Do kojih granica biti odan?

• Imati dva­na­est godi­na, biti dje­te­tom ras­tav­lje­nih rodi­te­lja i živje­ti u dva svi­je­ta, maj­či­nom i oče­vom, oba iznim­no des­truk­tiv­na, te nosi­ti teret kudi­ka­mo pre­te­žak za tu dob, neza­mis­li­vo je ono­me koji i sam nije isku­sio tak­vu ili slič­nu sud­bi­nu. Život je to Thea Lubina koji bijeg nala­zi u alko­ho­lu jer nakon što poč­ne dje­lo­va­ti zabri­nu­tost i strah se povu­ku, a kat­kad i nes­ta­nu. Theo tra­ži mir, želi da pres­ta­ne pro­do­ran šum koji samo on čuje i ne da mu spa­va­ti noći­ma, a izlaz vidi u alko­hol­noj komi jer, kako je učio na satu biolo­gi­je, mozak tada ode u sta­nje miro­va­nja, sta­nje bez svi­jes­ti. Mladi čes­to pri­bje­ga­va­ju opi­ja­ti­ma iz svo­je­vr­s­ne zaba­ve i želje za odras­ta­njem, narav­no kri­vom i opas­nom, ali bira­ti alko­hol, svjes­no ili ne, kao put bez povrat­ka, sa samo dva­na­est godi­na, dubo­ko je potresno.

Theovo čud­no pona­ša­nje pri­mje­ću­je uči­te­lji­ca Helene koja sum­nja da je uče­nik žrtva obi­telj­skog zlos­tav­lja­nja, što u njoj budi bol­ne rane vlas­ti­tog dje­tinj­stva do te mje­re da gubi kom­pas. Osim Helene, tu su i Mathias, Theov jedi­ni pri­ja­telj i kole­ga iz škol­ske klu­pe i nje­go­va maj­ka Cecile, kuća­ni­ca koja se, pak, suoča­va s otkri­ćem supru­go­ve dvos­tru­ke lič­nos­ti. Helene i Cecile svo­je pri­če pri­po­vi­je­da­ju u prvom licu, dok su Theove i Mathiasove u tre­ćem, a i sama knji­ga, odnos­no poglav­lja podi­je­lje­na su pre­ma ime­ni­ma likova.

„Odanosti“ auto­ri­ce Delphine de Vignan (OceanMore, 2020.) je kra­tak roman koji se čita u jed­nom dahu, s grčem, ali s išče­ki­va­njem sret­nog svr­šet­ka. „Odanosti“ vas tje­ra­ju na raz­miš­lja­nje o kom­plek­s­nos­ti ljud­ske psi­he i među­ljud­skih odno­sa, o suro­vos­ti živo­ta pose­bi­ce u kon­tek­s­tu dje­ce i rodi­te­lja. Odanosti se u ovom slu­ča­ju odno­se na one unu­tar obi­te­lji, a kako kaže Helene dje­ca šti­te svo­je rodi­te­lje i taj pakt šut­nje pone­kad vodi do nji­ho­ve smrti.

„To su pra­vi­la iz dje­tinj­stva koja nam dri­je­ma­ju u tije­lu, vri­jed­nos­ti u čije se ime drži­mo usprav­no, teme­lji koji nam omo­gu­ća­va­ju da se opre­mo, nečit­lji­va nače­la koja nas gri­zu i zatva­ra­ju. Naša kri­la i naše verige.“

Ujedno radi se o knji­zi koja govo­ri o odlu­ka­ma i nji­ho­vim pos­lje­di­ca­ma i samim time name­će pita­nje do kojih gra­ni­ca biti odan? Je li Theo tre­bao reći maj­ci, baki, bilo kome, o sta­nju svog oca? Povjeriti se neko­me o tome kako se on osje­ća, pri tom „izda­ju­ći“ rodi­te­lje, koji su nje­ga prvi izne­vje­ri­li i zanemarili?

Delphine de Vignan je i ovo­ga puta napi­sa­la potres­no dje­lo, na sebi svoj­stven način. Svakako vri­jed­no čita­nja, iako pre­vi­še nedorečeno.

Tekst Lorna ZIMOLO

• Delphine de Vignan
• OceanMore