Može li poezija razboljeti?

• Predzadnji dan saj­ma, u subo­tu 12. lip­nja u sklo­pu pro­gra­ma Poezija lije­či, sajam­skoj publi­ci pred­sta­vi­la se jed­na od naj­z­na­čaj­ni­jih suvre­me­nih doma­ćih pjes­ni­ki­nja Dorta Jagić, auto­ri­ca šest pjes­nič­kih zbir­ki, koja osim poezi­je piše i krat­ke pri­če, puto­pi­se, ese­je i dram­ske tekstove.

Svoje pred­stav­lja­nje Dorta Jagić zapo­če­la je srdač­no, duho­vi­to i poma­lo auto­iro­nič­no pita­ju­ći sebe, a i publi­ku lije­či li poezi­ja dois­ta i koli­ko nam je svi­ma potreb­na nje­zi­na lje­ko­vi­tost. Od svo­jih šest zbir­ki odlu­či­la je pred­sta­vi­ti pje­sme iz dru­ge „Tamagochi mi je umro na ruka­ma“ i pos­ljed­nje „Kafkin nož“. „Susjeda je jutros zaš­la k nama / i rek­la: sjest ću na tre­nu­tak.“ tako u dva sti­ha gla­si prva pro­či­ta­na „Pjesma o vječ­nos­ti“ mini­mal­na, ludis­tič­ka i slo­že­na pje­sma što isto­vre­me­no tema­ti­zi­ra sva­kod­ne­vi­cu u kojoj nas besko­nač­no gnja­ve dosad­ni susje­di, ali i uz nešto iro­ni­je rela­ti­vi­zi­ra vječ­nost per­so­ni­fi­ci­ra­ju­ći je kao poma­lo dosad­nu poz­na­ni­cu koja je zasje­la u našem domu i ne pada joj na pamet tako sko­ro oti­ći. Uslijedio je „Mjesec“ melan­ko­lič­na i taj­no­vi­ta ugo­đa­ja u kojem su lju­di „poče­li piti vodu samo zato što se ne smi­je“ i tako popi­li svu mje­se­či­nu. U sve­mi­ru „Pramreže“ „pauci riču glas­ni­je od lavo­va“, a u „Mravljoj kise­li­ni“ pro­gu­ta­nom mra­vu pre­os­ta­je jedi­no kons­ta­ti­ra­ti da je ljud­sko biće „gli­na una­ka­že­na razu­mom.“. Sklopivši kori­ce prve zbir­ke, Dorta Jagić zaklju­či­la je kako vre­men­ski odma­ci čine poezi­ju donek­le dis­tant­nom i samom auto­ru, opet auto­iro­nič­no kons­ta­ti­ra­ju­ći kako je ona sama nekad bila puno ori­gi­nal­ni­ja i kako joj nedos­ta­ju sta­nja ins­pi­ra­ci­je iz kojih je pisa­la nave­de­ne stihove.

Zbirka „Kafkin nož“ sas­to­ji se od šest cik­lu­sa, a auto­ri­ca je napo­me­nu­la da su joj u obli­ko­va­nju „Ciklusa o vik­to­ri­jan­skim pionir­ka­ma i pus­to­lov­ka­ma“ oso­bi­to ins­pi­ra­tiv­ne bile knji­ge poezi­je „Mauzolej: tri­de­set i sedam bala­da iz his­to­ri­je napret­ka“ Hansa Magnusa Enzensbergera te „Antologija Spoon Rivera“ Edgara Leeja Mastersa, u obli­ku mono­lo­ških epi­ta­fa u slo­bod­nim sti­ho­vi­ma o sud­bi­na­ma sta­nov­ni­ka gra­di­ća ame­rič­kog Srednjeg zapa­da. Iz nave­de­nog cik­lu­sa Dorta Jagić pro­či­ta­la nam je pje­sme „Annie Londonderry“ o prvoj bicik­lis­ti­ci, pros­lav­lje­noj, ali i zabo­rav­lje­noj jer „ Svijet pro­bav­lja i zabo­rav­lja da je osvo­jen. Ima lošu memo­ri­ju i dobar tek.“ Njezina ime­nja­ki­nja Annie Edson Taylor opje­va­na je kao prva žena koja se baci­la niz sla­po­ve Nijagare u bačvi na kojoj je pisa­lo „Queen of the Mist“.

U stan­ci pri­je čita­nja pje­sa­ma iz slje­de­ćeg cik­lu­sa pjes­ni­ki­nja je pre­for­mu­li­ra­la svo­je pita­nje s počet­ka pred­stav­lja­nju iz lije­či li poezi­ja dois­ta u pita­nje može li poezi­ja raz­bo­lje­ti alu­di­ra­ju­ći pri tom na zam­ke biogra­fiz­ma, roman­ti­čar­sko gle­di­šte na ulo­gu i zna­čaj same pjes­ni­ko­ve lič­nos­ti te ste­re­otip­ne pre­dodž­be o pjes­ni­ku muče­ni­ku izje­de­nom tuber­ku­lo­zom ili alko­ho­lom. „Pjesnici su se od toga obra­ni­li, danas trče i koris­te mice­lar­nu vodu“, kons­ta­ti­ra­la je Jagić šar­mant­no, duho­vi­to i ne bez sebi svoj­stve­ne iro­ni­je, na što je publi­ka uzvra­ti­la srdač­nim plje­skom i vedrim, spon­ta­nim smi­je­hom. Nakon toga usli­je­di­lo je čita­nje pje­sa­ma „Vjera sje­ve­ra“ iz cik­lu­sa „Crno-bije­li por­tre­ti lju­di iz sva­ko­ja­kih dalji­na“, „Smrt u Milanu“ iz cik­lu­sa „Portreti crnih i bije­lih dana. Kronike kame­nja i kišo­bra­na“, zamiš­lje­na kao hom­ma­ge mane­ken­ka­ma žrtva­ma mod­ne indus­tri­je čija su „ime­na lije­pa kao večer­nja zvo­na u Milanu zad­njeg dana svi­je­ta.“. Dorta Jagić svo­je pred­stav­lja­nje zavr­ši­la je pje­smom „Istambulski nar“ iz cik­lu­sa „Portreti gra­do­va iz sta­re putov­ni­ce“, a publi­ka se ima­la pri­li­ke upoz­na­ti s nje­zi­nim proz­nim stva­ra­laš­tvom istog dana u 19.30 u sklo­pu pro­gra­ma Suton uz knjigu.

Dorta Jagić rođe­na je 1974. u Sinju. Diplomirala je filo­zo­fi­ju i reli­gij­ske zna­nos­ti u Zagrebu. Dosad je obja­vi­la zbir­ke poezi­je „Plahta pre­ko gla­ve“, 1999. za koju je nagra­đe­na pjes­nič­kom nagra­dom Goranovo pro­lje­će za debi­tan­te, usli­je­di­le su zbir­ke: „Tamagochi mi je je umro na ruka­ma“, 2001., „Đavo i usi­dje­li­ca“, 2003., „Kvadratura duge“, 2007., „Kauč na trgu“, 2011., „Kafkin nož“, 2015., te knji­ge pro­ze „Kičma“, 2009., „S teto­va­žom nisi sam“, 2011., „Mali rječ­nik biblij­skih žena“, 2013.  i naj­no­vi­ja „Noć na Zemlji“, 2020. koju je pul­skoj publi­ci pred­sta­vi­la istog dana u sklo­pu pro­gra­ma Suton uz knji­gu. Uz knji­ge poezi­je i pro­ze Dorta Jagić  napi­sa­la je i puto­pi­se „Prolazi i puko­ti­ne“, 2015., i knji­gu ese­ja „Veće od kuće“, 2018. Njezine pjes­nič­ke knji­ge te poje­di­ni cik­lu­si pre­vo­đe­ni su na broj­ne jezi­ke, a uvr­šte­na je i u doma­će i sta­ne anto­lo­gi­je pjes­niš­tva. Osim pjes­nič­ke nagra­de Goranovo pro­lje­će za debi­tan­te, 1999. dobi­la je i među­na­rod­nu nagra­du Balkan Grand Prize for Poetry, 2007. u Rumunjskoj, te The European Poet of Freedom Award u Poljskoj, 2014., za knji­gu „Kauč na trgu“. Dobitnica je i Goranovog vijen­ca 2017. za uku­pan dopri­nos hrvat­skoj poezi­ji, te nagra­de hrvat­skog PEN‑a Višnja Machiedo za knji­gu ese­ja „Veće od kuće“, 2019. Dugi niz godi­na vodi radi­oni­ce pisa­nja poezi­je, te pre­vo­di poezi­ju i pro­zu s nje­mač­kog i engle­skog jezi­ka. Živi kao slo­bod­na umjet­ni­ca u Zagrebu.

Tekst Dušanka BABIĆ

Fotografije iz arhi­va Sa(n)jam knji­ge u Istri

• 26. Sa(n)jam knjige u Istri
• Dorta Jagić
• Poezija liječi