“Priključila sam se ovom performans-projektu u želji da preispitam spoznaje o sebi kao ženi”

• Pulska umjet­ni­ca Roberta Weissman Nagy izve­la je dele­gi­ra­ni per­for­mans „Score#1, Raspakivanje osob­ne tor­be na Muzilu“ uz par­ti­tu­ru za izvo­đe­nje per­for­man­sa br. 1 koji je dio među­na­rod­nog pro­jek­ta Misplaced Women? Tanje Ostojić. Projekt se tre­nut­no pred­stav­lja u beograd­skom Umjetničkom pavi­ljo­nu Cvijeta Zuzorić. Performans izve­den na Muzilu u tra­ja­nju od tri sata odr­žan je u subo­tu, 21. studenog.

„Ja sam dije­te voj­nog lica. Dijete nekog dru­gog svi­je­ta. Priključila sam se Misplaced Women? per­for­mans-pro­jek­tu u želji da pre­is­pi­tam spoz­na­je o sebi kao ženi, upra­vo kroz ogo­lja­va­nje i pre­zen­ti­ra­nje sadr­ža­ja svo­je „tor­be“, odnos­no, intim­nog, skri­ve­nog i ero­tič­nog svi­je­ta osob­nos­ti. Na prvi pogled bez­az­le­no istre­sa­nje sadr­ža­ja osob­ne tor­be, upri­zo­re­no na loka­ci­ji za koju sam sma­tra­la da je jed­na od onih koje su me traj­no obli­ko­va­le kao ženu, pos­ta­lo je dubo­ko emo­tiv­no iskus­tvo pro­živ­lja­va­nja vlas­ti­te fra­gil­nos­ti i žen­skos­ti, te vrtlog emo­tiv­nih i uzne­mi­ru­ju­ćih reak­ci­ja koje me pove­zu­ju sa loka­ci­jom i prošlošću.

„Trajno napu­šten sablas­ni pros­tor voj­nog kom­plek­sa, koji je JNA mir­no i bez raza­ra­nja napus­ti­la tokom rata, 15. Decembra 1991. u 17 sati, i u koji je i danas nemo­gu­će ući bez dozvo­le Ministarstva obra­ne, posje­ti­la sam pre nekih 50-tak godi­na, jed­nog ranog hlad­nog jutra sa svo­jim ocem, kape­ta­nom boj­nog bro­da, koji je imao ured u zgra­di ispred koje je snim­ljen per­for­mans. Sjećam se da je danas zaras­lo dvo­ri­šte tada bilo čis­to i ured­no. U nje­mu je sta­ja­lo neko­li­ko sto­ti­na mla­dih mor­na­ra iz cije­le Jugoslavije pod punom spre­mom, koji su čeka­li pre­ko­man­du. Razgovarali su i pušili.

„Sjećam se zvu­ko­va, miri­sa i osje­ća­ja, a poseb­no nji­ho­vih pogle­da, dok sam kao peto­go­diš­nja dje­voj­či­ca pro­la­zi­la u mimo­ho­du i pela se potom ste­pe­ni­ca­ma, ula­ze­ći u zgra­du. Neki su bili lju­baz­ni, osmjeh­nu­li se, a neki su me sa vid­lji­vim pri­je­zi­rom ruž­no gle­da­li, čak i psovali.

„Osjećaje bes­po­moć­nos­ti i nejas­nog stra­ha koji su usli­je­di­li odmah nakon nes­vjes­nog pre­poz­na­va­nja da sam pos­ta­la meta kolek­tiv­ne emo­ci­je, koje su mi tada iza­zva­li, doš­la sam sada istres­ti pred njih, kao odras­la žena. Stajala sam sama pred tisu­ću lju­di kojih nije bilo. Strahovita je ener­gi­ja i dalje pri­sut­na na tom trgu.

„Strah, suze, inat, ponos i sna­ga pre­pli­ću se kroz pokret diza­nja ruku i čin izvr­ta­nja tor­be. Intenzivno sam doži­vje­la ovaj per­for­mans, kao veli­ku sna­gu i kao usud. Donio mi je osje­ćaj pomi­re­nja, da konač­no mogu biti to što jesam, što sam pos­ta­la, sa ski­nu­tim cipe­la­ma, bosa, bez rezer­ve pri­sut­na, baš tu na jav­nom pla­tou u zabra­nje­noj zoni gdje odav­na nikog više nema.

„Orkanska bura koja je kao nemi­nov­nost toga dana bila sve­pri­sut­na, dotak­la se i pred­me­ta iz moje tor­be, pom­no oda­bra­nih da sim­bo­li­zi­ra­ju sva­ki seg­ment mog živo­ta, uklju­ču­ju i okto­bar­ski broj časo­pi­sa Cosmopolitan, koji je tek iza­šao, i u nje­mu, čla­nak o meni — da žene čita­ju tko sam. Tek sam praz­ne­ći tor­bu saz­na­la koli­ko još imam nes­vjes­nih dije­lo­va sebe. Istresajući seb­s­tvo, sagle­dav­ši akt ove izja­ve, pla­ka­la sam čita­vih sat vre­me­na“, piše Weissman Nagy u opi­su performansa.

Iako se nala­zi unu­tar gra­da, Muzil je odu­vi­jek pred­stav­ljao zago­net­ku za veći­nu Puljana i Puležanki. Od 1859 godi­ne kada Austrougarska odre­đu­je Pulu za svo­ju glav­nu rat­nu luku, pa sve do 2007. godi­ne ova ogor­m­na zona, povr­ši­ne od 180 hek­ta­ra, bila je zatvo­re­na za jav­nost. Tu su se smje­nji­va­le raz­ne voj­ske: Austrougarska, Italijanska, voj­ska Kraljevine Jugoslavije, SFR Jugoslavije, i Hrvatske. Vojni  kom­pleks Muzil je do ras­pa­da Jugoslavije koris­ti­la Jugoslovenska rat­na mor­na­ri­ca (JRM). Po uspos­ta­vi Rrepublike Hrvatske, kom­pleks je kao i cje­lo­kup­na voj­na imo­vi­na pre­šao u kori­šte­nje Hrvatske voj­ske. Danas je napu­šten i u sta­tu­su išče­ki­va­nja novog vlas­ni­ka, i pre­na­mje­ne, jer je neja­san odnos vlas­niš­tva izme­đu Republike Hrvatske, Ministarstva obra­ne te samog Grada Pule na čijem je teri­to­ri­ju kom­pleks, a za koji gra­đa­ni poka­zu­ju inte­res u smis­lu pre­na­mje­ne u jav­ni pros­tor za kul­tur­ne i dru­ge urba­ne sadržaje.

Roberta Weissman Nagy je umjet­ni­ca koja u svom radu kroz raz­li­či­te medi­je otva­ra pita­nja o objek­tiv­noj i subjek­tiv­noj kore­la­cij i real­nos­ti. Ova pule­žan­ka je diplo­mi­ra­la na FLU u Beogradu 1988. godi­ne, među­na­rod­no je aktiv­na na pre­ko 80 izlož­bi, te je nagra­đi­va­na za svoj umjet­nič­ki i peda­go­ški rad.

Izvor

Priredio B. V.

Fotografije i video Zoltan NAGY

• Roberta Weissman Nagy
• Tanja Ostojić