Dojmljiva vizualnost i testiranje gledateljevog strpljenja

KINO: SLUČAJNA RASKOŠ PROZIRNOG VODENOG REBUSA, reda­te­lja Dalibora Barića

U doma­ćim kini­ma pri­ka­zu­je se ani­mi­ra­ni film „Slučajna raskoš pro­zir­nog vode­nog rebu­sa“, reda­te­lja Dalibora Barića, čiji kom­pli­ci­ran i zago­ne­tan nas­lov nije jasan niti nakon gledanja.

Film je nedav­no pri­vu­kao pozor­nost kul­tur­ne jav­nos­ti nakon što je ušao u krug 27 ani­mi­ra­nih fil­mo­va koji su pred­lo­že­ni za nomi­na­ci­ju za ovo­go­diš­njeg Oscara, iako su mu zbog eks­pe­ri­men­tal­nos­ti i her­me­tič­nos­ti šan­se da uđe među pet nomi­ni­ra­nih vrlo male. To je pri­ča o dvo­je lju­di koji bje­že od sus­ta­va i pri­dru­žu­ju se komu­ni na selu, a poli­ci­ja im je za peta­ma. Tako se barem navo­di u opi­su fil­ma, ali pri­ču je ovdje vrlo teško pra­ti­ti ako je uop­će ima.

Najdojmljiviji ele­ment ovog fil­ma je vizu­al­ni stil. Barić kom­bi­ni­ra roto­sko­pi­ju, kola­že, stvar­ne snim­ke, pla­kat­ni dizajn i čes­to se slu­ži višes­tru­kim eks­po­zi­ci­ja­ma. Takvu ose­buj­nu vizu­al­nost Barić upot­pu­nju­je sjaj­no dizaj­ni­ra­nim zvu­kom i odlič­nom glaz­bom, stva­ra­ju­ći puno­krv­ne i dojm­lji­ve sek­ven­ce i nizo­ve sekvenci.

Naročito je zapa­nju­ju­ća činje­ni­ca da je goto­vo sve napra­vio sam (reži­ja, sce­na­rij, ani­ma­ci­ja, mon­ta­ža, glaz­ba), jedi­no su sja­jan dizajn zvu­ka pot­pi­sa­li Dino Brazzoduro i Ivan Zelić. Unatoč tome, cje­li­na od 80 minu­ta ipak je velik iza­zov za gle­da­te­lje­vo strp­lje­nje, čak i ako ima iskus­tva sa slič­nim ostva­re­nji­ma i ako je vrlo dobro pri­prem­ljen za ovo umjet­nič­ko iskustvo.

Povrh toga, s vre­me­nom pos­ta­ju pri­lič­no napor­ne i meta­fi­zič­ke paro­le koje čes­to izgo­va­ra nara­tor i koje naru­ša­va­ju vizu­al­ni dojam fil­ma. U tom kon­tek­s­tu Barić barem nudi pohval­nu dozu auto­iro­ni­je i samo­kri­ti­ke. Tako nje­gov nara­tor u jed­nom tre­nut­ku pri­mje­ću­je da kad ovaj film zavr­ši neće više niko­ga biti u kinu.

Elvis Lenić