Razgovor s umjetnicom Mijom Miletić

24.11.2020.

Pomirila sam vlastite ideale i realnost

• Mia Miletić rođe­na je 1992. u Puli. Nakon ŠPUD‑a, na Tekstilno-teh­no­lo­škom fakul­te­tu zavr­ša­va pred­di­plom­ski stu­dij Tekstilnog i mod­nog dizaj­na i diplom­ski stu­dij Modnog dizaj­na. Otkad zna za sebe povo­di se za osje­ća­jem iza pup­ka koji joj jas­no daje do zna­nja da se mora bavi­ti kre­ativ­nim ispo­lja­va­nji­ma neunov­či­ve ener­gi­je. Cjeloživotnim ula­ga­njem u zna­nje i stru­ku bavi se kroz raz­ne autor­ske pro­jek­te ne ogra­ni­ča­va­ju­ći se na medij. Svoj pris­tup sve­mu obli­ku­je radom i usa­vr­ša­va­njem u pros­to­ri­ma za suvre­me­nu umjet­nost, povi­jes­nim muze­ji­ma, asis­ten­ci­ja­ma i radi­oni­ca­ma mod­ne foto­gra­fi­je, uvi­jek s lju­di­ma u koje vje­ru­je. Prezire živo­to­pi­se i por­t­fe­lje, power­po­int i slič­ne ogra­ni­če­ne obli­ke koji ne mogu udo­mi­ti nje­ne pro­jek­te. Izlagala je u gale­ri­ji Singular te grup­no na GRISIAyouth‑u, Festivalu Media Mediterranea, u Galeriji VN, Galeriji Karas, MMC‑u Luka, HGK‑u, Kinu Valli, VFF‑u i dr. Trenutno živi u Parizu. S Miom smo raz­go­va­ra­li povo­dom obja­ve nje­zi­nog naj­re­cent­ni­jeg pro­jek­ta towel Princess.

Sve su tvo­je kolek­ci­je i tvo­ji rado­vi uni­kat­ni i ruč­no izra­đe­ni, a pot­pi­su­ješ ih ime­nom Marsolini, ime­nom svog slow fashi­on bran­da. Zašto inzis­ti­raš na tom prin­ci­pu u svom radu?

- Vrlo nedav­no pomi­ri­la sam vlas­ti­te ide­ale i real­nost. Slow fashi­on brand uop­će kao naziv­nik mi je na neki način pod­sjet­nik da sudje­lo­va­ti ne zna­či biti iskren ni u kojem smis­lu. Koncepte sezo­na i kolek­ci­ja, potraž­nji trži­šta i dije­lo­ve maši­ne­ri­je koji mi nisu priv­lač­ni ne koris­tim. Dok sam stu­di­ra­la, bila sam pri­mo­ra­na svo­je ide­je oform­lji­va­ti oko tak­vih pra­vi­la, što je u meni stva­ra­lo osje­ćaj bez­iz­laz­nos­ti. Stvaranje potraž­nje, kon­cep­tu­al­no laga­nje, nepo­treb­no svje­tlu­ca­vi resur­si na nepo­treb­no mno­go eks­klu­ziv­nih nači­na. Ne znam gdje bih se smjes­ti­la. Ako želim pri­ča­ti pri­čam, ne volim svo­jim žamo­rom pokri­va­ti tiši­nu. Sve izra­đu­jem sama, jer nisam dizaj­ner, već net­ko tko izra­zi­to uži­va u pro­ce­su izra­de i odno­su koji ima­mo s objek­tom kojem smo posve­će­ni. Ručno izra­đe­ni pred­met ima goto­vo nepro­cje­nji­vu emo­tiv­nu vri­jed­nost, ma što on bio. Istovremeno, ne vidim smi­sao u zaga­đi­va­nju trži­šta, pogo­to­vo ako sam ja ta koja ima moguć­nost oda­bi­ra. Kad recik­li­ra­te, pre­pu­šte­ni ste dik­ta­tu resur­sa koji­ma raspolažete.

(Certain Features Of)

„Preart za fashi­on, pre­fa­shi­on za art“ jest obi­ljež­je koje te neri­jet­ko pra­ti kao umjet­ni­cu. Svoj si rad sama podi­je­li­la u tri podru­čja; mod­nu foto­gra­fi­ju, mod­ni dizajn i ins­ta­la­ci­je, i sva­ko od tih polja oku­pi­ra druk­či­je mjes­to na kul­tur­noj i mod­noj sce­ni, kao i na trži­štu, a obo­je, radi svog lak­šeg odr­ža­va­nja, i dalje ima­ju popri­lič­no nepro­pus­ne gra­ni­ce. Koliki ti je to izvor frus­tra­ci­je i zah­tje­va li to odre­đe­ne kom­pro­mi­se od tebe?

- Proces i rad na pro­jek­ti­ma koji se tiču odjev­nog i mode kod mene isti su kao kad se slu­žim osta­lim umjet­nič­kim medi­ji­ma, raz­li­ku­ju ih samo oči onog koji ima kon­zer­va­ti­van pogled pre­ma umjet­nos­ti i mizo­gin pogled pre­ma stru­ci. Svoju sam inter­net­sku stra­ni­cu (podje­la koju spo­mi­nješ) gra­di­la sama po svo­jim pra­vi­li­ma pri­la­go­đa­va­nja za onog koji se tamo nađe. Kategorije pos­to­je isklju­či­vo kako bih olak­ša­la i pri­bli­ži­la svoj rad, jer sam svjes­na da este­ti­ka i vizu­al­ni jezik koje koris­tim nisu naj­jas­ni­ji svi­ma. Ovo je moj vid kom­pro­mi­sa. Dok se nala­zim u vaku­umu izme­đu indus­tri­ja. U gale­rij­ske je pros­to­re teško dos­pje­ti ako tema nije moda ili odje­ća, ili ako vam dizajn nije dovolj­no mini­ma­lis­tič­ki i bru­ta­lis­tič­ki nabri­jan, onaj koji smi­je­te jav­no volje­ti i koji pri­tom ne vri­je­đa niči­ju muškost. Prostori u koji­ma je modu mogu­će uži­va­ti vrlo brzo pos­ta­nu pre­na­pu­če­ni unov­či­te­lji­ma i napu­šte­ni od ikak­ve esen­ci­je. Pred pet­na­est godi­na inter­net je izgle­dao kao obe­ća­va­ju­će mjes­to za to, a sada je samo noć­na mora pro­sječ­nih sti­lis­ta u nas­ta­ja­nju. Modna foto­gra­fi­ja s kojom se susre­će­mo naj­češ­će je pri­je kata­log­na foto­gra­fi­ja jer na njoj nema ništa mod­nog. Fotografija koja nam olak­ša­va kup­nju, a tak­va me ne zani­ma u dos­lov­nom smis­lu. Sve je to vrlo osob­no, a podje­la na medi­je je užas­no kon­zer­va­tiv­na jer ona umjet­nost koja zati­tra nije svo­di­va na medij. Primjer: Ljudi naj­vi­še reagi­ra­ju na „After (Disco Pavle)“, rad koji je for­mom i medi­jem bli­ži masa­ma s izlo­ža­ba, a ujed­no i rad za koji vje­ru­jem da ima naj­ma­nji naboj od sve­ga što sam ikad napra­vi­la. Osjećaju inti­mu i ranji­vost u tom radu, a zbog nepoz­na­va­nja medi­ja odjev­nog i mode nisu to spo­sob­ni pre­poz­na­ti i u osta­lim radovima.

Ono što pra­ti tvoj rad jesu uvi­jek raz­ra­đe­ni kon­cep­ti i detalj­na stu­di­oz­nost u istra­ži­va­nji­ma i pri­pre­mi, kao i raz­ra­đe­nost u pre­zen­ta­ci­ji. Možeš li nas pro­ves­ti kroz taj pro­ces i, možda na pri­mje­ru jed­nog svog rada, dati pre­gled cije­log kre­ativ­nog i pro­duk­cij­skog pro­ce­sa od ini­ci­jal­ne mis­li do zavr­š­nog produkta? 

- Najlakše je to pri­bli­ži­ti kroz rad „NARANČASTO“, ujed­no moju diplom­sku kolek­ci­ju na stu­di­ju. Proces je zapo­čet loci­ra­njem naran­čas­te boje u sve­mu što je dotak­lo moj inter­net bub­ble, pri­kup­lja­njem tih poda­ta­ka na nancara.tumblr.com i pro­na­la­sku uzo­ra­ka koji su tamo nas­ta­li. Istraživanje mnoš­tva poda­ta­ka i potom kon­ce­pa­ta koji su veza­ni uz oranž, pre­ta­ka­nja nji­ho­vih ener­get­skih for­mi u odjev­ne obli­ke uz teori­ju i soci­olo­gi­ju mode te izra­de samih odjev­nih pred­me­ta. Sažeto, bilo je vrlo ambi­ci­oz­no pita­ti se zašto su rijet­ki odjev­ni pred­me­ti koji nisu anti­mod­ni i tako opće­ni­tu stvar mora­ti zaklju­či­ti u jedan rad. Mnogo vre­me­na pro­đe pri­je nego se pos­lo­že kon­kret­ni obli­ci i nov­ci koji su potreb­ni da ih se izra­di. Tada su me jako mori­le nemo­guć­nos­ti sudje­lo­va­nja i pris­tu­pa teh­no­lo­gi­ja­ma i stro­je­vi­ma za koje se oče­ku­je da ih kao mod­ni dizaj­ner koris­ti­te. S vre­me­nom se uvje­ri­te da je i to jedan vid luk­suz­ne laži koja defi­ni­tiv­no nije nuž­na. Uostalom, neima­nje stva­ra naj­bo­lje kre­ativ­ne rezul­ta­te. Konačnu kolek­ci­ju bilo je potreb­no foto­gra­fi­ra­ti i pre­zen­ti­ra­ti vide­om na toč­no odre­đen način, slo­ži­ti poprat­ni por­t­fo­lio. Još uvi­jek mis­lim da moj bol­no duga­čak i kaoti­čan tekst naj­bo­lje pred­stav­lja što taj rad je. Onaj tko želi samo foto­gra­fi­je nije ga iona­ko nije spre­man poku­ša­ti shvatiti.

(NARANČASTO, foto­gra­fi­ra­la SofijaSilvia)

(nancara.tumblr.com)

Kako zamiš­ljaš ide­al­nu pre­zen­ta­ci­ju svog rada kad govo­ri­mo o mod­nom dizajnu?

- Zamišljam slo­bo­du koja dozvo­lja­va zaseb­ni pris­tup sva­kom pro­jek­tu zauvi­jek. Upravo zato što se svi­jet mije­nja i nuž­no je nepres­ta­no uči­ti, nema smis­la obe­ća­ti si ništa osim izbo­ra. A catwalk je dosa­dan čak i za odjev­nu industriju.

(gen­te­gen­ti­an)

Kako je tek­la evo­lu­ci­ja tvog odno­sa s odje­ćom i modom – otkad pam­tiš svjes­tan odnos s njom te kako se taj odnos razvi­jao do danas?

- Sjećam se neo­bjaš­nji­ve tvr­do­gla­vos­ti oko toga što tre­nut­no želim ima­ti na sebi, i koor­di­na­ci­je s tim što je uop­će ponu­đe­no. Preziranja kru­tos­ti i neudob­nos­ti tra­pe­ra i boc­ka­vih džem­pe­ra, nepre­su­ši­vih suza kad bi mi se nešto namet­nu­lo. Osjećaj neudob­nos­ti u odjev­nim pred­me­ti­ma i danas je pri­ma­ran, uz razu­mi­je­va­nje objek­tiv­nos­ti neudob­nos­ti kroz malo više rešet­ki. Sjećam se žalos­ti pre­ras­ta­nja, pred­me­ta koji su me naš­li kroz pot­pu­nu lju­bav, koor­di­ni­ra­nja s mamom i nje­nim pedant­nim čuva­njem. Danas mi se sve čini više opće­ni­to i aps­trak­t­no. Vrlo su rijet­ke stva­ri za koje mogu tvr­di­ti da u njih vje­ru­jem ili da ih držim kao pra­vi­la. Ono što znam jest da je oslo­ba­đa­ju­će sva­ki put napra­vi­ti male­ni isko­rak iz toga u čemu se osje­ća­mo udob­no, kako bi se pos­te­pe­no liši­li stig­ma i stra­ho­va koje oko­li­na na nas upi­su­je. Zato ne vje­ru­jem u osob­ni stil, niti veći­ni lju­di koji tvr­de kako im odje­ća nije bit­na. Mizogino je, a tak­vi naj­češ­će budu bol­no opte­re­će­ni s time što ima­ju na sebi. Ljudi otpi­su­ju odje­ću banal­nom, ali goto­vo uvi­jek ju koris­te kao alat kojim vam lome cje­va­ni­ce. Lociranje osje­ća­ja sra­ma, razu­mi­je­va­nje pri­li­va tuđih emo­ci­ja i nesi­gur­nos­ti. Odijevanje spa­ja sve kolek­tiv­ne, indi­vi­du­al­ne, klas­ne i poli­tič­ke tra­ume, a edu­ka­ci­jom o odje­ći obe­ća­je­mo sebi buduć­nost. Tu sam danas.

(The Mia Mars Lookbook Project)

Što mis­liš o važ­nos­ti ins­ti­tu­ci­onal­ne edu­ka­ci­je; što ti je ona doni­je­la i oduzela?

- Institucionalna edu­ka­ci­ja za modu je bit­na ako ima­te sred­sta­va za stu­di­ra­ti na jed­nom od tri naj­poz­na­ti­ja sve­uči­li­šta na svi­je­tu jer kroz njih dobi­va­te zaga­ran­ti­ra­nu odskoč­nu dasku za zapos­le­nje u mod­noj indus­tri­ji. U suprot­nom sma­tram ju nepo­treb­nim tro­škom vre­me­na i nov­ca za mode­le izved­bi s koji­ma se možda i ne sla­že­te. Na TTF‑u sam upoz­na­la jako puno lju­di s ogrom­nim pori­vom za sudje­lo­va­njem koji su bili želj­ni zna­nja i na kra­ju osta­li, malo je reći, razo­ča­ra­ni. Ono nepro­cje­nji­vo što sam tamo dobi­la je uvod u zna­nje koje ću nepres­ta­no nado­gra­đi­va­ti iz teori­je i kul­tu­re mode, putem pro­fe­so­ra Žarka Paića i Silve Kalčić. O odr­ži­voj modi iz pogle­da pro­izvod­nje, za koju sam otpo­čet­ka osje­ća­la kao da isprav­ni put bav­lje­nja ovi­me, saz­na­la sam istra­ži­va­njem para­lel­no uz stu­dij. To je tema koja se pred­stav­lja kao opci­ja, iako je zapra­vo nuž­nost. Ne vidim smi­sao ikak­vog rada i diče­nja edu­ka­ci­jom ako igno­ri­ra­mo sta­nje u kojem je svi­jet sada. Kako kroz sve što radi­mo, kako se odno­si­mo pre­ma oko­li­šu, tako i kroz obli­ko­va­nje odjeće.

Za sebe jas­no kažeš da ‘nisi dio sce­ne’. Kako komen­ti­raš sce­nu (lokal­nu regi­onal­nu, tako i lokal­nu naci­onal­nu) kao aut­saj­de­ri­ca i zašto se tru­diš ne biti dio nje?

- U nemo­guć­nos­ti da govo­rim o svi­ma, jer nisam sa svi­me upoz­na­ta: Ne osje­ćam pove­za­nost s poli­ti­ka­ma koje otva­ra­ju i zatva­ra­ju pros­tor kre­ativ­ci­ma. Ne osje­ćam ika­kav inte­res ili pre­poz­na­va­nje, hra­nje­nje ili istin­sku zain­te­re­si­ra­nost u ins­ti­tu­ci­ja­ma i nev­la­di­nim orga­ni­za­ci­ja­ma. Ne vje­ru­jem u kra­đu pozo­ri­šta za cen­zu­ri­ra­ne ili nedo­vr­še­ne rado­ve. Ne sla­žem se s kon­cep­tom pre­zen­ti­ra­nja sva­ke i naj­ma­nje ski­ce i prve ide­je sva­ke oso­be na svi­je­tu. Zato mis­lim da nisam dio ičeg, jer mi goto­vo sve tako pri­la­zi. Deprimira me pre­uzi­ma­nje gene­ra­cij­skog tere­ta pro­pa­le indus­tri­je kao iden­ti­te­ta koji me jedi­ni ura­ču­na­va u rele­vant­nu oso­bu koja se bavi umjet­noš­ću na ovom podru­čju. Pričanje o turiz­mu je sada jako in, kao i neupit­no gla­sa­nje za lje­vi­cu. Najčešće naila­zim na umjet­nost koja mi izgle­da kao lju­štu­ra nekog zaos­ta­log kon­cep­tu­al­nog akti­viz­ma, ili na tak­ve obli­ke u koji­ma napros­to ne vidim ništa lije­po. Da se razu­mi­je­mo, kao melan­ko­lik shva­ćam tuž­no i ruž­no, ali ne i to da je sve tako ruž­no. Ali ne namjer­no, nego mla­kost i pris­ta­ja­nje, kao kri­ti­zi­ra­nje paša­re­te s crve­nim brko­vi­ma. Kako je jed­na moja dra­ga pri­ja­te­lji­ca dav­no rek­la, nisam zainteresirana.

Kako bi komen­ti­ra­la domi­nan­tan odnos jav­nos­ti i kon­zu­me­na­ta mode pre­ma njoj? Kako u doba ovog zaguš(l)ujućeg kapi­ta­liz­ma osvi­jes­ti­ti zane­ma­ri­va­nje sve­ga što jedan odjev­ni pred­met zapra­vo jest i što bi mogao biti? 

- Ono što nas okru­žu­je uvi­jek se odra­ža­va na nama. Vrlo čes­to nismo svjes­ni koli­ko se navik­ne­mo na stva­ri koje su stav­lje­ne pred nas, nešto što nam je iza­zi­va­lo zgra­ža­nje može dugo­traj­nim pri­sus­tvom u vido­kru­gu pos­ta­ti ono što želi­mo posje­do­va­ti. Ne sma­tram da je odje­ća u tom smis­lu druk­či­ja od osta­lih pro­izvo­da, odnos nje­ne traj­nos­ti s fik­tiv­nim sezon­skim nije moda, već odjev­na indus­tri­ja. Ona glo­bal­no zapoš­lja­va ogro­man broj lju­di, od kojih veli­ka veći­na za svoj rad ne dobi­je dovolj­no niti za osnov­ne ljud­ske potre­be. Od tud dola­ze naj­jef­ti­ni­je cije­ne za odjev­ne pred­me­te, one koje uvi­jek nekog košta­ju. Stoga, mis­lim da vri­jed­nost odje­će nikad nije pala, jer su masov­ne indus­tri­je uvi­jek u potra­zi za jef­ti­ni­jom rad­nom sna­gom u zem­lja­ma koje su dale­ko od oči­ju i gdje se tak­va vrsta nepo­šti­va­nja ljud­skih pra­va zama­ski­ra­va u poj­mo­ve poput nera­zvi­je­nos­ti i nekon­ku­rent­nos­ti. S dru­ge stra­ne nov­či­ća, moda. Iako to ini­ci­jal­no nije bilo tako, nju se veže uz ono žen­sko, čime neupit­no dola­zi do bana­li­zi­ra­nja feno­me­na. Istovremeno, jedi­no što može­mo sa sigur­noš­ću uvi­jek reći o modi jest da ju karak­te­ri­zi­ra nepres­ta­na pro­mje­na. To ne zna­či nepres­ta­na pro­izvod­nja, ako modu želi­mo povu­ći iz nje­nih rene­san­s­nih kapi­ta­lis­tič­kih kori­je­na. Ta pro­mje­na opi­su­je nepres­ta­no uče­nje i razvi­ja­nje. Jednako kao što niti jedan odjev­ni pred­met ne može biti apo­li­ti­čan, tako ne može biti samo­dos­ta­tan i pro­ma­tran u vaku­umu, neo­vi­san od svih nas. Sve ovi­si o sve­mu, i samo edu­ka­ci­ja može napra­vi­ti pro­mje­nu u našem odno­su pre­ma odje­ći. Zanemarivanje odjev­nog u kuri­ku­lu­mu poka­zu­je koli­ko smo dale­ko od pri­hva­ća­nja odgo­vor­nos­ti za sudje­lo­va­nje u brzoj modi. Većina ne zna niti zaši­ti gumb, kako onda može ima­ti ikak­vo razu­mi­je­va­nje ili sen­zi­bi­li­tet za sam pro­ces izra­de odjev­nog pred­me­ta, biti svjes­na resur­sa vre­me­na i mate­ri­ja­la? S obzi­rom na to da je moda mno­go više od odjev­nog, nije neo­bič­na real­nost masov­nog nepoz­na­va­nja i gub­lje­nja u tome što feno­men sve otva­ra, ako niti baza nije svla­da­na. Briga za odje­ću je nuž­no uzem­lje­nje u vrlo stva­ran dio sva­kod­ne­vi­ce koji smo (rela­tiv­no nedav­no) zabo­ra­vi­li i uki­nu­li. Na osob­noj razi­ni, mene takav unos paž­nje u nešto čime se slu­ži­mo iskre­no grije.

Kako ti komu­ni­ci­raš kom­plek­s­nost koju jedan odjev­ni pred­met može sadr­ža­va­ti jav­nos­ti kojoj nit­ko nije ponu­dio tak­ve meha­niz­me raz­miš­lja­nja, kao ni svi­jest o tome?

- Potresno je koli­ko indus­tri­ja pro­pa­gi­ra poli­ti­ku eks­klu­ziv­nos­ti i luk­su­za svim klas­nim slo­je­vi­ma. Takav odnos i poima­nje odje­će sma­tram vrlo zas­ta­rje­lim i u konač­ni­ci dosad­nim. Odjeću tre­ba nje­go­va­ti, poha­ba­nost pri­gr­li­ti i potr­ga­no još više otvo­ri­ti svi­je­tu. Bacanjem i rje­ša­va­njem stva­ri radi pomod­nih ver­zi­ja mini­ma­liz­ma puni­mo kon­tej­ne­re i naš orga­ni­zam na kra­ju. Kad bi s time sta­li, odjev­ne pred­me­te doži­vje­li bi kao sme­će ili kao resurs koji nije u pot­pu­nos­ti isko­ri­šten. Predlažem sva­ko­me suži­vot sa svom odje­ćom koju je ikad posje­do­vao i da se kroz „ne-rje­ša­va­nje“ iste suoči s vlas­ti­tim osje­ća­ji­ma pripadanja/nepripadanja. Vjerujem da se može mno­go toga nauči­ti kroz suoča­va­nje s time kako se želi­mo pre­zen­ti­ra­ti i koli­ko pati­mo na razi­nu sto­pi­vos­ti. Odjevni pred­me­ti su kom­plek­s­ni i zato što sadr­že jako puno slo­je­va zna­če­nja i mis­lim da je pre­is­pi­ti­va­ti zašto nas nešto priv­la­či uvi­jek dobar poče­tak samo­edu­ka­ci­je. To što oni pred­stav­lja­ju ovis­no je o jako puno fak­to­ra, jer sim­bo­li­zam i kul­tu­ro­lo­ške ozna­ke ovi­se o edu­ka­ci­ji pojedinca.

Bi li nam pred­sta­vi­la svoj netom zavr­še­ni pro­jekt Towel prin­cess?

- Ponekad kre­ativ­ni pro­ces kre­ne iz čis­to meha­nič­ke opse­si­je i repe­ti­tiv­nos­ti, pa iz nas­to­ja­nja razu­mi­je­va­nja tih nuž­nih kret­nji nas­ta­ne nešto čega me napo­s­ljet­ku sram. Na Towel prin­cess sam pro­ve­la pre­vi­še vre­me­na vezu­ći per­li­ce na sta­re ruč­ni­ke, kako bih ih spa­si­la od sme­ća. Istovremeno oča­ja­va­ju­ći nad ubr­za­nim sle­tom oba­le, grad­ske jez­gre, prlja­vim pla­ža­ma i ste­za­nju u prs­nom košu. Za ovaj rad nisam htje­la ništa objaš­nja­va­ti. pa valj­da i to govo­ri o opse­siv­noj bor­bi pro­tiv doka­zi­va­nja i pra­vo­pi­sa. Ako su moji hidro­fob­ni šuga­ma­ni mjes­to za biti, onda mora­ju pro­ši­ri­ti ponu­du večer­njim sadr­ža­jem. Sumporno vino i beton u suton žela­ti­noz­nog mora, ili nešto tako groz­no foto­gra­fi­ra­no ana­log­no, kao svo­je­vr­s­no sto­pi-se u inte­lek­tu­al­no znanje.

Bi li podi­je­li­la s nama što te u zad­nje vri­je­me ins­pi­ra­tiv­no hrani?

- Inspirativno mi je gle­da­ti inter­v­jue lju­di čiji rad cije­nim, naro­či­to umjet­ni­ka svih bran­ši. Volim ih pro­na­la­zi­ti i kon­tem­pli­ra­ti jesu li nauče­ni ili su intu­itiv­no vođe­ni tim što obe­ća­va­ju. Volim kon­cept skri­va­nja stva­ri koje ne želim vidje­ti na druš­tve­nim mre­ža­ma. Iako minor­no, to mi olak­ša­va pro­tok onih stva­ri koje sma­tram iskre­ni­ma i esen­ci­jal­nim za nas­ta­vak živo­ta. Potpuno sam pre­da­na umjet­nos­ti Joanne Newsom, to valj­da svi moj bliž­nji zna­ju. Inspirativno mi je vidje­ti kako sta­ri­ji lju­di ima­ju navi­ku nje­go­va­nja i čuva­nja stva­ri. Puno raz­miš­ljam o bra­nju cvi­je­ća i tome kako moja nona sma­tra da tre­ba­ju biti u vrtu, a ne u vazi. Volim kra­je­ve više nego početke.

Razgovarala Sabina SOFTIĆ

Fotografije i mate­ri­ja­li pre­uze­ti s https://www.miamiletic.com/