Najljepši poklon Prstencu za 45. rođendan

• Barbanska Trka na prste­nac za svoj 45. rođen­dan nije mogla dobi­ti ljep­ši pok­lon od roma­na „Otisci pot­ko­va“ Branka Blažine. Posudim li rije­či iz živo­ta konja, tada je pri­ča o život­noj trci Nina z Barbana napi­sa­na laga­nim kasom, a čita­telj i roman savr­še­no su uigra­ni poput vrhun­skog jaha­ča i nje­go­va konja.

Stilom povje­tar­ca Blažina je ispi­sao sagu o ura­ga­nu neiz­re­če­nih emo­ci­ja, o izgub­lje­noj lju­ba­vi, o neo­s­tva­re­noj žar­koj želji, o tvr­do­gla­vom ustra­ja­nju na svo­me putu, o susre­tu sa sta­roš­ću, o sple­tu sud­bi­ne… i konač­no o ispunjenju…

Selo. Gotovo baj­ko­vi­to. Negdje u Istri. Na Barbanštini (tako poči­nje roman) nije samo mjes­to rad­nje, ono je lik goto­vo rav­no­pra­van glav­nim liko­vi­ma. Selo je opi­sa­no kao da diše i govo­ri, mis­li i dje­lu­je, oslu­šku­je i pris­lu­šku­je, a koje­šta i ne opra­šta. Ono se ruku­je i poz­drav­lja. Ono i odu­mi­re. Smješten na kraj 70-tih godi­na proš­log sto­lje­ća poče­tak roma­na nas upoz­na­je sa selom koje mla­di napu­šta­ju kako bi živje­li u gra­du. Utisak koji osta­je iz opi­sa uda­lje­nos­ti Barbana i Pule vjer­no pri­ka­zu­je koli­ko ona bila ogrom­na, nikad narav­no toli­ko ogrom­na fizič­ki koli­ko men­tal­no i emo­tiv­no. Iako je danas riječ o sve­ga dva­de­se­tak minu­ta vož­nje auto­mo­bi­lom, tadaš­nja uda­lje­nost dje­lu­je kao da je za puto­va­nje bila potreb­na cije­la jed­na svje­tlos­na godi­na i to je uda­lje­nost koju Nino z Barbana nika­da nije želio pri­je­ći. Iako jest svra­ćao u grad.

Povijest se bilje­ži i kon­zu­mi­ra na raz­li­či­te nači­ne. Roman kao bilje­ška povi­jes­ti nešto je poput deser­ta. Iako su liko­vi izmiš­lje­ni, povi­jest oživ­lja­va­nja vite­ške igre iz 17 sto­lje­ća nije izmiš­lje­na. Kako bi se ipak kon­zu­mi­ra­la kao desert ona je roman­ti­zi­ra­na. Ispričana je iz per­s­pek­ti­ve glav­nog lika Nina i nje­go­ve kako ju autor nazi­va ‘seljač­ke filo­zo­fi­je’. Nino jed­nos­tav­no voli Trku na prste­nac i voli svo­jeg konja Glorijana. Tako ispri­ča­na povi­jest o Trci daje joj jed­nu dru­ga­či­ju dimen­zi­ju, dub­lju i zna­čaj­ni­ju od tek još jed­ne vite­ške igre u funk­ci­ji pro­mo­ci­je des­ti­na­ci­je u turis­tič­ke svrhe.

Otisci pot­ko­va pri­ča­ju i pri­ču o ‘bre­me­nu zavi­ča­ja’ koje autor izri­je­kom spo­mi­nje, ali i tonom doča­ra­va kroz cije­li roman. Nino zapra­vo nosi to bre­me. Roman nas vodi kroz tri deset­lje­ća bar­ban­ske Trke, vodi Nina do nje­go­ve sje­de kose, a Trku do vre­me­na kada su s njom odras­le i gene­ra­ci­je rođe­ne nakon ponov­nog pokre­ta­nja te igre. Povratak mla­dih u selo kao jedan od moti­va Otisaka poseb­no je zanim­ljiv. Selo u našem mile­ni­ju, poseb­no istar­sko selo pos­ta­lo je goto­vo sino­nim za turi­zam i baš kao što su jed­na za dru­gom seoske kući­ce venu­le i uru­ša­va­le tako u pos­ljed­nja dva deset­lje­ća u seli­ma niču kuće za odmor.

Čitatelju će sva­ka­ko biti iza­zov­no otkri­va­ti je li Nino pok­lek­nuo pred zah­tje­vi­ma novog vre­me­na laga­no sur­fa­ju­ći kroz teč­ne reče­ni­ce Branka Blažine u koji­ma se skri­va pre­gršt život­nih mudros­ti nena­met­lji­vo smje­šte­nih na kraj sva­kog poglav­lja, a potom ponov­lje­no u nas­lov  novo­ga s pod­nas­lo­vom  vezu­ju­ći ih tako u nera­ski­di­vu nit koja vuče na nas­ta­vak čitanja.

Novo vri­je­me selu nosi novu nadu pa baš kao što kažu da je čovjek pove­zan s cije­lim svi­je­tom čim sta­vi prst u more tako je i selo pove­za­no za cije­lim svi­je­tom čim se spo­ji na inter­net. Dođu li ikad danas čes­to spo­mi­nja­ni digi­tal­ni noma­di na traj­ni­ji bora­vak u istar­skom selu nadam se da će im net­ko ponu­di­ti ško­lu jahanja.

I… da … krum­pir se mora posaditi.

Tekst Dragana R. TAFRA

• Beletra
• Branko Blažina