Otvorena izložba Slavice Marin „Dišem čisti zrak“ u galeriji HDLU‑a Istre

05.02.2021.

Samostalna izlož­ba Slavice Marin nazi­va „Dišem čis­ti zrak“ otvo­re­na je u uto­rak, 2. velja­če u gale­ri­ji Hrvatskog druš­tva likov­nih umjet­ni­ka Istre u Puli. Otvorenje je odr­ža­no onli­ne, a u nas­tav­ku sli­je­de vide­oza­pi­si otva­ra­nja, per­for­man­sa i pos­ta­va izložbe.

„Negdje izme­đu domi­nant­ne poli­tič­ke spek­ta­ku­la­ri­za­ci­je pro­ble­ma odr­ži­vos­ti ovo­ga pla­ne­ta i nas­ta­ju­ćeg glo­bal­nog pokre­ta eko­lo­škog akti­viz­ma, sa svo­jim pre­poz­nat­lji­vim medij­skim iko­na­ma, pos­to­je sto­ti­ne i sto­ti­ne umjet­nič­kih reak­ci­ja na aktu­al­na i uzne­mi­ru­ju­ća sta­nja zaga­đe­nos­ti našeg oko­li­ša. Podalje od hala­bu­ke poli­tič­kih pane­la, kor­po­ra­tiv­nih mimi­kri­ja i pse­udo­so­ci­jal­ne empa­ti­je „druš­tve­no odgo­vor­nih“ kom­pa­ni­ja, ali naj­ćeš­će i izvan eko-uto­piz­ma civil­nog sek­to­ra ili nji­ho­vih radi­kal­nih akti­vis­tič­kih pote­za, umjet­nič­ke reak­ci­je mali su, izo­li­ra­ni i sla­bo pri­mi­je­će­ni otpor domi­nant­nom pro­izvod­nom i funk­ci­onal­nom mode­lu dje­lo­va­nja glo­bal­nog kapi­ta­liz­ma. Stisnuti u asep­tič­ne bije­le kubu­se gale­ri­ja ili nevolj­ko pre­pu­šte­ni u, ina­če dos­tup­ne, zone jav­nog pros­to­ra, umjet­nič­ki akti­vis­ti ima­ju, dak­le, ogra­ni­če­nu moć u stvar­noj pro­mje­ni sta­nja ili tek nez­na­tan utje­caj na vla­da­nje kapi­ta­la, ali nesum­nji­vo nose poten­ci­jal­nu ili stvar­nu, nemjer­lji­vu moral­nu sna­gu i duhov­ni poti­caj. Kada nisu lukav­s­tvom ins­ti­tu­ci­ja i mani­pu­la­ci­jom sis­te­ma usi­sa­ni u ralje kul­tur­nog turiz­ma, kada su, dak­le, izbje­gli biti funk­ci­onal­ni dio aktu­al­nog tren­da urba­ne eko­no­mi­je, ti rado­vi ima­ju ne samo opći eman­ci­pa­tor­ski zna­čaj, nego su u nekim seg­men­ti­ma i u funk­ci­ji izrav­ne kri­ti­ke druš­tve­nih ano­ma­li­ja, u ovom slu­ča­ju alar­mant­nih poda­ta­ka iz izvješ­ća eko­lo­ških politika.

„Duboko svjes­na svih opas­nos­ti koje pri­je­te eko-sus­ta­vu zem­lje, Slavica Marin u svom radu već godi­na­ma prak­ti­ci­ra kri­tič­ki i pole­mič­ki odnos pre­ma nekim od otvo­re­ni­jih pro­ble­ma zašti­te pri­ro­de i živih bića. Budući da nije znans­tve­ni­ca i eko­lo­ška akti­vis­ti­ca i ne pri­pa­da nekoj od ranji­vih sku­pi­na nepo­sred­no izvrg­nu­tih razor­nim pos­lje­di­ca­ma tzv. napret­ka, nego je umjet­ni­ca, nje­zi­ni su ala­ti, moguć­nos­ti dje­lo­va­nja i jezik kojim se slu­ži ogra­ni­če­ni na ima­nent­na sred­stva umjet­nič­kog govo­ra. Taj je govor, daka­ko, posve indi­vi­du­al­na kate­go­ri­ja, pri čemu su voka­bu­lar, sin­tak­sa, for­ma, seman­ti­ka i dru­ge moguć­nos­ti čita­nja jezi­ka u eks­klu­ziv­noj ovlas­ti auto­ri­ce, a ne okvir indi­rek­t­no nor­mi­ran od struk­tu­ra koje se žele pro­pi­ti­va­ti, kri­ti­zi­ra­ti i izla­ga­ti jav­noj pažnji.

„Slavici Marin nisu potreb­ni slo­že­ni ala­ti niti kom­pli­ci­ra­ni govor o druš­tve­nim ano­ma­li­ja­ma: mini­ma­lis­tič­ki pris­tup podra­zu­mi­je­va paž­ljiv izbor sred­sta­va i nji­ho­vu „efi­kas­nu“ upo­tre­bu. Kad kaže­mo „izbor“, dois­ta mis­li­mo na izdva­ja­nje nekih pred­me­ta i mate­ri­ja­la iz nepo­sred­nog oko­li­ša i nji­ho­vo pos­tav­lja­nje u neki novoz­na­čenj­ski kon­tekst. Za to je, narav­no, potreb­na meto­da ready-madea, apro­pri­ja­ci­je, para­fra­ze i svih slič­nih pos­tu­pa­ka pomo­ću kojih se obi­čan banal­ni pred­met pre­tva­ra ili u estet­ski objekt ili se recik­li­ra u pred­met novog zna­če­nja ili se, pak, dekon­tek­s­tu­ali­za­ci­jom i defunk­ci­ona­li­za­ci­jom mate­ri­ja­lu daje nova rege­ne­ra­tiv­na vri­jed­nost i tran­ssim­bo­lič­ko značenje.

„Statični izlož­be­ni dio goto­vo uvi­jek pra­ti per­for­ma­tiv­na dioni­ca u kojoj umjet­ni­ca vlas­ti­to tije­lo tre­ti­ra kao živu skul­p­tu­ru – nosi­te­lja goto­vo izrav­ne poru­ke. Ni u slu­ča­ju ove izlož­be rad­nje, meto­de i sred­stva ne kom­pli­ci­ra­ju se: pro­jekt s eko­lo­škom temom o pro­ble­mi­ma s kva­li­te­tom zra­ka koris­ti samo dva pred­me­ta i dva pos­tup­ka. S jed­ne stra­ne na zido­vi­ma gale­ri­je pra­vil­no su nani­za­ni stan­dard­ni indus­trij­ski pro­izve­de­ni fil­te­ri za pro­čiš­ća­va­nje zra­ka, a s dru­ge stra­ne, u per­for­ma­tiv­nom dije­lu, auto­ri­ca se , s alu­zi­jom na svo­je poz­na­te „mod­ne revi­je“ pokri­va pre­di­men­zi­oni­ra­nom šup­lji­ka­vom kuti­jom, koja sim­bo­li­zi­ra iro­ni­čan i para­dok­sal­ni pro­izvod suvre­me­ne civi­li­za­ci­je i potro­šač­kog druš­tva: kon­zer­vu s kom­pri­mi­ra­nim čis­tim (reci­mo, alp­skim) zra­kom. Estetizacija pos­ta­va, pra­vil­ni, geome­trij­ski ras­po­red „izlo­ža­ka“, per­mu­ta­ci­ja seri­jal­no izra­đe­nog metal­nog fil­tra, rela­ci­ja izme­đu sta­tič­nog izlož­be­nog dije­la i mini­mal­nog, kore­ogra­fi­ra­nog kre­ta­nja tije­la s objek­tom upu­ću­ju na mimi­krij­ski karak­ter i kamu­flaž­nu meto­du pro­jek­ta „Dišem čis­ti zrak“. Za taj je pos­tu­pak, daka­ko, potreb­na pove­li­ka doza ciniz­ma i opo­ro­ga humo­ra: bez njih ne bi bila mogu­ća ona vrsta tran­s­gre­si­je koja real­no pre­tva­ra u ima­gi­na­tiv­no, a ima­gi­na­ci­ju uoz­bi­lju­je kao real­nu dimen­zi­ju“, piše Marijan Špoljar u kata­lo­gu izložbe.

Slavica Marin rođe­na je u Banjaluci, a od 1986. godi­ne živi i radi u Umagu. Diplomirala je povi­jest umjet­nos­ti na Filozofskom fakul­te­tu u Ljubljani. Vlasnica je i vodi­te­lji­ca gale­ri­je Marin od 1997. godi­ne. Članica je HDLU‑a Istre. Kroz svoj je umjet­nič­ki rad već niz godi­na poz­na­ta likov­noj publi­ci u Hrvatskoj i ino­zem­s­tvu. Realizirala je niz sli­ka, skul­p­tu­ra, obje­ka­ta, ins­ta­la­ci­ja i per­for­man­sa koje je pred­sta­vi­la na više samos­tal­nih i skup­nih izlož­bi. Nagrađivana je neko­li­ko puta. Sudjelovala je u radu neko­li­ko likov­nih kolo­ni­ja, fes­ti­va­la i art rezi­den­ci­ja. Kroz svoj rad, bili u kojem medi­ju se izra­ža­va (per­for­man­si, skul­p­tu­re, sli­ke, objek­ti, ins­ta­la­ci­je) govo­ri o goru­ćim pro­ble­mi­ma suvre­me­nog druš­tva, eko­lo­gi­ji i kon­zu­me­riz­mu te nes­kla­du pri­ro­de i druš­tva. Godine 2017. osno­va­la je Park skul­p­tu­ra na odla­ga­li­štu sme­ća, grad­skom depo­ni­ju Grada Umaga.

Izvor