„Sretnik sam jer radim ono što volim“

Svojih pola sto­lje­ća umjet­nič­kog dje­lo­va­nja u nedje­lju, 6. ruj­na je u vrtu Gradske radi­oni­ce obi­lje­žio Mladen Milotić, poz­na­ti pul­ski sli­kar, gra­fi­čar i gale­rist. Izložio je dva­de­se­tak sli­ka, izbor iz svih svo­jih cik­lu­sa i kre­ativ­nih faza, a na plat­nu su se cije­lo večer izmje­nji­va­le foto­gra­fi­je nje­go­vih rado­va. Povjesničarka umjet­nos­ti Kristina Tamara Kučiš Franić, u svoj­stvu mode­ra­to­ri­ce, pred­sta­vi­la ga je kao veli­kog eks­pe­ri­men­ta­to­ra koji od samih svo­jih poče­ta­ka istra­žu­je raz­li­či­te sti­lo­ve i kon­cep­te, a jed­na­ko se dobro sna­la­zi kako u figu­ra­tiv­nom tako i u aps­trak­t­nom slikarstvu.

Autor, za kojim je 87 samos­tal­nih i 328 skup­nih izlož­bi u zem­lji i ino­zem­s­tvu, te broj­ne nagra­de za sli­kar­stvo, gra­fi­ku i skul­p­tu­ru, dao je kra­tak pre­gled svog likov­nog puta. Iako zbog toga žali, nikad nije poha­đao aka­de­mi­ju jer rodi­te­lji nisu bili imuć­ni i tra­ži­li su od nje­ga da što pri­je okon­ča ško­lu za elek­tri­ča­ra, kako bi dobio „sigu­ran posao“.

Sve je kre­nu­lo 1970. kad je tije­kom slu­že­nja JNA oda­bran za zadat­ke pisa­ra, što mu je pru­ži­lo dovolj­no slo­bod­nog vre­me­na koje je mak­si­mal­no isko­ris­tio istra­žu­ju­ći svoj talent za crtanje.

„Kad sam se vra­tio kući“, pri­ča Milotić „kupio sam ulje­ne boje i plat­no (morao sam ga sam impreg­ni­ra­ti, jer se u to vri­je­me nisu mogla kupi­ti već pri­prem­lje­na plat­na), malo sam se ras­pi­ti­vao kod lju­di u gra­du koji su se tada bavi­li sli­ka­njem, učio od njih, dobio osnov­ne upu­te o teh­ni­ci ulja na plat­nu i kre­nuo. Osnovna moti­va­ci­ja moje odlu­ke da ću se bavi­ti umjet­noš­ću bila je: osta­vi­ti za sobom nešto vri­jed­no i trajno.“

Nakon voj­ske zapos­lio se u Uljaniku, pro­vev­ši 11 godi­na na pos­lu kon­tro­lo­ra elek­trič­nih ins­ta­la­ci­ja, koji mu je tako­đer pru­žao dovolj­no slo­bod­nog vre­me­na za bav­lje­nje umjet­noš­ću. Uskoro je ofor­mio i likov­nu sek­ci­ju u sklo­pu KUD‑a Uljanik i tije­kom pet godi­na dok joj je pred­sje­da­vao broj čla­no­va se popeo s počet­nih deset na 50-ak. U to vri­je­me sek­ci­ja je bila vrlo jaka, čes­to su se orga­ni­zi­ra­le skup­ne izlož­be i čes­to je na nji­ma i Milotić bivao nagrađivan.

Punopravnim čla­nom HDLU‑a Rijeka pos­tao je 1979. godi­ne (istar­ski HDLU tada još nije pos­to­jao) i izla­gao dalje na nji­ho­vim zajed­nič­kim izlož­ba­ma. Od nagra­da kao osob­no naj­dra­žu isti­če Srebrni cvi­jet revi­je Vikend, koju je na izlož­be­nom Salonu 1981. podi­je­lio s Ivanom Obrovcem i dala mu je velik pod­strek za dalj­nji rad. Osim nagra­da, rado se pri­sje­ća otvo­re­nja izlož­bi, ali i broj­nih likov­nih kolo­ni­ja na koji­ma je sudje­lo­vao, raz­mje­nji­vao iskus­tva i puno učio od kolega.

Caffe bar Art, u kojem je izla­gao svo­je rado­ve, ali i orga­ni­zi­rao izlož­be mno­gih dru­gih auto­ra otvo­rio je 1972. godi­ne u rodi­telj­skoj kući To ga je iskus­tvo ponu­ka­lo da se oku­ša i u pos­lu gale­ris­te, te je 2001. na Kapitolinskom trgu 1 (gdje je sada „Makina“) otvo­rio svo­ju Galeriju Milotić. Tu je odra­dio 80-ak izlož­bi, ali je nakon šest i pol godi­na odus­tao: „Dobivao sam dona­ci­je od Grada Pule, od župa­ni­je, TZ‑a, Ministarstva, ali sve je to bilo nedos­tat­no. Svaka je izlož­ba (uklju­ču­ju­ći pri­je­voz rado­va, hono­ra­re auto­ra, domje­nak, reži­je i osta­le tro­ško­ve) košta­la izme­đu 5 i 6.000 kuna, a dona­ci­ja­ma sam uspi­je­vao pokri­ti sve­ga 2−3.000. Ostatak sam morao nado­mje­šta­ti iz svog dže­pa, jer je npr. samo tiska­nje kata­lo­ga košta­lo 3.000 kuna… Zato sam odlu­čio prestati.“

Umjesto pros­to­ra na Forumu, dio svog pos­lov­nog pros­to­ra „Bubamara“ u Šijani (od kojeg veći dio i danas iznajm­lju­je dru­gim subjek­ti­ma i to mu pred­stav­lja finan­cij­sku sigur­nost zahva­lju­ju­ći kojoj se i dalje uspi­je­va bavi­ti sli­kar­stvom) pre­tvo­rio je u pro­daj­nu gale­ri­ju koju i danas vodi. Otvorena je 2008., samos­tal­nom izlož­bom pokoj­nog aka­dem­skog sli­ka­ra Martina Bizjaka i do danas se u njoj saku­pi­la impo­zant­na zbir­ka od 1.500 rado­va, što Milotićevih, što 15-ak dru­gih auto­ra, koji čeka­ju na svo­je kup­ce. „Ima tu pre­ko 4,5 mili­ju­na kuna vri­jed­nos­ti“ pri­ča Milotić, „da imam i deset živo­ta ne bih to uspio pro­da­ti, jer je slab inte­res gra­đans­tva. Tu i tamo net­ko nale­ti, ali obič­no bude: „moram se kon­zul­ti­ra­ti s mužem/ženom pa ćemo doći oda­bra­ti“, ali se ne vra­te. Ovo više nije posao kojim se može­te bavi­ti. Ljudi danas kupu­ju u Bauhausu, Pevecu one kine­ske repro­duk­ci­je i obje­se ih u apart­ma­ne, dnev­ne boravke…“

Unatoč pote­ško­ća­ma, Milotić ne odus­ta­je od svo­je lju­ba­vi. I dalje svo­je rado­ve izla­že na izlož­ba­ma (iako kaže da pos­ljed­nje vri­je­me uglav­nom ne sli­ka nove rado­ve kako ih ne bi gomi­lao i češ­će nado­gra­đu­je svo­je sta­re sli­ke), a poseb­no voli ex tem­po­re mani­fes­ta­ci­je: „Smatram se sret­ni­kom, jer sam među rijet­ki­ma koji se cije­li život bave onim što vole“, zaklju­čio je.

Na kra­ju je Kristina Tamara Kučiš Franić naj­a­vi­la još jed­no doga­đa­nje u kojem će sudje­lo­va­ti ona i Milotić – novi pro­gram Gradske radi­oni­ce pod nazi­vom Art forum, koji kre­će ovog čet­vrt­ka u 20 sati. Riječ je o opu­šte­nim ras­pra­va­ma na temu umjet­nos­ti u koji­ma će sva­ki put sudje­lo­va­ti jedan likov­njak, jedan povjes­ni­čar umjet­nos­ti i jedan duhov­njak ili filo­zof (raz­li­či­tih pro­ve­ni­jen­ci­ja). U prvom izda­nju gore spo­me­nu­tom dvoj­cu pri­dru­žit će se Damir Vukelja i poku­ša­ti Milotićeve rado­ve ana­li­zi­ra­ti sa sta­no­vi­šta budiz­ma, kojim se bavi više od 40 godina.

Tekst i foto­gra­fi­je Daniela KNAPIĆ

• gradska radionica
• Kristina Tamara Kučiš Franić
• Mladen Milotić