DEVET FILMOVA U 3 DANA – predstavljeni rezultati 8. Production in‑a Pulske filmske tvornice

29.01.2021.

U Klubu Pulske film­ske tvor­ni­ce (para­lel­no i onli­ne, putem Vimea) u čet­vr­tak je pred­stav­lje­no devet krat­ko­me­traž­nih igra­nih i doku­men­tar­nih fil­mo­va nas­ta­lih na 8. mara­to­nu izra­de krat­kog fil­ma, Production in‑u, odr­ža­nom od 22. do 24. siječ­nja. Radi se o bes­plat­noj radi­oni­ci za one koji se žele oku­ša­ti u iza­zo­vu stva­ra­nja fil­ma u vre­men­skom ogra­ni­če­nju od tri dana, tije­kom kojih se polaz­ni­ci upoz­na­ju s cije­lim pro­ce­som – od raz­ra­de ide­je i sce­na­ri­ja, pre­ko sni­ma­nja do mon­ta­že i fina­li­za­ci­je fil­ma. Pri tome sva­ki polaz­nik ima mak­si­mal­no četi­ri sata sni­ma­nja i osam sati montaže.

U „Kritičkom reše­tu“, tra­di­ci­onal­nom pro­gra­mu koji pra­ti sva­ku pro­jek­ci­ju nove pro­duk­ci­je Tvornice i u kojem sva­ki put gos­tu­je dru­gi film­ski dje­lat­nik sa zadat­kom da fil­mo­ve oci­je­ni i pro­ko­men­ti­ra, gost je ovaj put bio zagre­bač­ki pro­du­cent i film­ski peda­gog Oliver Sertić. On je, kad je odgle­dao svih devet fil­mo­va, zaklju­čio kako je ugod­no izne­na­đen zre­loš­ću i pro­duk­cij­skom rasko­ši ura­da­ka budu­ći je, poseb­no zbog vre­men­skog ogra­ni­če­nja, oče­ki­vao da će biti „ama­ter­ski­ji“. Za to je ovaj put zas­luž­no čak šest iskus­nih men­to­ra: film­ski autor i peda­gog Zorko Sirotić, sni­ma­te­lji i mon­ta­že­ri Jurica Marković, Michele Bulešić i Leo Gamboc, film­ska auto­ri­ca i orga­ni­za­to­ri­ca Sanda Letonja-Marjanović te pro­du­cent i film­ski peda­gog Marko Zdravković-Kunac.

Prvi je pri­ka­zan „Uspon“, krat­ki igra­ni film u kojem autor Mladen Radić pro­miš­lja svoj odnos pre­ma rod­nom gra­du. Film pra­ti šet­nju dvo­je pri­ja­te­lja koji se nisu vidje­li 20 godi­na. Ona se nakon dugog izbi­va­nja vra­ti­la u Pulu, u kojoj nje­mu pos­ta­je sve muč­ni­je živje­ti. Sam tekst nji­ho­vog dija­lo­ga, pojas­nio je Radić, nas­tao je puno rani­je kao nje­gov cinič­ni osvrt na „pul­sku tapi­ju“, ali ne mora se odno­si­ti isklju­či­vo na Pulu. S nji­me bi se mogao pois­to­vje­ti­ti svat­ko tko dugo vre­me­na živi u nekom gra­du jer svi su gra­do­vi, kao i lju­di, u stal­noj mijeni.

Film Silvija Belušića „Čovjek koji je pao s Arene“ prvot­no je zamiš­ljen kao krat­ki doku­men­tar­ni, ali se u pro­ce­su nas­ta­ja­nja pre­tvo­rio u eks­pe­ri­men­tal­nu meta-pri­ču, jer su ostav­lje­ni i deta­lji pre­pi­ra­nja iza kame­re i atmo­sfe­re u kojoj se vodio raz­go­vor s Gilom, koji pre­pri­ča­va svoj doživ­ljaj pri­ja­te­lje­vog pada. Kao ilus­tra­ci­ja su doda­ni i deta­lji fil­ma „O jed­noj mla­dos­ti“ iz arhi­ve Kino klu­ba Jelen. Napomenuto je da je to prvi iz pla­ni­ra­nog cik­lu­sa krat­kih pul­skih pse­udo-doku­men­tar­nih hor­ror pri­ča koje Bulešić namje­ra­va snimiti.

Kratki igra­ni film „Prsnut“ Igora Zenzerovića kre­nuo je od ide­je kako bi se pona­šao čovjek koji je bio mili­jun dana u izo­la­ci­ji, ali u reali­za­ci­ji je na tere­nu bilo puno ogra­ni­ča­va­ju­ćih fak­to­ra (kiša i vje­tar, pored krat­kog roka za sni­ma­nja i u zad­njem tre­nu pro­mi­je­nje­ne loka­ci­je), pa je za izved­bu tre­ba­lo puno impro­vi­za­ci­je. Svi su se slo­ži­li da film ne pri­ča samo o sadaš­njoj koro­na situ­aci­ji već učin­ko­vi­to iza­zi­va broj­ne dru­ge aso­ci­ja­ci­je i opće­ni­to doča­ra­va kri­tič­ne momen­te koji, ako se na vri­je­me ne lije­če, mogu iza­zva­ti još teže poremećaje.

Nino Paulin se svo­jim krat­kim igra­nim fil­mom „The Project“ poigrao stva­ra­njem ozra­čja tje­sko­be i mis­te­ri­je oko teme umjet­ne inte­li­gen­ci­je, što mu je-sma­tra Sertić – izvr­s­no uspje­lo, toli­ko da bi se mate­ri­jal mogao raz­ra­di­ti i biti uvod­ni dio duljeg fil­ma. Posebno je pohva­lje­na glu­ma Libera Kokotovića.

Masimo Paris se u svom krat­kom doku­men­tar­nom fil­mu „Puna je Pula“ pos­lu­žio poz­na­tim isto­ime­nim tra­di­cij­skim napje­vom kao glaz­be­nom pod­lo­gom, ali i iro­nič­nim kon­tras­tom za snim­ke tre­nut­no praz­nog gra­da. Sertić je komen­ti­ra­ju­ći suge­ri­rao da bi se na dina­mi­ci moglo dobi­ti, a i izbje­gao bi se efekt glaz­be­nog spo­ta, kad bi se dodat­no poigra­li uba­ci­va­njem tihih dijelova.

Kratki doku­men­tar­ni film Jadranke Mitrović „Ljudski trag“, kre­nuo je od pita­nja što bi nam more moglo ispri­ča­ti i da li bi se žali­lo na sme­će kojim ga sva­kod­nev­no „hra­ni­mo“. Pitanje je upu­ti­la slu­čaj­nim pro­laz­ni­ci­ma u Gortanovoj uva­li gdje se film sni­mao. Posebno je pohva­ljen izbor glaz­be koja vrlo lije­po nado­pu­nju­je snim­ke div­ljih valo­va. Također, pre­ta­ka­nje sugo­vor­ni­ka s kadro­vi­ma valo­va isti­če ljud­sku efe­mer­nost u odno­su na vječ­nu sili­nu prirode.

Mateja Kelemenić je na počet­ku radi­oni­ce ima­la sasvim dru­ga­či­ju ide­ju i film joj se tre­bao zva­ti „Gol u duća­nu“, ali kako je sni­ma­nje zaka­za­no za nedje­lju u 10 sati kas­ni­lo, duća­ni se zatva­ra­ju u 12 a film se tre­bao dovr­ši­ti do kra­ja dana, odlu­če­no je da se sni­me kadro­vi sta­nja zate­če­nog u PFT. Tako je i nas­lov pro­mi­je­njen u „Gol u tvor­ni­ci“ i nas­tao je krat­ki šalji­vi igra­ni film o snu u kojem su svi pod maska­ma i sanjač se bez maske osje­ća golim. Probudivši se, stav­lja na sebe masku i nas­tav­lja spavati.

Kratki film Debore Trusgnach „Spazza, Pometi“ pri­ča o sva­kod­nev­noj dosad­noj rad­nji mete­nja, a vizu­al­no je vrlo atrak­ti­van iako kraj­nje jed­nos­ta­van – kadro­vi su sni­ma­ni u nivou nogu i vide se samo metle i noge spre­ma­či­ca, u inte­ri­je­ri­ma i eks­te­ri­je­ri­ma. Zanimljivo je da umjes­to pokret­nog stal­ka kame­ra pos­tav­lje­na na ska­te­bo­ard, a kao pod­lo­ga se tije­kom sni­ma­nja lije­po uklo­pi­lo i glaz­be­no impro­vi­zi­ra­nje Marjana Sinožića na uku­le­leu . Debora je doda­la i aso­ci­ja­ci­ju na vje­šti­ce, uz čiji jeziv smi­jeh na kra­ju fil­ma u zra­ku osta­je visje­ti pita­nje „Dok čis­ti­mo na vani, čis­ti­mo li se i iznutra?“

Za kraj je ostav­ljen „Češalj krva­ve smr­ti“, krat­ka hor­ror kome­di­ja naj­mla­đeg polaz­ni­ka radi­oni­ce, sred­njo­škol­ca Antona Verk Rumca. On već za sobom ima neko­li­ko You tube ura­da­ka koje je sni­mio s pri­ja­te­lji­ma, a sce­na­rij za ovaj film napi­sao je na samoj radi­oni­ci. Simpatičan tipi­čan pul­ski urba­ni govor kojim se glum­ci slu­že, a i činje­ni­ca da su se radi jed­nos­tav­ni­je pro­duk­ci­je dija­lo­zi dos­ni­ma­va­li u mon­ta­ži, doda­li su poseb­nu šalji­vu notu. Sve je sni­ma­no u polu­mra­ku, što je poja­ča­lo nape­tost atmo­sfe­re, a zanim­lji­vo je bilo čuti i aneg­do­te sa samog sni­ma­nja koje su tako­đer gra­ni­či­le s hor­ro­rom. Anton je, kao i osta­li polaz­ni­ci, izra­zio zado­volj­stvo zna­nji­ma usvo­je­nim na radi­oni­ci, a fil­mom se namje­ra­va i dalje bavi­ti, kao i Massimo Paris koji se pri­pre­ma za pri­ja­vu na film­sku akademiju.

Posebne zahva­le su na kra­ju upu­će­ne Medvid Produkciji, Kino klu­bu Zagreb i Hrvatskom film­skom save­zu, koji su bili part­ne­ri i na ovom pro­jek­tu Pulske film­ske tvornice.

Tekst Daniela KNAPIĆ