Ovorena izložba “I giardini di marzo” Roberta Paulette u MMC galeriji u Umagu

30.06.2021.

Izložba “I giar­di­ni di mar­zo” Roberta Paulette otvo­re­na je u petak, 25. lip­nja u MMC gale­ri­ji Grada Umaga. Ovog istak­nu­tog istar­skog likov­nog umjet­ni­ka, koji je izla­gao sto­ti­njak puta u reno­mi­ra­nim muze­ji­ma i gale­ri­ja­ma u zem­lji i ino­zem­s­tvu pred­sta­vi­la je vodi­te­lji­ca gale­ri­je Sanja Benčić, a umjet­nik, koji je ujed­no i autor pred­go­vo­ra kata­lo­gu ispri­čao je pri­ču koja ga je nadah­nu­la za stva­ra­nje izlo­že­nih radova.

Njegov tekst izlo­žen je i u gale­ri­ji i kako Pauletta nagla­ša­va, jed­na­ko­vri­jed­ni je izlo­žak uz osta­le rado­ve i sas­tav­ni dio pos­ta­va. Izložene su četi­ri, što zid­ne, što pod­ne ins­ta­la­ci­je, te tri gru­pe mini­ja­tu­ra od kojih se sva­ka sas­to­ji od tri do četi­ri zaseb­na dje­la. Instalacije se sas­to­je od upo­rab­ne, potroš­ne robe, lako dos­tup­ne u sva­kom kućans­tvu. Između tih ele­men­ta koje tvo­re kons­truk­ci­je gle­da­telj ins­tin­k­tiv­no poči­nje ras­tav­lja­ti kom­po­zi­ci­ju na spu­žve za tuši­ra­nje, čet­ki­ce za wc školj­ku, dasku za pegla­nje, metle i slič­no. Važan ele­ment čini i boja, a neki od dije­lo­va svi­je­tle pri­kop­ča­ni na struju.

Deset mini­ja­tu­ra dimen­zi­je 10 sa 12 cen­ti­me­ta­ra, podi­je­lje­nih u tri sku­pi­ne nas­ta­le su u dva dana, toč­ni­je 12. i 13. lip­nja 2020. godi­ne, pre­te­ži­to u kolaž­noj teh­ni­ci, a nose nas­lo­ve na engle­skom jezi­ku, pri­mje­ri­ce: „Rape of Europe“, „Scary mons­ters“, te „Finally free“, a moti­vi su udo­vi ljud­skih tije­la i gla­ve kao pos­lje­di­ce nasilja.

Opisujući svoj rad, autor kaže: “I giar­di­ni di mar­zo” jed­na mi je od naj­dra­žih pje­sa­ma zlat­nog peri­oda tali­jan­ske can­zo­ne ili music­he leg­ge­re, kako ju je sam autor Lucio Battisti, poma­lo auto-defan­ziv­no znao zva­ti. Pjesma je objav­lje­na 1972. godi­ne u for­mi sin­gli­ce te je pos­ti­gla neza­mis­li­vo vrto­glav uspjeh. Imao sam 11 godi­na tada i tog sam lje­ta bora­vio u Trstu pro­vo­de­ći ležer­ne i bez­briž­ne dane kod moje none Anne. U to je vri­je­me dopo­gu­er­ra upra­vo pos­ta­la proš­lost, a Italija se, nabil­da­na ame­rič­kom pomo­ći, otva­ra­la novim hori­zon­ti­ma. Doprinos medi­ja, popu­lar­ne kul­tu­re i daka­ko can­zo­ne, tom veli­kom naci­onal­nom povrat­ku pono­sa (a možda tek bije­gu od kriv­nje) je enor­m­no. Od doma­ći­ca i tifo­sa, do tinej­dže­ra i sig­no­rie, Italija je pje­va­la i ta me se zagri­ja­na opće­druš­tve­na mobil­nost doj­mi­la. Rastuća poli­tič­ka pra­va žena i pra­vo na abor­tus, seku­lar­nost, huma­nis­tič­ke druš­tve­ne tež­nje uz oja­ča­nu ulo­gu sin­di­ka­ta i sve­uči­li­šta, išlo je ruku pod ruku s uzle­tom tali­jan­ske indus­tri­je: od Fiata i Barille, pre­ko mode, fil­ma i tele­vi­zij­skih fes­ti­va­la, pa sve do Ferrarija. Tek sam još jed­nom, deset­lje­će i pol kas­ni­je, doži­vio tak­vu druš­tve­nu polet­nost, i tada se pje­va­lo i tada se ple­sa­lo, no zem­lja u kojoj sam živio nije se pro­pi­nja­la već je pro­pa­da­la. Jednoga sam spar­no­ga popod­ne­va lis­ta­ju­ći noni­ne maga­zi­ne naišao na tekst pje­sme. Inovativna glaz­be­na struk­tu­ra, ritam pre­li­ven mori­ma har­mo­ni­je, umre­že­ni aran­žma­ni i nada­sve, la divi­na inter­pre­ta­zi­one di Lucio, oda­ju atmo­sfe­ru oslo­ba­đa­ju­će ener­gi­je, kao jutro u ožuj­ku kada spo­ra zima susret­ne mla­de­nač­ko pro­lje­će. Lucio pje­va o siro­maš­tvu i sra­mu, o neuvje­to­va­noj lju­ba­vi i moral­noj inhi­bi­ci­ji, o svje­ži­ni i nadi. Od samog nas­lo­va pa na dalje, ništa u tek­s­tu nije eks­pli­cit­no. Hermetičan i kon­tra­dik­to­ran, on sljub­ljen s glaz­bom čini da ono neiz­re­če­no i pre­šu­će­no pos­ta­ne opće i podra­zu­mi­je­va­ju­će. No, ipak puni smi­sao tog tek­s­ta izmi­če, izmi­cao mi je jučer i izmi­če mi i danas. Želio sam svo­je rado­ve, tako dale­ke od vječ­nos­ti, sva­kod­nev­ne i potroš­ne, već recik­li­ra­ne ili jed­no­krat­ne, no nipo­što fri­vol­ne, uda­lji­ti od bilo kak­ve mogu­će inter­pre­ta­ci­je, kada bi u tomu uspio bio bi to dos­to­jan hom­ma­ge mojoj div­noj tali­jan­skoj obitelji.“

Autor isti­če kako mu se dva poj­ma u nje­go­voj umjet­nos­ti čine ključ­ni­ma: mani­ri­zam (ponav­lja­nje) i činje­nje liše­no smis­la, barem onog izvanj­skog, vid­lji­vog te nagla­ša­va kako su se ove kate­go­ri­je viso­ko pozi­ci­oni­ra­le na pije­des­ta­lu nje­go­ve plod­ne i besko­ris­ne umjetnosti.

Izložba je finan­ci­ra­na sred­stvi­ma Ustanove FESTUM, Grada Umaga i Ministarstva kul­tu­re i medi­ja Republike Hrvatske, a može se raz­gle­da­ti do 14. srpnja.

Tekst Lidija KUHAR i Marko ŠORGO

Fotografije Lidija KUHAR