Transformacija prostora i društvene imaginacije

• Osim Labina, Raše, Vodnjana, Opatije, Rijeke i Pula ima važ­no mjes­ta na 3. Bijenalu indus­trij­ske umjet­nos­ti pa se tako dru­gi dan otva­ra­nja 10. lis­to­pa­da dogo­dio na pul­skim antič­kim i izlož­be­nim loka­ci­ja­ma. Zanimljivog nazi­va Ride into the sun ili Ravno u sun­ce bije­na­le upu­ću­je na raz­li­či­te reflek­se napu­šta­nja pro­ce­sa pro­izvod­nje, napu­šta­nje sta­rih i afir­ma­ci­je novih mode­la rada i pove­za­nih druš­tve­nih i eko­nom­skih odnosa.

Bijenale indus­trij­ske umjet­nos­ti u orga­ni­za­ci­ji Labin Art Expressa poku­ša­va kroz suvre­me­nu umjet­nost afir­mi­ra­ti i arti­ku­li­ra­ti indus­trij­sku bašti­nu budu­ći da je post indus­trij­sko sta­nje, u sva­kom pogle­du, pos­ta­lo naš kra­jo­lik. Bijenale želi afir­mi­ra­ti i uči­ni­ti vid­lji­vi­ma raz­li­či­te loka­ci­je i napu­šte­ne tvor­ni­ce kroz rado­ve suvre­me­nih umjetnika.

„Smatram da upra­vo suvre­me­na umjet­nost ima taj poten­ci­jal, s jed­ne stra­ne poten­ci­jal tran­sfor­ma­ci­je pros­to­ra i s dru­ge stra­ne, kroz rado­ve umjet­ni­ka, tran­sfor­ma­ci­je druš­tve­ne ima­gi­na­ci­je. U tom smis­lu i naziv Ride into the sun podjed­na­ko uka­zu­je na pros­pe­ri­tet­nu buduć­nost, ali isto tako put u sun­ce može biti opa­san poput mita o Ikaru, može­mo se ope­ći. Ta dvo­ja­kost razu­mi­je­va­nja i ten­zi­ja od ugod­nog budu­ćeg živo­ta do opas­nos­ti na koju pri­tom naila­zi­mo na putu arti­ku­li­ra se u rado­vi­ma umjet­ni­ka koji tome pris­tu­pa­ju na raz­li­či­te nači­ne, putem broj­nih i raz­li­či­tih medi­ja; fil­ma i videa, doku­men­ta­ci­je, foto­gra­fi­je i putem 16-tak novih rado­va koji su reali­zi­ra­ni upra­vo za ovu izlož­bu“, kaže jed­na od kus­to­si­ca bije­na­la Branka Benčić.

Umjetnici se doti­ču tema eko­lo­gi­je, ruda­re­nja, sve­ga što je upi­sa­no u kon­tekst Labina, pita­nja rada i druš­tve­nih tran­sfor­ma­ci­ja kao i odno­sa moći, te u biti odno­sa poli­ti­ke i este­ti­ke. Bogati pos­tin­dus­trij­skim vizu­ra­ma i atmo­sfe­rom, kao pos­lje­di­ca­ma glo­bal­nih pro­mje­na svi su gra­do­vi koji sudje­lu­ju dopri­ni­je­li bije­na­lu svo­jim živo­pis­nim his­to­rij­skim „rad­nič­kim“ scenografijama.

Tako je otvo­re­nje u Puli zamiš­lje­no na Forumu, gdje se antič­ka povi­jest pro­ži­ma s viso­kim željez­nim divo­vi­ma pro­pa­log bro­do­gra­di­li­šta gdje smo ispi­ja­ju­ći pića oče­ki­va­li otvo­re­nje u 12 sati. No, ono se nije dogo­di­lo zbog teh­nič­kih raz­lo­ga pa smo kre­nu­li u Povijesni i pomor­ski muzej Istre. Izložbu u posje­ti­telj­skom cen­tru Herman Potočnik Noordung kuri­ra­la je Branka Benčić. Taj seg­ment čine umjet­ni­ci Tina Gverović, William E. Jones, Ben Cain, Boris Cvjetanović, Dino Zrnec i izbor indus­trij­ske foto­gra­fi­je iz zbir­ke Povijesnog i pomor­skog muze­ja Istre čime je kus­to­si­ca nas­to­ja­la ins­ti­tu­ci­ju u kojoj se izla­že pove­za­ti kroz kon­tekst, a ne da ona slu­ži samo kao pros­tor za izlaganje.

„Pojedine izlož­be na bije­na­lu zapra­vo ne funk­ci­oni­ra­ju samos­tal­no, one jesu izdvo­je­ne, ali su dio šireg kon­tek­s­ta i stva­ra­ju povez­ni­ce s dru­gim rado­vi­ma. Rad Hane Miletić koji je pred­stav­ljen u Raši se refe­ri­ra na Pulsku tri­ko­ta­žu Arena, umjet­ni­ca ga je reali­zi­ra­la na rezi­den­ci­ji u Puli, ali je izlo­žen u Raši jer poku­ša­va­mo zaro­ti­ra­ti te neke ide­je i uči­ni­ti ih vid­lji­vi­ma kako su upi­sa­ne u naš širi pros­tor. Tako je na ovoj izlož­bi pri­sut­na i vitri­na s izbo­rom indus­trij­ske foto­gra­fi­je Uljanika, dok je rad koji se bavi Uljanikom – novi eks­pe­ri­men­tal­no-doku­men­tar­ni film Elvisa Lenića izlo­žen u Lamparni u Labinu. Ovdje sam uklju­či­la izbor doku­men­tar­ne foto­gra­fi­je iz Trikotaže Arena kako bih još dodat­no pove­za­la sve te momen­te i eta­pe koje razot­kri­va­mo kroz bije­na­le i raz­li­či­te gra­do­ve i mjes­ta“, objaš­nja­va Branka Benčić.

Ben Cain se pojav­lju­je na tri mjes­ta na bije­na­lu seri­jom rado­va koja nosi naziv „Novi mode­li rada“ u koji­ma on pro­pi­tu­je povi­jes­ne i budu­će mode­le rada, a ovdje izla­že ins­ta­la­ci­ju s izu­tim rad­nič­kim cipe­la­ma koje govo­re o tom nekom dru­ga­či­jem mjes­tu rada u buduć­nos­ti ili o pro­mje­na­ma mode­la rada. U izlož­be­nom pros­to­ru cen­tral­no mjes­to zauzi­ma sedam meta­ra duga tek­s­til­na ins­ta­la­ci­ja „Studije za bolje novos­ti“ Tine Gverović, koja pri­ka­zu­je lju­de u padu, bez gra­vi­ta­ci­je, bez upo­ri­šta i govo­ri o nesi­gur­nos­ti naših odno­sa i o tom osje­ća­ju bez upo­ri­šta koje danas može­mo pove­za­ti i s gubit­kom rada, ali i s pan­de­mij­skim kontekstom.

Dino Zrnec s „Tepisima bez nazi­va“ reali­zi­ra svo­je tepi­he s poz­na­tom tvor­ni­com Regeneracija u Zaboku koja je jed­na od funk­ci­onal­nih i živih tvor­ni­ca koja se bavi pro­duk­ci­jom tepi­ha i pos­to­ji još iz raz­dob­lja Jugoslavije. Dino kroz tepi­he stva­ra meka­ne, aps­trak­t­ne pej­za­že koji nam kroz tu tak­til­nost isto govo­re o pro­ce­su rada i o indus­trij­skom radu. Dino Zrnec je umjet­nik iz Zagreba koji živi i radi na rela­ci­ji Zagreb- Beč kao vizu­al­ni umjet­nik koji se bavi medi­jem pro­ši­re­nog slikarstva.

“Provodio sam neko vri­je­me u tvor­ni­ci s rad­ni­ci­ma i došao sam do tog rje­še­nja da napra­vi­mo tepi­he koji su taf­ta­ni s dvi­je stra­ne, zna­či ima­ju dvi­je sli­ke tj. sva­ka stra­na pri­ka­zu­je jed­nu sli­ku, pa kad se izlo­že ne vide se obje, nego samo jed­na sli­ka, jedan nega­tiv ili pozi­tiv odre­đe­ne sli­ke. Često ih u pros­to­ru pos­tav­ljam s osta­ci­ma tepi­ha iz tvor­ni­ce koje isto sakup­ljam. Većinom su pos­tav­lje­ni kroz čitav pros­tor gdje se može i hoda­ti po nji­ma, a ovdje smo napra­vi­li malo dru­ga­či­ji pos­tav jer se radi o skup­noj izlož­bi“, kaže nam Dino Zrnec.

I na ovoj izlož­bi, i u Raši i Lamparni se pojav­lju­ju foto­gra­fi­je Borisa Cvjetanovića iz nje­go­ve seri­je „Radnici“ koju je reali­zi­rao u 80-tima i 90-tima koja pri­ka­zu­je danas goto­ve his­to­rij­ske foto­gra­fi­je rad­ni­ka na nji­ho­vim rad­nim mjes­ti­ma. Video William E. Jonesa umjet­ni­ka iz Los Angelesa nazi­va „Model Workers“ pri­ka­zu­je arhiv zabo­rav­lje­nih i neko­ri­šte­nih nov­ča­ni­ca raz­li­či­tih drža­va bilo da su nov­ča­ni­ce povu­če­ne ili te drža­ve više ne pos­to­je. „Novčanice pri­ka­zu­ju tj. ima­ju sre­diš­nju figu­ru rad­ni­ka kao nekak­vu ide­ali­zi­ra­nu sli­ku koja nam poka­zu­je kako je nekad novac nosio vri­jed­nost rada, a danas u cije­lom tom kom­plek­su dola­zi­mo i do deval­va­ci­je vri­jed­nos­ti nov­ca kao i do deval­va­ci­je vri­jed­nos­ti rada“, zaklju­ču­je Benčić.

Izložba bije­na­la pos­tav­lje­na je još u antič­kim pul­skim spo­me­ni­ci­ma Augustov hram, i u Areni, Galeriji Amfiteatar. U gale­ri­ji Amfiteatar pri­ka­zu­ju se tri sti­li­zi­ra­na crno-bije­la vide­oza­pi­sa koji se odno­se na rim­sko-grč­ku mito­lo­gi­ju; „Priapos Agonistes“, „The Body of the Sturgeon“, „The Syphilis of Sisyphus“ koji pri­ka­zu­je Sizifa kako ratu­je pro­tiv našeg druš­tva koje je pod­vrg­nu­lo pri­ro­du ide­alu i gla­mu­ru arti­fi­ci­je­lo­nos­ti. Autori su Mary Reid Kelley i Patrick Kelley.

Ispred Arene je novi­grad­ska umjet­ni­ca Dragana Sapanjoš izne­na­di­la pro­laz­ni­ke svo­jim per­for­man­som „Pilot“ koji je pod­sje­tio na kolo­nu auto­mo­bi­la vrlo važ­nih poli­ti­ča­ra. Njezin je per­for­mans deset crnih auto­mo­bi­la koji­ma će deset šofe­ra odje­ve­nih u crno pre­ves­ti put­ni­ka od Pule do Labina. Svaki će put­nik slu­ša­ti isti zvuč­ni zapis dok se vozi, i tako stva­ra­ti svo­ju pilot epi­zo­du koja će tra­ja­ti 45 minu­ta koli­ko tra­je putovanje.

„Moj rad je zvuč­ni zapis (soun­d­track), nešto izme­đu radio dra­me i kom­pi­la­ci­je gdje je pre­ko tek­s­ta, zvu­ka ili pje­sme pre­pri­čan, i ustva­ri dotak­nut jedan auto­bi­ograf­ski moment. Ljudi koji se voze u autu su zapra­vo sa mnom 45 minu­ta“, kaže nam auto­ri­ca koja je na ovaj način pove­za­la Pulu i Labin kao dvi­je sre­diš­nje loka­ci­je bijenala.

U Augustovom hra­mu izla­že alban­ski umjet­nik Helidon Gjergji s radom koji je kom­plet­no finan­ci­ran od Ministarstva kul­tu­re za par­ti­ci­pa­tiv­nu umjet­nost. On je došao u Pulu i istra­žu­ju­ći raz­ne pro­ble­me i pozi­ci­je unu­tar lokal­ne zajed­ni­ce iden­ti­fi­ci­rao je ovu temu kao nešto čime se želi bavi­ti. Ovdje se radi o sli­je­pim oso­ba­ma i oso­ba­ma s inva­li­di­te­tom te o kon­kret­nom odno­su lokal­ne zajed­ni­ce pre­ma nji­ma. Izložba dono­si pisma sli­je­pih i inva­lid­nih oso­ba pisa­nih i na Brailleevom pismu u koji­ma oni pozi­va­ju gra­do­na­čel­ni­ka da im omo­gu­ći bolje uvje­te živo­ta i rada.

„Ima veze s indus­trij­skim bije­na­lom zato jer se radi o oso­ba­ma s inva­li­di­te­tom, i o sli­je­pim oso­ba­ma koje u nekoj pro­izvod­noj bran­ši ne mogu pro­na­ći svo­je mjes­to. Ovdje se tema­ti­zi­ra i to opće otu­đe­nje koje indus­tri­ja­li­za­ci­ja dono­si sa sobom, a ako vje­ru­je­mo u te neke opće, ljud­ske i huma­ne vri­jed­nos­ti onda bi tre­ba­li tak­ve oso­be uklju­či­ti u zajed­ni­cu tako da se osje­ća­ju koris­ni ili kao što je rek­la jed­na oso­ba u svom pismu „da se osje­ća manje sli­je­pim““, kaže Damir Stojnić umjet­nič­ki direk­tor Bijenala indus­trij­ske umjetnosti.

Na pul­skom Forumu je kas­ni­je tog subot­njeg popod­ne­va pos­tav­lje­na željez­na skul­p­tu­ra koja pri­ka­zu­je sti­li­zi­ra­ne ukr­šte­ne rudar­ske čeki­će koji su ina­če sim­bol Labin Art Expressa, rudar­stva i uglje­no­ko­pa. Time je služ­be­no otvo­ren bije­na­le u Puli, ali bez publike.

„Oni su isko­ri­šte­ni u svr­hu pred­stav­lja­nja našeg glav­nog pro­jek­ta Podzemni grad. Izloženi na Forumu, biti će pos­te­pe­no obnov­lje­ni, ruzi­na će biti ski­nu­ta, i biti će svje­že ofar­ba­ni. U ovom kon­tek­s­tu oni pred­stav­lja­ju oltar budu­ćeg Podzemnog gra­da na koje­mu će gra­đa­ni Pule moći ostav­lja­ti daro­ve, pri­lo­ge, pisma, suges­ti­je, sve ono što se ina­če ostav­lja na olta­ri­ma kao sim­bo­lič­na žrtva koja se pri­no­si da bi se ostva­ri­lo želje­no. U ovom slu­ča­ju poku­ša­va­mo ani­mi­ra­ti gra­đa­ne Pule da svo­jim daro­vi­ma i ener­gi­jom dopri­ne­su što sko­ri­joj reali­za­ci­ji pro­jek­ta Podzemni Grad“, kaže Damir Stojnić iz Labin Art Expressa.

„Bijenale ne veli­ča nikak­vu indus­trij­sku umjet­nost niti se bavi kre­ativ­nim indus­tri­ja­ma nego je nje­go­va tema­ti­ka ili raz­ma­tra­nje te spo­ne izme­đu indus­tri­je i umjet­nos­ti puno dub­lje, zapra­vo Labin Art Express koris­ti taj bije­na­le u svr­hu stva­ra­nja jed­ne plat­for­me za konač­nu reali­za­ci­ju svog osnov­nog pro­jek­ta, a to je uspos­tav­lja­nje pod­zem­nog gra­da u biv­šem rud­ni­ku u Labinu, tako­zva­ne kove gdje bi pokre­nu­li neza­vis­ni grad, Republiku koja bi se bazi­ra­la na kul­tu­ri i na umjet­nos­ti. Mi sma­tra­mo da u for­mi­ra­nju jed­ne drža­ve umjet­nič­ki diskurs, kre­ativ­ni diskurs mora sudje­lo­va­ti barem jed­na­ko kao i poli­tič­ki ili gos­po­dar­ski ili bilo koji dru­gi. Smatramo da drža­va mora biti miš­lje­na kao umjet­nič­ko dje­lo, a ono što karak­te­ri­zi­ra sva­ko umjet­nič­ko dje­lo je da se umjet­nik tru­di da ono bude traj­no i da na neki način izra­ža­va uni­ver­zal­ne isti­ne, da pro­dub­lju­je huma­nost u lju­di­ma, pa eto tak­va će biti naša Republika.“

Trenutno se u Labinu radi na ospo­sob­lja­va­nju šoh­ta kroz koji će se lif­tom moći spus­ti­ti do tako­zva­nog 8. hori­zon­ta koji je 150 meta­ra pod zem­ljom, koji će pred­stav­lja­ti odre­đe­ni cen­tar iz kojeg vode tune­li u 4 gra­da u oko­li­ci Labina; Rabac – gdje jedan tunel rud­ni­ka zavr­ša­va u moru, pa Rašu, Plomin i Vinež. „Koncept pod­zem­nog gra­da nije samo umjet­nič­ki kon­cept, dak­le vrlo je kon­kre­tan, mi poku­ša­va­mo istra­ži­ti da li je mogu­će živje­ti pod zem­ljom. S obzi­rom na sve što se doga­đa na zem­lji tre­nut­no, poža­ri, popla­ve, pan­de­mi­je – Podzemni grad više nije jedan uto­pij­ski pro­jekt nego je počeo dobi­va­ti kon­tu­re jed­nog pro­jek­ta koji će možda biti nužan za naše preživljavanje.“

Bijenale osta­je otvo­re­no do 21. stu­de­nog do kad se mogu pogle­da­ti sve izlož­be na spo­me­nu­tim loka­ci­ja­ma u Puli i dati svoj dopri­nos za ostva­re­nje pro­jek­ta Podzemni grad.

Tekst i foto­gra­fi­je Ana FORNAŽAR

• 3. Bijenale industrijske umjetnosti
• Branka Benčić
• Damir Stojnić