Živjeti uz glazbu i prijatelje

• Glazbena mani­fes­ta­ci­ja Flauta, sax i pri­ja­te­lji uspješ­na je i pre­poz­nat­lji­va pul­ska tra­di­ci­ja koja ove godi­ne bilje­ži svo­je 23. izda­nje. Tijekom godi­na u njoj je sudje­lo­va­lo mnoš­tvo glaz­be­ni­ka i uvi­jek im je, raz­no­vr­s­nim i ins­pi­ra­tiv­nim reper­to­arom, uspi­je­va­lo odu­še­vi­ti i izne­na­di­ti vjer­nu publi­ku koja bi dup­ke ispu­ni­la veli­ku dvo­ra­nu Doma hrvat­skih bra­ni­te­lja. Ova je godi­na svi­ma uskra­ti­la mno­ge omi­lje­ne tra­di­ci­je, ali pre­da­je nema i odlu­če­no je da se 23. obljet­ni­ca obi­lje­ži on-line kon­cer­tom u istom tom pros­to­ru… On je bio povod za raz­go­vor s fla­utis­ti­com Natašom Dragun, naj­zas­luž­ni­jom za pokre­ta­nje i pos­to­ja­nost ovog projekta.

- Priča je kre­nu­la 1998. godi­ne, kada sam želje­la obi­lje­ži­ti dese­tu obljet­ni­cu bav­lje­nja glaz­bom. Svirala sam, i onda, i još uvi­jek, u više ansam­ba­la koji su se tada oku­pi­li u Domu hrvat­skih bra­ni­te­lja. Publika je taj prvi kon­cert srdač­no pri­hva­ti­la, pa smo se odlu­či­li oku­pi­ti i slje­de­će godi­ne i tako više od dva deset­lje­ća. Od prvog kon­cer­ta su proš­le 23 godi­ne, a još uvi­jek ima entu­zi­jaz­ma, ide­ja i želje da se stvo­ri pozi­tiv­na atmo­sfe­ra. Hvala pri­ja­te­lji­ma, oni­ma koji nas­tu­pa­ju i oni­ma koji nas pra­te. Hvala, narav­no, i pokroviteljima.

Svaki slje­de­ći kon­cert osmiš­lja­va­te kao svo­je­vr­s­ni osvrt na ono što se u glaz­be­nom smis­lu deša­va­lo u raz­dob­lju od pret­hod­nog. Pored kla­si­ke su tu uvi­jek zas­tup­lje­ni i dru­gi glaz­be­nih žan­ro­vi – od jazza i glaz­be za film do meta­la. Tijekom godi­na pred­sta­vi­li su se broj­ni tvo­ji eta­bli­ra­ni kole­ge, kao i mno­ge mla­de nade. Također, uvi­jek pre­mi­jer­no izve­de­te pone­ku kom­po­zi­ci­ju doma­ćih auto­ra. Što je donio pro­gram 23. koncerta?

- Jazz sas­tav Sterptet izveo je dvi­je kom­po­zi­ci­je doma­ćih auto­ra, svo­jih čla­no­va (Sebastiana Stella i Luke Vrbanca), nas­lov­lje­ne „Afrochè“ i „Luka, ple­ase fix the toilet flu­sher“. Po prvi puta se publi­ci pred­sta­vio metal bend „RIFFT“(Josip Plejić, Egon Stančir, Luka Gembec i Andrija Bošnjaković), sa svo­jom pje­smom „Second“, pa je to bila dvos­tru­ka pre­mi­je­ra. Osmogodišnji Teo Burić taj je dan prvi put nas­tu­pio na pozor­ni­ci. Svirao je naj­pri­je solo kla­vir, a zatim i uz prat­nju svo­je tete Sandre Burić. Prvim kora­ci­ma u svi­je­tu glaz­be uči ga nona Mariza Burić. Klasičnu glaz­bu svi­ra­li su trio NaSaSa, Vladimir Mlinarić i Puhački orkes­tar gra­da Pule s diri­gen­tom Brankom Okmacom.

Hvalevrijedno je već i samo pos­tig­nu­će da jed­nu mani­fes­ta­ci­ju održavaš(te) živom već 23 godi­ne, a poseb­no je za pohva­lu što tu tra­di­ci­ju nis­te želje­li pre­ki­nu­ti ni ove godi­ne, nego ste je obi­lje­ži­li onli­ne kon­cer­tom, s nadom da će 24.ti opet publi­kom ispu­ni­ti DHB. Kroz sve to vri­je­me Flauta, sax i pri­ja­te­lji oku­pi­la je jako mno­go pri­ja­te­lja glaz­be­ni­ka, od kojih su neki komor­ne sas­ta­ve for­mi­ra­li spe­ci­jal­no za taj doga­đaj. Možeš li izdvo­ji­ti neko­li­ko mome­na­ta koji su ti bili poseb­no dragi?

- Zaista je teško izdvo­ji­ti poje­di­ne toč­ke, izvo­đa­če, auto­re, sklad­be; toli­ko se raz­li­či­tih izved­bi moglo doži­vje­ti u sko­ro čet­vrt sto­lje­ća mani­fes­ta­ci­je… Kod nekih je to kon­ti­nu­itet, pos­to­ja­nost, posve­će­nost, kod dru­gih je nadah­nu­će, iskra, blje­sak. Mnogo je nume­ra bilo tije­kom 23 godi­ne, solis­tič­kih, komor­nih, intim­nih, njež­nih, kao i boga­tih, veli­kih, impre­siv­nih… A bilo je i izne­na­đu­ju­ćih. Na pri­mjer – kada je na sce­nu istr­ča­la eki­pa Istra ins­pi­ri­ta pre­dvo­đe­na Petrom B. Blašković u gusar­skim kos­ti­mi­ma, uz povi­ke i mače­va­nje. Ili par godi­na pri­je, ula­ze­ći kroz gle­da­li­šte uz ples i pje­smu iz pred­sta­ve Vještica Mare. Ili kada je umjes­to kon­fe­ran­se Tijana Vukić sva­ku toč­ku naj­av­lji­va­la svo­jom poezi­jom s bal­ko­na. Ili kad je glaz­be­ni ansambl svi­rao u mra­ku pra­te­ći pro­jek­ci­je nije­mih fil­mo­va iz arhi­ve foto-kino klu­ba Jelen… Ili kad se ben­do­vi nazo­vu Agonija smis­la i Psihijatrija s diplo­me… Posebno je emo­ti­van bio tre­nu­tak kada je izve­de­na prva sklad­ba Mirona Hausera, tada uče­ni­ka muzič­ke ško­le, publi­ka je bri­sa­la suze dir­nu­ta nje­go­vom iskre­noš­ću. Nezaboravni su i pje­vač­ki nas­tu­pi Željka Rikera, sva­kim svo­jim nas­tu­pom raz­ga­lio bi srca gle­da­te­lja. Impresivna je bila i izved­ba sklad­be „Osculetur me“ Branka Radića, za zbo­ro­ve i orkes­tar, koju je zajed­no izve­lo čak pet zdru­že­nih zbo­ro­va i Puhački orkes­tar gra­da Pule pod rav­na­njem Branka Okmace. Tada je na sce­ni bilo 120 izvo­đa­ča. Puhački orkes­tar sva­ke godi­ne dono­si fina­le kon­cer­ta, uz srda­čan plje­sak i oba­ve­zan bis. Sve u sve­mu, raz­li­či­te vizi­je i broj­na eki­pa kroz zajed­niš­tvo na sva­kom kon­cer­tu, a tek kroz desetljeća…

Cijela veli­ka mre­ža pri­ja­te­lja, od kojih na žalost neki više nisu s nama. Među nji­ma je i nedav­no pre­mi­nu­li sves­tra­ni glaz­be­nik i glaz­be­ni peda­gog , jedan od osni­va­ča Puhačkog orkes­tra Grada Pule i Big Banda Pula – Željko Riker, tvoj dugo­go­diš­nji glaz­be­ni i život­ni part­ner, kojem je posve­ćen dio ovo­go­diš­njeg koncerta…

- Da, ovo je prvi kon­cert Flauta, sax i pri­ja­te­lji na kojem nema Željka, nje­mu je u čast. Sve tri toč­ke koje je izveo Puhački orkes­tar su nje­mu posve­će­ne. Volio je fil­mo­ve o Jamesu Bondu kao i nji­ho­ve glaz­be­ne teme, volio je Šostakovičev „Valcer br.2“ i svi­rao onaj poz­na­ti solo na trom­bo­nu, a volio je i „My Way“, tako je i živio i oti­šao – na svoj način. Ostaje u srcu.

Možda naj­du­lje i sva­ka­ko naj­češ­će sura­đu­ješ s kole­gi­com fla­utis­ti­com Samantom Stell, koja ove godi­ne obi­lje­ža­va 25.tu obljet­ni­cu umjet­nič­kog djelovanja…

- Tako je, svi­ra­mo zajed­no u raz­li­či­tim ansam­bli­ma zais­ta već dugi niz godi­na – u Puhačkom orkes­tru gra­da Pule pri­mje­ri­ce, a bile smo rani­je i u ⁵⁄₈, u Istarskim solis­ti­ma, Simfonijskom orkes­tru INK, Big Bandu Pula, Salonskom orkes­tru, Swinging Flutes, u tri­ju s fago­tis­ti­com Ankom Kovač-Augustiny. Sviramo kao duo fla­uta Magic Flutes, zatim u tri­ju NaSaSa sa kon­tra­ba­sis­tom Sandrom Peročevićem i u tri­ju SAN s kla­vi­ris­ti­com Aleksandrom Golojka, kao i u Evergrin kvar­te­tu E4. Točka tri­ja NaSaSa – Haydnov Londoner Trio br.1 u C‑duru – kojom smo otvo­ri­li 23. kon­cert Flauta, sax i pri­ja­te­lji pri­dru­žu­je se pros­la­vi Samantine obljetnice.

I pija­nist Vladimir Mlinarić je čes­to bio gost ove mani­fes­ta­ci­je, a ove godi­ne bio je pri­su­tan putem video snim­ke, tako da je to ispao dvos­tru­ki on-line događaj… 

- Vladimirovo gos­to­va­nje bilo je dogo­vo­re­no pri­je sko­ro dvi­je godi­ne, pa sam sret­na da je – zahva­lju­ju­ći čudi­ma teh­no­lo­gi­je – ipak sudje­lo­vao, kao i uvi­jek s dojm­lji­vim oda­bi­rom kom­po­zi­ci­je i izvr­s­nom izved­bom. Odsvirao je Ravelovu „Igru vode“ uz poet­sku sli­ku: „Riječni bog se smi­je dok ga voda škaklja“.

Glazbom se baviš od svo­je 8. godi­ne, u Puhačkom orkes­tru GP svi­raš od samih poče­ta­ka, nas­tu­paš i solis­tič­ki, kao i u broj­nim komor­nim sas­ta­vi­ma: “Evergrin kvar­tet”, kvar­tet “Pro et con­tra”, duo “Magic Flutes”, trio “NaSaSa”, trio „SAN“, „Despina“, u pred­sta­va­ma „Istra ins­pi­ri­ta“… Kao samos­tal­na umjet­ni­ca dos­lov­no živiš glaz­bu, zapo­sje­la je velik dio tvog živo­ta stvo­riv­ši ti cije­lu mre­žu pri­ja­te­lja glaz­be­ni­ka, što je u konač­ni­ci i naj­v­rjed­ni­je u sve­mu tome, puno bli­skih lju­di s koji­ma dije­liš zajed­nič­ku strast za muziciranjem…

Što reći, osim – da. Iako je ove godi­ne ne baš sve, ali dos­ta toga na čeka­nju. Mreža i zajed­niš­tvo su tre­nu­tač­no veći­nom na mre­ži. Čuvajmo jed­ni dru­ge do budu­ćih glaz­be­nih druženja.

Manje je poz­na­to da si diplo­mi­ra­la Hrvatski jezik i knji­žev­nost, kao i Organizaciju kul­tur­nih dje­lat­nos­ti, pa je ras­pon tvo­jih pro­fe­si­onal­nih zani­ma­ci­ja znat­no širi-npr. pisa­la si za omla­din­ski list Pet, Kulturni vjes­nik, za Glas Istre, godi­na­ma si sura­đi­va­la s Pula film fes­ti­va­lom, SAKUD-om, kao orga­ni­za­tor si zas­luž­na ne samo za Flautu sax i pri­ja­te­lje, nego i dru­ga glaz­be­na doga­đa­nja (pri­mje­ri­ce Glazbeni poučak)… Što još? Ima li neki inte­res ili talent koji bi, kad bi to vri­je­me dopus­ti­lo, volje­la dub­lje istra­ži­ti? Npr. pro­naš­la sam još jedan zanim­ljiv poda­tak o tebi – da si nagra­đe­na za zbir­ku poezi­je. Kada je to bilo i pišeš li još uvi­jek pjesme?

- Organizacijom kul­tur­nih dje­lat­nos­ti bavim se od sred­nje ško­le, do danas, nepre­kid­no. Pjesme sam pisa­la za vri­je­me stu­di­ja, u dva­de­se­ti­ma naj­vi­še, a i kas­ni­je povre­me­no. Zbirka „Stanje stva­ri“ nagra­đe­na je na natje­ča­ju riječ­kog sve­uči­li­šta, a neko­li­ko pje­sa­ma je objav­lje­no. Jedno je vri­je­me pos­to­ja­la i dje­lo­va­la Književna omla­di­na Istre, orga­ni­zi­ra­li smo veče­ri poezi­je, pred­stav­lja­nja auto­ra, gos­to­va­nja… Prije toga, u sred­njoj ško­li sam pisa­la bilje­ške o sva­kod­nev­nom živo­tu, neured­ni dnev­nik. Sve to vri­je­me, od prvih crte­ža na zidu spa­va­će sobe kad sam ima­la tri godi­ne, vrti­ća, boji­ca, kola­ža, plas­te­li­na, gli­ne, pre­ko likov­ne gru­pe kod prof. Ane Fischer u OŠ Moša Pijade, do polo­že­nog pri­jem­nog ispi­ta na Likovnoj kul­tu­ri Pedagoškog fakul­te­ta u Rijeci – bavi­la sam se i likov­nim izra­ža­va­njem. Nadam se da ću u miro­vi­ni biti dovolj­no zdra­va i ima­ti dovolj­no vre­me­na da se pri­sje­tim i tog svog emo­ci­onal­no-komu­ni­ka­cij­skog kana­la. U među­vre­me­nu, dos­ta dobro mi ide i cije­pa­nje drva…

Cijepaš drva i nosiš vodu?

Doslovno. I još nešto: uvi­jek kad za to imam pri­li­ku, kao sada, nagla­ša­vam i potre­bu bri­ge za kuć­ne lju­bim­ce – ne napu­šta­ti ih, ste­ri­li­zi­ra­ti, udom­lja­va­ti, voljeti.

Tekst Daniela KNAPIĆ

Fotografije iz arhi­va Nataše DRAGUN

• Flauta
• Nataša Dragun
• sax i prijatelji