„…što se smaka svijeta tiče, kako ćemo – lako ćemo…“

• Pjesnikinja Lidija Deduš, u sklo­pu sajam­skog pro­gra­ma Poezija lije­či, pred­sta­vi­la je svo­ju zbir­ku „Razglednice iz praš­nja­ve repu­bli­ke“ u čet­vr­tak 10. lip­nja u pod­ne u dvo­ri­štu Shipyarda. Sajamska publi­ka već večer rani­je ima­la je pri­li­ku čuti pone­što iz opu­sa ove hva­lje­ne i nagra­đi­va­ne spi­sa­te­lji­ce ose­buj­nog pjes­nič­kog izri­ča­ja. Večernji pro­gram pret­hod­nog dana bio je osmiš­ljen kao pred­stav­lja­nje pjes­ni­ki­nja u paro­vi­ma, kao spa­ja­nje nji­ho­vih poeti­ka i tema uz osvrt na pita­nja o zna­ča­ju i ulo­zi poezi­je danas. Program je vodi­la pre­vo­di­te­lji­ca, sve­uči­liš­na pro­fe­so­ri­ca i spi­sa­te­lji­ca Đurđica Čilić, a uz Lidiju Deduš i nje­zi­ne „Razglednice iz praš­nja­ve repu­bli­ke“ pred­sta­vi­la se pjes­ni­ki­nja Sanja Baković svo­jom zbir­kom „Autobus za Trnavu“. Za glaz­be­nu prat­nju poezi­ji pobri­nu­li su se Branko Sterpin (tru­ba) i Srđan Kuzmanović (kon­tra­bas). Publika koju je poezi­ja Lidije Deduš te veče­ri zain­tri­gi­ra­la, ima­la ju je pri­li­ke još bolje upoz­na­ti u samos­tal­nom pred­stav­lja­nju slje­de­ćeg dana.

Lidija Deduš rođe­na je 1977. u Banja Luci. Autorica je tri­ju zbir­ki poezi­je: „Apatridi i osta­le čud­ne lič­nos­ti“, za koju je dobi­la nagra­du regi­onal­nog natje­ča­ja Treći trg, 2018. godi­ne, „Ništa od naj­av­lje­nog kra­ja svi­je­ta“ i „Razglednice iz praš­nja­ve repu­bli­ke“. Osim poezi­je, piše i krat­ku pro­zu, a rado­vi su joj objav­lje­ni u časo­pi­si­ma i na por­ta­li­ma u Hrvatskoj i regi­ji te pre­vo­đe­ni na grč­ki za „Antologiju suvre­me­ne bosan­sko­her­ce­go­vač­ke poezi­je“ i engle­ski jezik za časo­pis The Well Review. Poezija joj je, tako­đer, zas­tup­lje­na u anto­lo­gi­ja­ma i zbor­ni­ci­ma „Aritmia“, „Odgoda lje­ta“, „Ovo nije dom – pjes­ni­ki­nje o migra­ci­ji“, „U mre­ži stih 2 – zbor­nik poezi­je pjes­ni­ki­nja regi­ona“ te „Antologiji suvre­me­ne bosan­sko­her­ce­go­vač­ke poezi­je“. Članica je udru­ge Katapult za pro­midž­bu kul­tu­re i pisa­ne rije­či u okvi­ru koje aktiv­no već dvi­je godi­ne sudje­lu­je na orga­ni­za­ci­ji knji­žev­nog fes­ti­va­la KaLibar bestiVal te na orga­ni­za­ci­ji knji­žev­nih pred­stav­lja­nja hrvat­skih auto­ra Razgovaraonica u Varaždinu. Na por­ta­lu Varaždinski.hr vodi rubri­ku „Svila i kadi­fa“ posve­će­nu pro­midž­bi knji­žev­nog stva­ra­laš­tva i boljeg pove­zi­va­nja čita­te­lja s pis­ci­ma iz Hrvatske, regi­je i svi­je­ta. Živi, radi i piše u Varaždinu.

„Razglednice iz praš­nja­ve repu­bli­ke“ nje­zi­na je tre­ća zbir­ka, za koju je 2019. dobi­la nagra­du Post Scriptum za knji­žev­nost na druš­tve­nim mre­ža­ma. Zbirka se sas­to­ji od četi­ri cik­lu­sa nas­lov­lje­nih kao: Razglednice iz unu­traš­njos­ti, Kuće za odmor, Prizivanje duho­va i Razbacane kar­to­li­ne. Poezija je to razi­gra­ne rit­mič­nos­ti i dugog slo­bod­nog sti­ha koji se pri­mi­če pro­zi. Pjesnikinja nam je iz zbir­ke pro­či­ta­la pje­sme: „na putu do sret­ne zvi­jez­de.“, „kako je on jeo tu ribu.“, „tko je zga­zio var­va­ru b.?“, „kuće na peri­fe­ri­ji.“, „čovjek nosi gla­vu u tor­bi.“, „šes­na­es­tog ruj­na.“, „divan dan za smak svi­je­ta.“, „nesa­ni­ca.“, „rupa.“, „niz moj hod­nik trči ari­je­vac.“, „babu­ška.“, „deda­ma­čak.“, „van­ze­malj­ci su ga ote­li.“, „sad kad smo siš­li s obla­ka“, i „net­ko tko bi želio biti ja hoda dija­go­nal­no pre­ko trga.“. Već iz samih nas­lo­va koji zapo­či­nju malim počet­nim slo­vom, a zavr­ša­va­ju uglav­nom toč­kom, rijet­ko i nekim dru­gim inter­punk­cij­skim zna­kom, kat­kad neo­če­ki­va­nim, vidi se da je riječ o poezi­ji ludič­ke zaigra­nos­ti u kojoj se auto­ri­ca i sadr­ža­jem i for­mom bavi ne samo tema­ma kao što su otu­đe­nje, kon­zu­me­ri­zam, nemo­guć­nost komu­ni­ka­ci­je, deper­so­na­li­za­ci­ja i nepo­uz­da­nost iden­ti­te­ta, već i jezi­kom kao tak­vim, jezi­kom koji ods­li­ka­va, ali i tran­s­cen­di­ra stvar­nost u nas­to­ja­nju da zahva­ti ono suštinsko.

Poetski svi­jet Lidije Deduš neki su kri­ti­ča­ri uspo­re­di­li sa zečjom rupom u koju upa­da Alisa u zem­lji čude­sa, kao svi­jet u kojem su usta­lje­na per­cep­ci­ja i nači­ni raz­miš­lja­nja pomak­nu­ti i zapra­vo su samo puko­ti­na kroz koju se nazi­ru svje­to­vi s one stra­ne vid­lji­vog. Njih nas­ta­nju­ju lju­di koji oprez­no hoda­ju dija­go­na­la­ma trgo­va i uli­ca, gube aktov­ke i gla­ve u nji­ma, žele biti net­ko dru­gi i poku­ša­va­ju rav­na­lom odre­di­ti uda­lje­nost od kauča do mje­se­ca. Bakica koja je „pri­pi­tom­lja­va­la viš­nje u soko­ve i dže­mo­ve“ nakon rata „pri­gi­ba leđa i gla­vu. gle­da­ju­ći mrtve viš­nje rasu­te po tlu, poku­ša­va pono­vo pove­za­ti toč­ki­ce.“, slič­no njoj djed – deda­ma­čak „zalu­tao u pogreš­nu jesen“ zagle­dan u pti­ce kaže: „ja sam bio u dva rata, tamo nije bilo pti­ca. ni drve­ća, samo golo nebo otvo­re­no kao hla­dan, tek isko­pan grob.“ Ljudske nas­tam­be, tije­la u nji­ma, oči koje se odva­ja­ju i kli­ze iz toč­ke u toč­ku kroz pros­tor i vri­je­me, razjap­lje­ni orma­ri i rupe u dže­po­vi­ma kapu­ta kroz koje su stva­ri prok­liz­nu­le i pale tamo gdje ih misao teško može pratiti.

U tom nesi­gur­nom svi­je­tu sva­kog dana  moguć je nje­gov izne­nad­ni kraj, ali auto­ri­ca tu lakon­ski zaklju­ču­je: „…što se sma­ka svi­je­ta tiče, kako ćemo – lako ćemo…“ „…jed­nom će nas net­ko naći oka­me­nje­ne kao one u Pompejima.“ Da su auto­ri­či­ne pre­oku­pa­ci­je pod­s­vjes­no, nes­vjes­no i pro­ces indi­vi­du­aci­je svje­do­či i krat­ki ulo­mak iz knji­ge „Čovjek i nje­go­vi sim­bo­li“ Carla Gustava Junga na počet­ku zbir­ke kao svo­je­vr­s­ni okvir, te citat Davida Fostera Wallacea. „Čudno je kako ja sve ovo mogu ima­ti u sebi, a vama su to samo riječi.“

Tekst Dušanka BABIĆ

Fotografije Manuel ANGELINI/arhiva Sa(n)jam knji­ge u Istri

• 26. Sa(n)jam knjige u Istri
• Lidija Deduš
• Poezija liječi