Film o Kinezima, ali i o nama

Na ovo­go­diš­njem onli­ne izda­nju Human Rights Film Festivala pri­ka­zu­je se i jedan doku­men­tar­ni film koji se bavi kine­skim rad­ni­ci­ma i nji­ho­vim živo­ti­ma (Sretan Božić, Yiwu), ali neiz­rav­no puno govo­ri i o nama Zapadnjacima.

Srpski reda­telj Mladen Kovačević smjes­tio je rad­nju svo­jeg fil­ma u kine­ski grad Yiwu, gdje čak 600 tvor­ni­ca navod­no pro­izvo­di više od dvi­je tre­ći­ne svjet­skih potre­ba za božić­nim ukra­si­ma, iako se u Kini služ­be­no ne sla­vi Božić. Kovačević strp­lji­vo pra­ti život u tvor­nič­kim pogo­ni­ma i unajm­lje­nim sta­no­vi­ma, bavi se sva­kod­nev­nom ruti­nom svo­jih pro­ta­go­nis­ta, ali povre­me­no nena­met­lji­vo bilje­ži i deta­lje nji­ho­ve intime.

Kadrovi su mu dugač­ki i sta­tič­ni, uz tek rijet­ke poma­ke kame­re, a mon­taž­ni ritam smi­ren i pri­lič­no spor. Redateljski pris­tup pot­pu­no je usre­do­to­čen čim pom­ni­jem pra­će­nju živo­ta rad­ni­ka, bez stil­skih eks­tra­va­gan­ci­ja, a rezul­ti­ra pri­ka­zom bes­po­šted­nog kapi­ta­liz­ma unu­tar koje­ga se pro­ta­go­nis­ti neka­ko uspi­je­va­ju izbo­ri­ti za svo­ju ljudskost.

No, ovaj doku­men­ta­rac sadr­ži i dimen­zi­ju više od slo­je­vi­tog pri­ka­za kine­skog rad­niš­tva. Kad pri kra­ju fil­ma gole­ma diza­li­ca krca kon­tej­ner goto­ve robe na teret­ni brod, gle­da­telj se mora upi­ta­ti čemu sve ovo.

Jest da će siro­maš­ni kine­ski rad­ni­ci zahva­lju­ju­ći božić­nim ukra­si­ma malo podi­ći svoj život­ni stan­dard, ali koli­ko se time bes­po­treb­no zaga­đu­je oko­liš samo zbog zapad­njač­ke komo­ci­je i lije­nos­ti? A ti isti Zapadnjaci prvi će sta­ti na ver­bal­nu bojiš­ni­cu pro­tiv kli­mat­skih pro­mje­na i napas­ti azij­ske tvor­ni­ce i nji­ho­ve nači­ne masov­ne proizvodnje.

Elvis Lenić