Retro-rock eksperiment bez presedana

• Wobbler, manje poz­na­ta nor­ve­ška pro­gre­siv­na rock gru­pa izne­na­di­la je muzič­ki svi­jet kao jedi­ni rock band koji je dos­lov­no i vrlo uspješ­no nas­ta­vio i oži­vio zvuk zlat­nog peri­oda pro­gre­siv­ne rock sce­ne koji se izgu­bio kra­jem sedam­de­se­tih godi­na kad su u tom raz­dob­lju vla­da­li ben­do­vi kao što su Genesis, King Crimson, Gentle Giant, Yes, Premiata Forneria Marconi, Emerson, Lake & Palmer, Van Der Graaf Generator i mno­gi drugi.

Wobbler je uspio u ono­me što je izgle­da­lo nemo­gu­će, oži­vje­ti zvu­kom atmo­sfe­ru pro­gre­siv­ne rock glaz­be a pri­tom stvo­ri­ti novi posve ori­gi­nal­ni glaz­be­ni izri­čaj. U tome su uspje­li jer su koris­ti­li muzič­ku teh­ni­ku tog vre­me­na, a pri­mi­je­nje­ni su samo ins­tru­men­ti koji su kori­šte­ni u tom raz­dob­lju. Što pred­stav­lja nevje­ro­jat­nu retro – rock ekshi­bi­ci­ju i eks­pe­ri­ment bez pre­se­da­na u muzič­kom svijetu.

Wobbler – autor foto­gra­fi­je: Terje Skår

Grupu čine: Lars Fredrik Froislie na kla­vi­ja­tu­ra­ma, Kristian Karl Hultgren na bas gita­ri, Martin Nordrum Kneppen na bub­nje­vi­ma, Morten Andreas Eriksen na elek­trič­nim i akus­tič­nim gita­ra­ma i man­do­li­ni i Tony Johannessen na vokalu.

Postoji uvri­je­že­no miš­lje­nje da je zlat­no doba roc­ka poče­lo sre­di­nom šez­de­se­tih tj. 1967. godi­ne s obja­vom „Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band“ i anto­lo­gij­skim „In The Court of Crimson Kingom“ i utih­nu­lo kra­jem sedam­de­se­tih. Mnogi teore­ti­ča­ri roc­ka i recen­zen­ti su slož­ni u toj pos­tav­ci, no je to baš tako? S vre­me­nom su se ipak pojav­lji­va­li novi vrlo kva­li­tet­ni ban­do­vi kao što su  The Flovers Kings, Marillion, IQ, Big Big Train, Beardfish, Cairo, Flamborough Head i u zad­nje vri­je­me The Samurai of Prog i Phideaux.

Ali istin­sko čudo se poja­vi­lo u Norveškoj, pro­gre­siv­ni retro art feno­men zvan Wobbler. Band koji je nas­tao nakon novog mile­ni­ja dugo je i stu­di­oz­no radio na svom razvo­ju. Svakako pod snaž­nim utje­ca­jem spo­me­nu­tih bar­do­va i ozra­čju sim­fo­nij­skih skan­di­nav­skih prog ben­do­va poput Anglagarda i Anekdotena.

Njihov prvi album „Hinterland“ iz 2005. je dugo i stu­di­oz­no rađen – kao da su s veli­kim pošto­va­njem osmiš­lja­va­li i oživ­lja­va­li zanos zagub­lje­nog glaz­be­nog sti­la tru­de­ći da saz­ri do one toč­ke kad su konač­no rek­li: „to je to“ Iste je godi­ne izne­na­dio i odu­še­vio kri­ti­ku kao i mno­go­broj­ne pobor­ni­ke, lju­bi­te­lje sofis­ti­ci­ra­ne rock glaz­be koju su nekad volje­li, a sad odjed­nom kao da se nešto otvo­ri­lo, kao da su se duho­vi proš­los­ti sje­di­ni­li u kohe­zij­sku cjelinu.

Wobler sva­ka­ko nas­tav­lja tra­di­ci­ju prog-kla­si­ke uno­si u svo­ju glaz­bu melo­di­je vrhun­ske glaz­be­nos­ti – dina­mič­ne inte­rak­ci­je i kom­po­zi­cij­ske vje­šti­ne doka­zu­ju­ći da se i u 21. sto­lje­ću može nad­me­ta­ti s kla­sič­nom erom zlat­nog doba prog-rocka.

Albumi sadr­že duge i slo­že­ne dioni­ce, ali uskla­đe­ne u ritam sek­ci­ji. Elektroničnim i akus­tič­nim gita­ra­ma, pove­za­ni s kla­vi­ja­tu­ra­ma kao mel­lo­tron, mini-moog, ham­mond C‑3 i čem­ba­lo, zajed­no s pre­kras­nim elek­trič­nim i akus­tič­nim svi­ra­njem gita­re, slo­že­nim ritam sek­ci­ja­ma s fla­uta­ma, sak­so­fo­ni­ma, man­do­li­na­ma i raz­nim dru­gim ins­tru­men­ti­ma koji daju vrlo pun, sim­fo­ni­čan zvuk.

Album „Afterglow“ iza­šao je 2009. godi­ne i samo je pot­vr­dio zre­lost u istra­ži­va­nju novih kre­ativ­nih glaz­be­nih ima­gi­na­ci­ja. To je fas­ci­nant­no glaz­be­no dje­lo koje vam se duži­nom slu­ša­nja čini sve boljom. „Rites at Dawn“ izla­zi 2011. godi­ne i zahva­lju­ju­ći nje­mu Wobbler uspi­je­va odr­ža­ti repu­ta­ci­ju vrhun­skog glaz­be­nog feno­me­na i dobi­va hva­los­pje­ve rock kri­ti­ke i sve veće pobor­ni­ke lju­bi­te­lja pro­gre­siv­ne muzič­ke scene.

Nakon toga sli­je­di šes­to­go­diš­nja pauza pa Wobbler 2017. objav­lju­je album „From Silence to Somewhere“. Taj je album zapra­vo kru­na nji­ho­vog stva­ra­laš­tva, a od velja­če 2018. godi­ne, to je naj­bo­lje oci­je­njen prog-rock album u 21. sto­lje­ću po stra­ni­ci Prog Archives i ofi­ci­jel­ne muzič­ke kri­ti­ke (čak 250 recen­ze­na­ta s pro­sječ­nom ocje­nom 4,5).

Ukratko „From Silence to Somewhere“ je ocje­nje­no i svr­sta­no u naj­bo­lja ostva­re­nja pro­gre­siv­ne glaz­be uba­civ­ši se u kla­si­ke tog muzič­kog žan­ra pred­stav­lja­ju­ći u novom mile­ni­ju traj­ne vri­jed­nos­ti iako uko­ri­je­nje­ne u sedam­de­se­te dje­lu­ju kao nešto novo, svje­že i posve originalno.

Prenosim jed­nu od mno­go­broj­nih pozi­tiv­nih recen­zi­ja iz Prog Archivesa: „Ove 2017. godi­ne masiv­na skan­di­nav­ska olu­ja nazva­na Wobbler raz­ni­je­la je nebo prog svi­je­ta i uli­la ukus­ni sim­fo­nij­ski nek­tar nazvan „From Silence to Somewhere“ po svim kon­ti­nen­ti­ma, uta­žu­ju­ći žed­ne lju­bi­te­lje žan­ra albu­mom koji uspješ­no zaokru­žu­je i udom­lja­va vrhu­nac žan­ra. Ima sve: sim­fo­nij­ske aran­žma­ne, dina­mič­ne ins­tru­men­tal­ne pauze, melo­tron­ske nano­se, narod­ne pas­to­ral­ne inter­lu­di­je, duge sklad­be. Oni su pomla­đu­ju­ća kiša za kojom su sta­nov­ni­ci „Proglanda“ žudje­li. Dakle ako ste lju­bi­telj sim­fo­nij­skog napret­ka prog-roc­ka Wobblerova sve­ta voda je lijek koji tražite“

Na žalost Wobbler nije dovolj­no poz­nat i valo­ri­zi­ran koli­ko zas­lu­žu­je i nisu pri­hva­će­ni u široj jav­nos­ti. Njihovi kon­cer­ti pod­sje­ća­ju na ona vre­me­na kad su u svo­jim poče­ci­ma Genesis i Pink Floyd svi­ra­li u klu­bo­vi­ma i malim dvo­ra­na­ma. Odsustvo širo­ke publi­ke nji­ma ne pred­stav­lja nika­kav pro­blem oni osta­ju dos­ljed­ni ima­gi­na­ci­ji svo­ga zvu­ka i kre­aci­ji koju doživ­lja­va­ju kao traj­ne vri­jed­nos­ti koje pri­pa­da­ju muzi­ci – umjet­nos­ti i sve­vre­me­nu. Obzirom da u Puli ite­ka­ko pos­to­ji širo­ki krug lju­bi­te­lja prog-rock glaz­be s kojom sam odras­tao i uko­li­ko se nisu upoz­na­li s tim nor­ve­škim geni­jal­ci­ma pre­po­ru­čam da obno­ve svo­je sje­ća­nje na ono vri­je­me kad smo na Korzu raz­mje­nji­va­li plo­če i dok još uvi­jek slu­ša­mo „Foxtrot“ i Selling England by the Paund“od Genesisa. „Close to the Edge“ od Yesa i mno­ge dru­ge, može­mo pri­bro­ji­ti i Wobblere – čudo iz Norveške.

Tekst Libero KOKOTOVIĆ

• prog-rock
• Wobbler