­la u pje­smi „Sve“ od Einea i onda, kad je nama tre­bao spot, shva­ti­la je da jako paše ta zarob­lje­na kor­nja­ča na našu pje­smu „Kapilare“, koja je prak­tič­ki o dje­ča­ku zarob­lje­nom u nekom svi­je­tu i želi van. Sve je super leglo i pres­lat­ko je, toli­ko je muč­no i jad­no, a isto­vre­me­no toli­ko lije­po da želiš da ti ta kor­nja­ča bude naj­bo­lji pri­ja­telj i da se družite.

Utisak koji sam odu­vi­jek ima­la o tebi je kao da gle­daš nekog dje­ča­ka kako se igra, igrač­ke su mu rije­či i muzi­ka, a sada konač­no ima i pri­ja­te­lje na bini, u vidu Klinike.

D: Pa je, pro­že­to je time jer je dos­ta nevi­no i još uvi­jek možeš sve što želiš. Nadovezao bih se na to pošto sam pri­je sigur­no sedam-osam godi­na počeo radi­ti baj­ke za dje­cu, pa imam hrpu tih pri­či­ca, ali su one pre­du­gač­ka for­ma za mene. Onda sam neke od njih počeo radi­ti s Klinikom, tako je i doš­lo do toli­ko živo­ti­nja na ovom albu­mu. Super je kon­trast tog mrač­nog i muč­nog s toli­ko boja, s dje­tinj­stvom, svi­đa mi se kao spoj.

B: To je kao neko suoča­va­nje sa svim što ti se doga­đa. Do tog dje­čač­kog momen­ta dođeš kad se pot­pu­no ogo­liš, kada daš ono što je ispod svih slo­je­va koje ina­če imamo.

Potrebno je mno­go hra­bros­ti da se bude toli­ko ranjiv na sce­ni, zar ne?

D: Nisam svjes­tan da sam hra­bar, dra­go mi je kad net­ko to kaže, ali ne znam koli­ko to ima veze sa hra­broš­ću, više sa nekom glu­poš­ću pošto, kada se radi pje­sma, ni u jed­nom tre­nut­ku se ne raz­miš­lja o publi­ci niti o kome dru­go­me. Kao i prvi put kad sam stao na binu, nisam znao da ću tu bit, i dalje ne znam zašto sam na bini, što tu radim – uži­vam samo u tre­nut­ku i radi­mo naj­bo­lje kaj može­mo i nama je pre­div­no. To nas i nosi, što nam je zais­ta sve­jed­no, želi­mo samo da svi čuju te pje­sme. Toliko smo samo­uvje­re­ni da je to dobro, pa kome nije ne sme­ta nam, ali jedva čeka­mo da svi­ra­mo i zna­mo da ćemo pri­tom pri­ku­pit lju­de. Možda ne mno­go, ali ćemo sigur­no nekog poku­pit sa nama.

Na bini si dese­tak godi­na i tre­ba­lo je vre­me­na da se lju­di pri­vik­nu na neo­bič­nu iskre­nost u tvo­joj muzi­ci, jesi li pri­mi­je­tio da se u pos­ljed­nje vri­je­me medij­ski tret­man promjenio?

D: To je sad deset godi­na svi­ra­nja i vjež­ba­nja. Kad sam kre­nuo nije bilo baš razu­mi­je­va­nja. Imao sam samo par fana­ti­ka koji su mogli pro­či­tat malo dub­lje u sve to, da možda tu nešto ima i pos­to­ji. Drugi možda nisu ima­li toli­ko strp­lje­nja za to, ali s vre­me­nom vidiš da pada jedan po jedan kri­ti­čar, mije­nja­ju se, daju malo više šan­se, oni se isto malo više ogo­le. Ne gle­da­ju na to kao na pate­ti­ku, nego sta­nu pred ogle­da­lo i sku­že da je to sve OK. Sad kad je iza­šao novi album, neki su rek­li ne želi­mo više pisa­ti o ovo­me, jer dos­ta je, lju­di se umo­re koli­ko to mora­ju stal­no ponav­lja­ti nekom, a nalje­ta­va­ju na zid.

B: To jes­te neo­bič­no na ovim pros­to­ri­ma, ali sve vri­je­me dok si pri­ča­la sam raz­miš­ljao da sam zahva­lan što su neki lju­di osta­ja­li i što mis­lim da se kri­ti­ka mije­nja­la s obzi­rom na broj publi­ke, da su kri­ti­ča­ri bili u fazo­nu – Pa dobro, stal­no su neki lju­di unu­tra i pra­te tog čovje­ka, pa nije to nešto bez veze. Pogotovo što je dos­ta muzi­ča­ra slu­ša­lo Denisa.

Razgovarala Marija STOJADINOVIĆ

Fotografije M. STOJADINOVIĆ

• Branimir Norac
• Denis Katanec
• Klinika Denisa Kataneca