“HOW WE’LL LIVE TOGETHER” – 17. BIJENALE ARHITEKTURE U VENECIJI

Nakon što je dva puta odgo­đe­na, u subo­tu 22. svib­nja napo­kon je otvo­re­na 17. Međunarodna izlož­ba arhi­tek­tu­re u Veneciji. Naravno, kao i sve dru­go – u skla­du s epi­de­mi­olo­škim mje­ra­ma – pa se tako ulaz­ni­ce mogu kupi­ti isklju­či­vo u onli­ne pro­da­ji, oba­vez­no je mje­re­nje tem­pe­ra­tu­re na ula­zu i dezin­fek­ci­ja ruku, u pros­to­re se pušta ogra­ni­če­ni broj posje­ti­te­lja, a smjer kre­ta­nja po izlož­ba­ma je jed­no­s­mje­ran. Osim toga u Italiji je još uvi­jek na sna­zi obve­za noše­nja maski ne samo u zatvo­re­nim pros­to­ri­ma već i na otvo­re­nom. Sve to, uz pri­mjet­no manji broj turis­ta u Veneciji i pove­ći broj zatvo­re­nih trgo­vi­na, res­to­ra­na i hote­la, čini okru­že­nje ovo­go­diš­njeg Bijenala poma­lo čud­nim ako ne i nadre­al­nim u uspo­red­bi s onim pri­jaš­njih godina.

Međunarodnu izlož­bu osmis­lio je umjet­nič­ki rav­na­telj Hashim Sarkis, poz­na­ti liba­non­ski arhi­tekt ujed­no i dekan School of Architecture and Planning na MIT‑u. Koncept pod nazi­vom “Kako ćemo živje­ti zajed­no”, a koji je, da ne zabo­ra­vi­mo, osmiš­ljen još pri­je poja­ve pan­de­mi­je, savr­še­no se ukla­pa u današ­nje sta­nje svi­je­ta. Izložba je pos­tav­lje­na na tri loka­ci­je, naime Centralnom pavi­ljo­nu na Giardinima, u Arsenalu te Forte Margheri i uklju­ču­je 112 auto­ra iz 46 zema­lja s pove­ća­nom zas­tup­lje­noš­ću sudi­oni­ka iz Afrike, Latinske Amerike i Azije. U dije­lu posve­će­nom naci­onal­nim izlož­ba­ma pred­stav­lje­na je 61 zem­lja. Ovdje tre­ba pri­mi­je­ti­ti da neki naci­onal­ni pavi­ljo­ni poput Kanade, Australije i Njemačke ima­ju isklju­či­vo vir­tu­al­ne pos­ta­ve koji­ma se pris­tu­pa pre­ko apli­ka­ci­ja pamet­nih tele­fo­na, a pavi­ljo­ni Kine, Kuvajta i Perua bit će otvo­re­ni tek u lip­nju dok su Češka i Venecuela odus­ta­le od izla­ga­nja iako ima­ju vlas­ti­te pavi­ljo­ne na Giardinima.

„Trebamo novi pros­tor­ni ugo­vor”, rekao je Hashim Sarkis u ovod­nom tek­s­tu i dodao: “… U kon­tek­s­tu šire­nja poli­tič­kih podje­la i ras­tu­ćih eko­nom­skih nejed­na­kos­ti, pozi­va­mo arhi­tek­te da zamis­le pros­to­re u koji­ma može­mo živje­ti zajed­no. Pitanje ‘Kako ćemo živje­ti zajed­no?’ je soci­jal­no i poli­tič­ko, ali i pros­tor­no. Aristotel ga je pos­ta­vio kad je defi­ni­rao poli­ti­ku, a odgo­vo­rio je s pri­jed­lo­gom mode­la novog gra­da. Svaka gene­ra­ci­ja to pita i dru­ga­či­je odgo­va­ra. U novi­je vri­je­me druš­tve­ne nor­me se brzo mije­nja­ju, ras­tu­ća poli­tič­ka pola­ri­za­ci­ja, kli­mat­ske pro­mje­ne i veli­ke glo­bal­ne nejed­na­kos­ti tje­ra­ju nas da ovo pita­nje pos­ta­vi­mo hit­ni­je i u raz­li­či­tom opse­gu nego rani­je. Paralelno s tim, sla­bost poli­tič­kih mode­la koji se danas pred­la­žu, pri­si­lja­va nas da na prvo mjes­to sta­vi­mo pros­tor i možda poput Aristotela, pogle­da­mo način na koji arhi­tek­tu­ra obli­ku­je nase­obi­ne za razvoj poten­ci­jal­nih mode­la kako bismo mogli živje­ti zajedno.”

Glavna izlož­ba zapo­či­nje u dije­lu Arsenala pod nazi­vom Corderie tj. biv­šoj hali za izra­du kono­pa dugač­koj više od 300 meta­ra, sto­ga nad­moć­ni volu­men ovog pros­to­ra uvi­jek pred­stav­lja pove­ći iza­zov s kojim se auto­ri pos­tav­lje­nih ins­ta­la­ci­ja mora­ju suoči­ti. Predstavljeni pro­jek­ti kre­ću se od ana­li­tič­kih do kon­cep­tu­al­nih, eks­pe­ri­men­tal­nih i tes­ti­ra­nih, a za reali­za­ci­ju se slu­že kako tra­di­ci­onal­nim teh­ni­ka­ma i pris­tu­pi­ma tako i naj­no­vi­jim komu­ni­ka­cij­skim i bioteh­no­lo­škim dos­tig­nu­ći­ma. Izložba zapo­či­nje foku­som na tije­lo kroz ins­ta­la­ci­je u ulaz­noj dvo­ra­ni koje istra­žu­ju medi­ja­ci­ju izme­đu tije­la i pros­to­ra u raz­li­či­tim okru­že­nji­ma. ‘Your Restroom is a Battleground’ je pro­jekt Matilde Cassani, Ignacio Galána, Iván Munuere i Joel Sandersa koji osim izlož­be­ne ima i prak­tič­nu vri­jed­nost jer ga se može vidje­ti u jav­nom WC‑u Bijenala koji ne samo da je izgu­bio ozna­ke tra­di­ci­onal­no muško-žen­ske podje­le, čime poten­ci­ra raz­miš­lja­nje o tome kako se arhi­tek­tu­ra odno­si pre­ma rod­nim kon­cep­ti­ma, već uka­zu­je i potre­bu za urav­no­te­že­ni­jim odno­som pre­ma našem oko­li­šu pa na taj način arhi­tek­tu­ra pre­uzi­ma poli­tič­ka obi­ljež­ja i stav­lja se na prvu crtu bojiš­ni­ce. Po ula­sku u Arsenale, prvi pros­tor je ispu­njen nizom skul­p­tu­ra nige­rij­ske umjet­ni­ce Peju Alatise koje pri­ka­zu­ju figu­re i sim­bo­lič­ka vra­ta. Ova ins­ta­la­ci­ja pod nazi­vom Alasiri ili čuva­ri taj­ni, teme­lji se na izre­ci ple­me­na Yoruba koja kaže da su lju­di poput vra­ta, ako vam dopus­te ula­zak, vi pos­ta­je­te nji­ho­vi čuva­ri tajni.

Nacionalni pavi­ljo­ni ima­li su, kao i uvi­jek, pri­lič­no šaro­li­ku kva­li­te­tu ponu­de. Američki pavi­ljon ure­di­li su arhi­tek­ti iz Chicaga Paul Andersen i Paul Preissner, a tema je sve­pri­sut­nost drve­nih kons­truk­ci­ja kroz povi­jest ame­rič­ke grad­nje, od skla­di­šta iz 19. sto­lje­ća do pre­ko 90% današ­njih ame­rič­kih kuća koje su izra­đe­ne od drva. Drvena grad­nja je jed­nos­tav­na, jef­ti­na i pri­la­god­lji­va i pred­stav­lja naj­ve­ći ame­rič­ki dopri­nos arhi­tek­tu­ri, no ipak, tvr­de kus­to­si, u pot­pu­nos­ti je pre­vi­đe­na. Ispred pavi­ljo­na pos­tav­lje­na je upe­čat­lji­va drve­na kons­truk­ci­ja koja u pot­pu­nos­ti zakri­lju­je ovu neo­k­la­sič­nu gra­đe­vi­nu, dok su unu­tra pri­lič­no pros­tra­no pos­tav­lje­ni mode­li poje­di­nih gra­đe­vi­na koje pra­te foto­gra­fi­je na zidovima.

Pod nazi­vom Uncertainties, špa­njol­ski pavi­ljon ure­dio je tim četi­ri mla­da kus­to­sa iz Tenerifa: Andrzej Gwizdala, Domingo González, Fernando Herrera i Sofía Piñero koji su cen­tral­nu aulu ispu­ni­li ins­ta­la­ci­jom u for­mi “obla­ka” od tisu­ća leb­de­ćih papi­ra iz por­t­fo­li­ja pro­je­ka­ta i aktiv­nos­ti koji svi sku­pa čine zbir­ku stra­te­gi­ja koje odgo­va­ra­ju na pita­nje kako živje­ti zajed­no. U pavi­ljo­nu su pred­stav­lje­ni pro­jek­ti koji daju pred­nost kre­ativ­nom pro­ce­su izve­de­nom na mul­ti­dis­ci­pli­na­ran način i s jas­no istak­nu­tim pozi­tiv­nim druš­tve­nim utjecajem.

Danski pavi­ljon pod nazi­vom “Con-nect-ed-ness”, usre­do­to­čen je na ele­ment vode i stvo­rio je vode­ni cik­lič­ki tok koji pove­zu­je lju­de jed­ne s dru­gi­ma i s pri­ro­dom, isti­ču­ći da je “svi­jet jedan cik­lič­ki sus­tav koji svi zajed­no stva­ra­mo”, a pro­la­ze­ći pavi­ljo­nom dola­zi se do čaj­ne kuhi­nji­ce gdje se može dobi­ti čaj naprav­ljen od aro­ma­tič­nih bilj­ki koje su uzgo­je­ne i osu­še­ne u samom paviljonu.

Izložba “Testimonial Spaces” Emilio Marína i Rodrigo Sepúlvede u naci­onal­nom pavi­ljo­nu Čilea, pred­stav­lja vrlo dojm­lji­ve sli­ke na plat­nu koje ilus­tri­ra­ju nepo­sred­ne pri­če kazi­va­ča iz jed­ne od repre­zen­ta­tiv­nih čet­vr­ti Santiaga koju je pro­jek­ti­rao José María Caro. 500 svje­do­če­nja tran­sfor­mi­ra­no je u 500 sli­ka i pred­stav­lja pro­miš­lja­nje o iskus­tvi­ma kako su lju­di živje­li u toj zajed­ni­ci, raz­li­či­tim povi­jes­nim i poli­tič­kim cik­lu­si­ma koji su dio teri­to­ri­ja koji nas­ta­nju­ju te kako sje­ća­nje omo­gu­ća­va da sagle­da­mo proš­lost i na teme­lju toga stvo­ri­mo zajed­nič­ki pogled.

Hrvatska se na Bijenalu pred­stav­lja izlož­bom “Togetherness/Togetherless” kon­cep­tom riječ­kog mul­ti­dis­ci­pli­nar­nog tima pod vod­stvom arhi­tek­ta Idis Turata. Izložba je pos­tav­lje­na u pros­to­ru veli­či­ne 70 m² u Arsenalu, a ono što vidi­mo je pone­što zatvo­re­na ins­ta­la­ci­ja ili pros­tor­na kom­po­zi­ci­ja nači­nje­na od tri ele­men­ta, naime beton­ske stražarnice/bunkera koja ima kono­ta­ci­ju stu­ba u arhi­tek­tu­ri, opla­te od stak­lo­plas­ti­ke koja pred­stav­lja krov te čelič­nog dije­la brod­skog tru­pa koji slu­ži kao pod. Moguće je vidje­ti da, kroz apro­pri­ja­ci­ju ele­me­na­ta indus­trij­ske i voj­ne bašti­ne spe­ci­fič­ne za Rijeku, auto­ri ne samo da rekon­tek­s­tu­ali­zi­ra­ju ugra­đe­ne ele­men­te već se i nji­ho­vom mate­ri­jal­noš­ću  direk­t­no nado­ve­zu­ju na pro­jekt Rijeke Europske pri­jes­tol­ni­ce kul­tu­re koji je pro­ve­den pod slo­ga­nom “Luka raz­li­či­tos­ti”.  Za raz­li­ku od lepr­ša­ve i vizu­al­no priv­lač­ne 3D ins­ta­la­ci­je koja je Hrvatsku pred­stav­lja­la na pret­hod­nom Bijenalu arhi­tek­tu­re, ova pros­tor­na kom­po­zi­ci­ja ima veću dozu auto­re­fe­rent­nos­ti, a nje­na teži­na, uzev­ši u obzir kako je zavr­ši­la indus­tri­ja kod nas, nije samo doslovna.

S obzi­rom na to da će „pan­de­mi­ja doći i pro­ći, ali pita­nja poput kli­mat­skih pro­mje­na, masov­nih migra­ci­ja, nejed­na­kos­ti itd. neće nes­ta­ti ako se ne rije­še“, kako je rekao Hashim Sarkis, moglo bi se reći da su kus­to­si izlož­bi ovo­go­diš­njeg Bijenala vrlo detalj­no detek­ti­ra­li i ana­li­zi­ra­li sva nave­de­na pita­nja, a iako ponu­đe­na rje­še­nja još uvi­jek nisu toli­ko jas­na, posje­ti­telj može osje­ti­ti vrlo jas­no izra­že­nu namje­ru, što uzev­ši u obzir neo­gra­ni­če­nost ljud­ske kre­ativ­nos­ti pru­ža nadu u pozi­ti­van ishod.

Tekst i foto­gra­fi­je Boris BOGUNOVIĆ / Konstruktiva

• 17. Biennale - Međunarodna izložba arhitekture u Veneciji