Kada je svima najteže, umjetnicima je zadatak najjače upregnuti svoju kreativnost i stvarati

• Jadranka Đokić, prva­ki­nja dra­me, svoj je glu­mač­ki put poče­la u rod­noj Puli kao sred­njo­škol­ka i od tada je nani­za­la broj­ne ulo­ge i nagra­de, među koji­ma Nagradu hrvat­skog glu­mi­šta za naj­bo­lje žen­sko glu­mač­ko ostva­re­nje za ulo­gu Nastasje Filipovne Baraškove u pred­sta­vi „Idiot“, Zlatnu Arenu za glav­nu žen­sku ulo­gu u fil­mu „Iza stak­la“ i nagra­du Vladimir Nazor koja se dodje­lju­je za naj­bo­lja umjet­nič­ka ostva­re­nja. Vrlo je aktiv­na i u ovim iza­zov­nim vre­me­ni­ma a tre­nut­no je prva­ki­nja dra­me u zagre­bač­kom HNK.

 

- Rodom si iz Pule, gdje si i sta­sa­la kao glu­mi­ca. Kako je tekao tvoj glu­mač­ki put?

- Iz ove per­s­pek­ti­ve, rek­la bih pri­rod­no. Iako mi se čini­lo, u odno­su na lju­de koji su uvi­jek mašta­li o tome, da je kod mene u pita­nju pot­pu­na slu­čaj­nost i pos­lje­di­ca širo­kih inte­re­sa za stva­ri koje su se spo­ji­le u glu­mi. Kroz izvan­nas­tav­ne aktiv­nos­ti, zbor, odboj­ku, reci­ta­tor­ske gru­pe, ima­la sam prve susre­te s jav­nim nas­tu­pom. Prof. Meri Šimunov inzis­ti­ra­la je na mom sudje­lo­va­nju na audi­ci­ji za Dramski stu­dio INK kojeg je osni­vao reda­telj Robert Raponja. Dalje je povi­jest inten­ziv­nog, rek­la bih zaigra­nog, ali i spar­tan­skog pris­tu­pa glu­mi i teatru opće­ni­to. Skupljanje nepro­cje­nji­vog zna­nja o moguć­nos­ti­ma gla­sa, tije­la, mis­li i mašte te kon­cen­tra­ci­je bila nam je sva­kod­nev­ni­ca pos­li­je ško­le. Nakon upi­sa na Akademiju, već pri kra­ju dru­ge godi­ne kre­nu­li su pozi­vi i anga­žma­ni za mno­ge pred­sta­ve i poko­ji film tako da sam pri­lič­no brzo bila u situ­aci­ji da imam par pro­ba dnev­no uz stu­di­ra­nje. Nakon fak­sa neko vri­je­me sam puto­va­la u gra­do­ve i kaza­li­šta koja su me zva­la radi­ti kod njih pri­je nego sam odlu­či­la ući na osmo­go­diš­nji anga­žman u ZKM. U među­vre­me­nu je bilo nekih fil­mo­va, krat­kih fil­mo­va, seri­ja, radio dra­ma, roma­na, veče­ri poezi­je, raz­nih pro­je­ka­ta. Trenutno sam pet godi­na u HNK Zagreb, na mjes­tu prva­ki­nje drame.

- Okušala si se na kaza­liš­nim daska­ma, u TV seri­ja­ma i fil­mo­vi­ma. Koliko se rad na tim medi­ji­ma među­sob­no raz­li­ku­je i koji ti je najdraži?

- Radila sam ja i na radio Maestralu tri-četi­ri godi­ne! Ta lju­bav pre­ma radi­ju je osta­la pa sam i dalje u ete­ru pri­sut­na kroz radio dra­me i radio roma­ne koje sva­ko toli­ko sni­mam. Gluma je za mene u osno­vi uvi­jek ista, bez obzi­ra na medij. Prilagođavam samo teh­ni­ku tj. sred­stva koji­ma se koris­tim medi­ju u kojem radim kako bih naj­bo­lje komu­ni­ci­ra­la ono što tre­bam i želim. Ono što se kod kaza­li­šte poka­zu­je u ovim vre­me­ni­ma, koja lju­di­ma oči­to teško pada­ju, je utješ­nost živog bića koje sada i ovdje ispred tebe pos­to­ji i osje­ća. To je rijet­ko mjes­to gdje, u ogra­ni­če­nom bro­ju narav­no, možeš s dru­gim lju­di­ma pro­ži­vje­ti jedan nepo­vrat­ni tre­nu­tak. Ima nešto što poseb­no u toj izmje­ni ener­gi­je što pri­do­no­si kak­vom – tak­vom osje­ća­ju nor­mal­nos­ti. Serije ne radim tako čes­to, iako ne izgle­da tako jer su repri­ze stal­no pri­sut­ne. Taj inten­zi­van i zah­tje­van rad uz moj kon­ti­nu­ira­ni anga­žman u kaza­li­štu izu­zet­no iscrp­lju­je. Zato radim samo onda kada mi je super eki­pa s kojim tre­bam radi­ti i kada sam sigur­na da to želim. S fil­mom je dru­ga­či­je, koli­ko god da su zah­tjev­na sni­ma­nja ona me ne uma­ra­ju nego mi vra­ća­ju ener­gi­ju i defi­ni­tiv­no je pri vrhu mojih nedo­volj­no istra­že­nih područja.

- Radila si na sin­kro­ni­za­ci­ji za mno­ge ani­mi­ra­ne fil­mo­ve. Kakva su iskustva?

- Izuzetno cije­nim taj vid film­ske umjet­nos­ti. Dan danas me vese­li pogle­da­ti dobar crta­ni film, zato i radim na nji­ma kad god imam pri­li­ku. Iz ton­skih stu­di­ja nosim samo ugo­du, volim nji­ho­vu tiši­nu i mir i moguć­nos­ti koje pru­ža­ju. Za mene je sin­kro­ni­za­ci­ja u isto vri­je­me zah­tjev­no i zabav­no iskus­tvo s bonu­som da među prvi­ma pogle­daš ani­mi­ra­ni film koji će tek doći u kina. A i rijet­ka je pri­li­ka, za ovu bran­šu, radi­ti s tako malim bro­jem lju­di: troj­stvo koje čine glumac/redatelj/snimatelj tona. Tada se zapra­vo sve pri­la­go­đa­va tvo­joj brzi­ni, spret­nos­ti i kre­ativ­nos­ti, a imaš na ras­po­la­ga­nju svo tebi potreb­no vri­je­me da dođe­te do rje­še­nja koje će naj­bo­lje pri­do­ni­je­ti liku koje­ga sin­kro­ni­zi­raš. Moja neća­ki­nja mi je glav­na kri­ti­čar­ka i sugo­vor­ni­ca u komen­ti­ra­nju ani­mi­ra­nih fil­mo­va koje gle­da­mo i slu­ša­mo glasove.

- Tijekom godi­na nani­za­la si broj­ne nagra­de. Koliko ti one znače?

- Iskreno, samo ti znaš s čime se sve boriš, koli­ko rada je iza tebe, što si sve pro­šao i koli­ko si sebe ulo­žio u ono što radiš. Lijep je osje­ćaj dobi­ti nagra­du, zahva­li­ti se i uži­va­ti u tom tre­nut­ku paž­nje a onda opet tre­ba kre­nu­ti iz počet­ka, kao da se ništa nije dogo­di­lo. Sa sva­kim novim pro­jek­tom ja sam u potra­zi za nečim novim što će me odmak­nu­ti od ono­ga što sam već napra­vi­la. Svatko tko mi pris­tu­pi sa neo­če­ki­va­nim zadat­kom za mene je blagoslov.

 

- Kako komen­ti­raš odr­ža­va­nje film­skih fes­ti­va­la onli­ne i pri­ka­zi­va­nje kaza­liš­nih pred­sta­va putem video linka?

- Kada je svi­ma naj­te­že, umjet­ni­ci­ma je zada­tak da ne posus­ta­ti nego upra­vo tada naj­ja­če upreg­nu­ti svo­ju kre­ativ­nost i stva­ra­ti. Sve je to nas­ta­lo, pre­ma mojem miš­lje­nju, iz pot­pu­no oprav­da­ne želje da ono na čemu si toli­ko radio dođe do publi­ke, da se s njom ne izgu­bi dra­go­cje­ni kon­takt. I sama sam gle­da­la pred­sta­ve tije­kom loc­k­downa koje nisam uspje­la pri­je, dje­čje pred­sta­ve sam sla­la i svo­joj neća­ki­nji u koji­ma je ona uži­va­la. Iako u osno­vi kaza­liš­ne pred­sta­ve nisu miš­lje­ne za oko kame­re. Osim na razi­ni infor­ma­ci­je ili for­mi doku­men­ta kada se pred­sta­va, koja je već pri kra­ju živo­ta, cilja­no bilje­ži. Tada se izved­ba s publi­kom sni­ma namjen­ski za tele­vi­zi­ju, kako to HRT čini, s mini­mal­no tri kame­re i TV reda­te­ljem koji reži­ra na koji način će naj­bo­lje zabi­lje­ži­ti odre­đe­nu pred­sta­vu. Teško je, rek­la bih nemo­gu­će, pre­ni­je­ti taj doživ­ljaj izved­be uži­vo na ekran jer izos­ta­ne onaj moment ener­get­ske raz­mje­ne i anga­žma­na publi­ke koji je dru­ga­či­ji, zah­tjev­ni­je pri­ro­de nego kad sje­diš pred ekra­nom. U neza­vis­noj pro­duk­ci­je “De fac­to” napra­vi­li smo zoom pro­jekt “Višnjik u viš­nji­ku” (pre­ma “Višnjiku” A. P. Čehova). Nastajao je upra­vo iz nemo­guć­nos­ti dola­ska do publi­ke i potre­be za radom u vri­je­me prvog loc­k­downa. U star­tu je miš­ljen za medij kroz koji se uži­vo pove­zu­je­mo u kon­fe­ren­cij­ski raz­go­vor. Nastala je vrlo zanim­lji­va for­ma koju lju­di rado gle­da­ju iz svo­jih domo­va on line, pozi­vam i vas da nas nađe­te, kupi­te ulaz­ni­ce i sami pro­vje­ri­te. Isto tako su doživ­ljaj fil­ma i pro­jek­ci­ja na veli­kom plat­nu neza­mje­nji­vi i neus­po­re­di­vi sa gle­da­njem na tele­vi­zi­ji ili na raču­na­lu. Nisu svi fil­mo­vi sni­ma­ni za pri­ka­zi­va­nje na veli­kom plat­nu, ali oni koji dola­ze na fes­ti­va­le ite­ka­ko su proš­li selek­ci­ju. Ono što sma­tram pozi­tiv­nim jest činje­ni­ca da je napo­ran rad i ulo­žen trud umjet­ni­ka u pred­sta­va­ma i fil­mo­vi­ma, na ovoj način koji sva­ka­ko nije ide­alan, ipak došao do lju­di, možda čak i većeg bro­ja no što bi ina­če. Nešto od ovog iskus­tva bilo bi dobro i zadr­ža­ti, među­tim jedva čekam povra­tak u one pri­mje­re­ne uvje­te kak­ve ti rado­vi i for­me zaslužuju.

 

- Bila i u žiri­ju proš­lo­go­diš­njeg Sarajevo film fes­ti­va­la na kojem je pri­ka­zan film „Koncentriši se, baba“. Kakvi su dojmovi?

- Baš je veli­ka čast bila biti dije­lom tog cije­nje­nog žiri­ja. Nakon naših zoom dru­že­nja, nadam se i susre­tu uži­vo ovo lje­to na SFF. No, tko to više zna što će biti do tada. “Koncentriši se, baba” pri­ka­zan je samo za dozvo­lje­ni broj gle­da­te­lja iz eki­pe fil­ma. Bilo je div­no ponov­no sres­ti lju­de s koji­ma si ostva­rio tako div­nu komu­ni­ka­ci­ju i zajed­no s nji­ma pogle­da­ti ono što ste u naj­bo­ljoj vje­ri radi­li. Projekciju pred publi­kom doži­vje­li smo dan nakon pre­mi­jer­nog pri­ka­zi­va­nja u Mostaru i dois­ta je bilo poseb­no lije­po pok­lo­ni­ti se lju­di­ma i čuti nji­ho­ve kom­pli­men­te i komen­ta­re. Naravno da bi nam svi­ma bilo neiz­mjer­no dra­go da smo i u Sarajevu gle­da­nje mogli podi­je­li­ti sa ispu­nje­nim gle­da­li­štem i osje­ti­ti nji­ho­ve reak­ci­je jer ovo i jes­te film za raju koji nosi topli­nu i duho­vi­tost, a done­se i onu kned­lu u grlu zbog koje neiz­bjež­no pus­tiš i suzu. Jako me dir­nuo i baš volim film kao i cije­lu atmo­sfe­ru u kojoj smo ga stva­ra­li zahva­lju­ju­ći reda­te­lju Pjeru Žalici.

- Jedan od zagre­bač­kih potre­sa doži­vje­la si u kaza­li­štu. Je li ti to bilo tra­uma­tič­no iskustvo?

- Potres se dogo­dio za vri­je­me pro­be, toč­no u naj­glas­ni­jem glaz­be­nom tre­nut­ku od kojeg sce­na iona­ko vibri­ra, samo se pre­to­či­lo u jaku treš­nju u kojoj je bilo jas­no da je sada ipak u pita­nju potres. Veći je osje­ćaj nesi­gur­nos­ti. Na sce­ni je otvo­ren pros­tor, pro­đe ti kroz gla­vu da je ispod dasa­ka na koji­ma sto­jiš rupa, a iznad gla­ve, više tona želje­za nose­ćih cugo­va, zas­to­ra, dije­lo­va sce­no­gra­fi­je, raz­nih ukra­sa i orna­me­na­ta pa gle­daš gdje su nosi­vi zido­vi koji­ma možeš brzo pris­tu­pi­ti u odno­su na pozi­ci­ju u kojoj se nala­ziš. U to krat­ko vri­je­me poku­ša­vaš osta­ti pri­bran i isprav­no pos­tu­pi­ti. Ukratko, sve je proš­lo dobro, eva­ku­ira­li smo se sigur­no. Naše mis­li, nakon prvot­nog stre­sa, bile su usmje­re­ne na potre­som direk­t­no pogo­đe­na podru­čji­ma za koja i dalje pri­kup­lja­mo sred­stva i orga­ni­zi­ra­mo humanitarke.

 

- Nedavno je pred­sta­va „Gdje se kupu­ju njež­nos­ti“ u kojoj igraš doži­vje­la pre­mi­je­ru. Kako je bilo radi­ti na njoj uz epi­de­mi­olo­ške mje­re i izvo­di­ti je pred ogra­ni­če­nim bro­jem gledatelja?

- Sve što ide uz mje­re uze­li smo kao datost tre­nut­ka i onaj mini­mum koji, eto, može­mo i tre­ba­mo uči­ni­ti da bi što teč­ni­je radi­li i ima­li što manje situ­aci­ja koje zah­ti­je­va­ju izos­tan­ke s pro­ba zbog izo­la­ci­je. A pred sobom smo ima­li tako sna­žan, isti­nit i slo­je­vit tekst koji nas je obve­zao da ga što iskre­ni­je izne­se­mo u scen­ski pros­tor. Dobro je i važ­no radi­ti, s jed­ne stra­ne iz čis­to sebič­nih raz­lo­ga – u koji­ma nisi foku­si­ran na sebe samo­ga i okol­nos­ti u koji­ma živiš nego su ti mis­li usmje­re­ne u kre­ativ­nom smje­ru iz koje­ga će, nadaš se, nešto ple­me­ni­to i vri­jed­no nas­ta­ti. A s dru­ge stra­ne, toli­kim lju­di­ma je ta moguć­nost za rad bila, a i dalje je, ogra­ni­če­na da se osje­ćaš duž­nim što pre­da­ni­je i snaž­ni­je pos­to­ja­ti kako bi skre­nuo paž­nju na bit­nost i nasuš­nu ljud­sku potre­bu za umjet­noš­ću. Nismo bili uvi­jek pro­duk­tiv­ni, ali smo jed­ni dru­gi­ma bili podr­ška u toj atmo­sfe­ri kons­tant­ne psi­ho­ze. Najveća nagra­da je dola­zak publi­ke, bez obzi­ra što je još uvi­jek u ogra­ni­če­nom bro­ju. Ta među­sob­na ener­gi­ja koja se raz­mje­ni, ohra­bru­ju­ća je.

- Radiš i na Akademiji. Kako je pre­no­si­ti mla­di­ma svo­je znanje?

Ovo je dru­ga godi­na da sam asis­ten­ti­ca sam na glu­mi kole­gi i pro­fe­so­ru Nikši Butijeru. Tako da sam pri­lič­no svje­ža u ovom seg­men­tu koji se, naža­lost, odvi­ja s puno pre­ki­da u odno­su na kakav je taj rad ina­če. Da bi doš­li do onih naj­v­rjed­ni­jih spoz­na­ja, stu­den­ti mora­ju biti zain­te­re­si­ra­ni i jako puno samos­tal­no radi­ti. Ja sam tu da im pomog­nem osvi­jes­ti­ti što rade ili ne rade u dobrom smje­ru, da im dam podr­šku, skre­nem paž­nju, pre­ne­sem neko svo­je iskus­tvo iz prak­se i dodam alat za nji­hov dalj­nji rad. Sretna sam ako mogu pri­do­ni­je­ti jas­no­ći i pomo­ći, oni­ma koji to žele, odškri­nu­ti neka nova vra­ta kroz koja nisu prošli.

 

- Imaš li kak­vih pla­no­va ili oče­ki­va­nja u nared­nom raz­dob­lju ili ti je to sad teško s obzi­rom na epi­de­mi­olo­šku situaciju?

- Imam samo neke smjer­ni­ce, ali ne vežem se ni za kak­ve pro­jek­ci­je u buduć­nos­ti već ostav­ljam pros­tor za raz­ne moguć­nos­ti i obra­te. Jedino što oče­ku­jem je doći usko­ro u Pulu.

Razgovarala Paola ALBERTINI

Fotografije arhi­va HNK u Zagrebu, Zvonimir FERINA i Damir MARKOVINA

• Jadranka Đokić