Razgovor s Majom Celija ususret 26. Sa(n)jam knjige u Istri

Maja Celija rođe­na je 1977. godi­ne, osnov­nu i sred­nju ško­lu zavr­ši­la je u Puli. 1995. godi­ne upi­sa­la je stu­dij ilus­tra­ci­je u Istituto Europeo di Design u Milanu, a 2000. gra­fič­ki dizajn u „C. F. P. Bauer“ u Milanu. Kao ilus­tra­to­ri­ca sura­đu­je s broj­nim časo­pi­si­ma među koji­ma su Ventiquattro, Diario del­la set­ti­ma­na, Glas Istre, Freundin i Internazionale te izda­vač­kim kuća­ma Carthusia, Editori Riuniti, Topipittori, Fatatrac, Woongjin, Milan jeune­sse, Glenat edi­ti­ons, Bayard Presse, OQO, Orecchio Accerbo, La joie de lire, Autrement, Appletreetales, Eli edi­zi­oni, Donzelli, Leykam inter­na­ti­onal, Gruppo edi­to­ri­ale La repub­bli­ca – L’Espresso. Dobitnica je nagra­de za dje­čju ilus­tra­ci­ju Fiabe metro­po­li­ta­ne u Chioggi (2002), nagra­de Legambiente za knji­gu „Il pic­co­lo e gigan­te fero­ce“ (2005), nagra­de Uliks u Balama (2005) te nagra­de Gigante del­le lan­ge- pre­mio Emanuele Luzzati za knji­gu „Per fare il ritrat­to di un pes­ce“. Godine 1999., 2005. i 2007. izla­ga­la je na svjet­skom saj­mu dje­čje knji­ge u Bologni, a 2006. i 2019. pred­stav­lja­la je Italiju na Biennaleu ilus­tra­ci­je u Bratislavi. Od 2019. pre­da­je ilus­tra­ci­ju na Academia di Belle Arti u Bologni. Živi i radi na rela­ci­ji Pula – Pesaro.

S Majom Celija smo raz­go­va­ra­li pri­li­kom otvo­re­nja izlož­be „Gradus ad Parnassum“ u gale­ri­ji Makina na kojoj je izla­ga­la 20 svo­jih ilus­tra­ci­ja, a od nje smo prvo htje­li doz­na­ti odak­le joj lju­bav pre­ma ilustraciji?

- Sjećam se da sam kao mala uvi­jek bila jako foku­si­ra­na na crte­že u knji­ga­ma koje su mi kupo­va­li rodi­te­lji. Listajući sli­kov­ni­ce dugo bih pro­ma­tra­la izra­ze i karak­te­re liko­va, zamiš­lja­la i raz­miš­lja­la o nji­ho­vom pos­to­ja­nju van okvi­ra dotič­ne pri­če. Ponekad su pri­če u knji­ga­ma zavr­ša­va­le na meni nedo­pad­ljiv način a ilus­tra­ci­je uka­zi­va­le na još nedo­pad­lji­vi­ju sud­bi­nu liko­va. Rado bih tada uzi­ma­la papir i poku­ša­la ilus­tra­ci­ja­ma, na svoj način “obu­či” istu pri­ču. Radilo se zapra­vo o vlas­ti­toj inter­pre­ta­ci­ji tek­s­ta. Tako su nas­ta­le moje prve ilus­tra­ci­je. Voljela sam sli­kov­ni­ce, gdje se ilus­tra­ci­ja komot­no pro­te­že na duploj stra­ni­ci dok bi me ilus­tri­ra­ne knji­ge uvi­jek razo­ča­ra­le zbog ogrom­ne koli­či­ne tek­s­ta i malo ilustracija.

Studirala si u Milanu. Je li bilo teško upi­sa­ti čak dva fakul­te­ta tamo? Naime, uz ilus­tra­ci­ju stu­di­ra­la si i gra­fič­ki dizajn.

- Studirala sam u Milanu, naj­pri­je ilus­tra­ci­ju na IED‑u ( Istituto Europeo di Design) a kas­ni­je sam upi­sa­la gra­fič­ki dizajn na C.F.P Bauer. Ipak, s godi­na­ma sam zane­ma­ri­la gra­fič­ki dizajn i vra­ti­la se prvoj lju­ba­vi, ilus­tra­ci­ji. Za upis na IED gle­da­li su, narav­no mapu a rado­vi­ma i tre­ba­lo je odra­di­ti ispit iz tali­jan­skog jezika.

Surađuješ i sura­đi­va­la si s broj­nim časo­pi­si­ma i izda­vač­kim kuća­ma. Koja je raz­li­ka izme­đu rada za časo­pis ili knji­gu? Što ti je draže?

- Rad za časo­pi­se je brz, tem­pi­ran na dan, dva. Dobiješ novin­ski čla­nak ili saže­tak član­ka i poči­nješ odmah raz­miš­lja­ti o srži napi­sa­nog tek­s­ta, kojeg kas­ni­je obli­ku­ješ daju­ći mu uglav­nom saže­tu, meta­fo­rič­nu for­mu. S knji­ga­ma je sve dru­ga­či­je. To su uglav­nom duži vre­men­ski pro­jek­ti koji zah­ti­je­va­ju sje­di­nje­nje a kas­ni­je odcjep­lje­nje od tek­s­ta ili pri­če. Često pomis­lim kako je to čis­ti reda­telj­ski posao, samo nije film nego knjiga.

Ponekad se stje­če dojam da su ilus­tra­to­ri poma­lo zane­ma­re­ni u odno­su na auto­re knji­ga tj. sli­kov­ni­ca. Kako ti na to gledaš?

- Ne mis­lim da su ilus­tra­to­ri zane­ma­re­ni u odno­su na auto­re tek­s­ta pogo­to­vo kod rada na sli­kov­ni­ca­ma. Ilustracija ima izu­zet­no važ­nu ulo­gu u sli­kov­ni­ca­ma jer obli­ku­je nje­zi­ne stra­ni­ce pre­tva­ra­ju­ći ih u mali scen­ski doživ­ljaj. Možda je zane­ma­ri­va­nje ilus­tra­to­ra vise izra­že­no kod ilus­tri­ra­nih knji­ga, gdje je tekst domi­nan­tan a ilus­tri­ra­ne su  stra­ni­ce samo  mali „pre­dah“ za čitatelja.

Tijekom godi­na nani­za­la si broj­ne nagra­de, izla­ga­la si i na svjet­skim Biennalima. Možeš li istak­nu­ti neko priz­na­nje ili uspjeh koji ti poseb­no znači? 

- Svaka nagra­da i uspjeh ima­ju svo­ju pri­ču i teško je izdvo­ji­ti naj­dra­žu. Uglavnom me nagra­de uvi­jek zasko­če, dođu neo­če­ki­va­no i izne­na­da, pa su zato tako poseb­ne i drage.

Danas pre­da­ješ ilus­tra­ci­ju na aka­de­mi­ji u Bologni. Kakva su iskustva?

- Od 2019 pre­da­jem ilus­tra­ci­ju na Akademiji di Belle Arti u Bologni. Rad sa stu­den­ti­ma je sti­mu­li­ra­ju­ći i inten­zi­van. Mladi lju­di su ener­gič­ni , radoz­na­li, sklo­ni eks­pe­ri­men­ti­ra­nju, odvaž­ni i hra­bri. Vidim rad sa stu­den­ti­ma kao obos­tra­no dava­nje i nadograđivanje.

Živiš na rela­ci­ji Pula – Pesaro. Misliš li da bi se mogla u Puli bavi­ti tim pos­lom ili je u Italiji ta sce­na ipak mno­go više cje­nje­ni­ja i priznatija? 

- Dugo godi­na živim na rela­ci­ji Pesaro-Pula. Kada sam se poče­la pro­fe­si­onal­no bavi­ti ilus­tra­ci­jom inter­net još nije pre­tvo­rio nemo­gu­će u mogu­će, tako da je tada, biti u žari­štu zbi­va­nja za novo­ro­đe­nog ilus­tra­to­ra puno zna­či­lo. Provela sam tako dese­tak godi­na u Milanu. Kasnije, sa šire­njem inter­ne­ta sve je pos­ta­lo mogu­će pa tako i život u nekoj manjoj sre­di­ni ali uvi­jek umre­žen u žari­šte zbi­va­nja. Ovo je jed­na od pozi­tiv­nih stra­na “fre­elan­cer­skog” pos­la, jer, zahva­lju­ju­ći inter­ne­tu i teh­no­lo­gi­ji možeš sam bira­ti mjes­to dje­lo­va­nja. Naravno,  rad sa stu­den­ti­ma na Akademiji je nešto sasvim dru­go. Imamo se potre­bu gle­da­ti uživo!

Autorica si pla­ka­ta za prvi Monte Librić i onaj koji je bio odgo­đen zbog počet­ka pan­de­mi­je. Koliko su ti tak­vi anga­žma­ni dra­gi ili, pak izazovni?

- Autorica sam pla­ka­ta za prvi Monte Librić i pla­ka­ta za ovaj Sa(nj)am knji­ge u Istri koji je naža­lost bio odgo­đen zbog pan­de­mi­je. Zanimljivo je da su, nena­mjer­no, na oba pla­ka­ta pri­ka­za­na uspi­nja­nja na brda. Na “zele­ni” Monte Librić penju se dje­ca i rodi­te­lji koris­te­ći knji­ge kao šato­re ispod kojih uži­va­ju čita­ju­ći i zabav­lja­ju­ći se zanim­lji­vim šti­vi­ma. Na pla­ka­tu za Sa(nj)am knji­ge u Istri pono­vo se penju sva­ko­ja­ki liko­vi na brdo po ste­pe­ni­ca­ma do Sv. Srca gdje se Sajam tre­bao odr­ža­ti u pro­sin­cu. Radovi za pla­ka­te su veli­ki iza­zov i jako je zanim­lji­vo, ali ne i jed­nos­tav­no radi­ti na tak­vim projektima.

Tvoje su ilus­tra­ci­je vrlo živo­pis­ne. Odakle crpiš inspiraciju?

- Inspiracija je sve što vidim, pro­či­tam, doži­vim, slu­šam. To su godi­ne i godi­ne nago­mi­la­nog mate­ri­ja­la, neg­dje pohra­nje­nog i pono­vo prizvanog.

Koliko se ilus­tra­ci­ja pro­mi­je­ni­la una­zad otpri­li­ke 15 godi­na kad si se ti time poče­la bavi­ti? Pretpostavljam da se sad za rad više koris­te neke nove tehnologije…

- Svaki peri­od ima neke nove ten­den­ci­je, strem­lje­nja, mode. Tehnologija je, kao u dru­gim, tako i u ilus­tra­tor­skom svi­je­tu odi­gra­la važ­nu ulo­gu. Mnogo ilus­tra­to­ra, svih gene­ra­ci­ja koris­ti se i digi­tal­nom teh­ni­kom u svom izra­ža­va­nju. Meni je neka­ko, crta­nje pomo­ću raz­no­raz­nih pro­gra­ma uvi­jek bilo dosad­no i neza­nim­lji­vo i uvi­jek se radi­je vra­tim papi­ru i olov­ci. Volim kada je crtež ona­ko iz ges­te, pone­kad nepre­ci­zan, ali komu­ni­ka­ti­van. Imam dojam da se u digi­tal­noj teh­ni­ci ove vrli­ne gube i zamje­nju­ju tež­njom ka savr­še­nos­ti. Naravno, dobar crtež nika­da ne pod­li­je­že bilo kak­voj tehnici.

Kakvi su doj­mo­vi s izlož­be u pul­skoj Makini koja je pri­vuk­la broj­ne posjetitelje?

- Jako sam zado­volj­na sam izlož­bom. Moji su doj­mo­vi pozi­tiv­ni, izlož­ba je jako dobro pos­tav­lje­na. Uostalom, mis­lim da nije bilo lako napra­vi­ti oda­bir 20-tak rado­va iz već oda­bra­nog i pro­bra­nog opu­sa od njih 50-tak.

Među oda­bra­nim rado­vi­ma je i ona koja nosi vrlo zanim­lji­vu pri­ču, ilus­tra­ci­ja nazi­va „Per fare il rit­tra­to di un pesce“. 

- Ilustracija je ujed­no i nas­lov­ni­ca knji­ge „Per fare il ritrat­to di un pes­ce“ a od 2016. do 2019. godi­ne „puto­va­la“ je oko svi­je­ta. Upravo je 2016. oda­bra­na za izlož­bu “Artisti e capo­la­vo­ri dell’illustrazione – 50 Illustrators Exhibitions 1967−2016” koja je zaseb­no otvo­re­na unu­tar Sajma knji­ge u Bologni. Nakon toga kre­nu­la je na put svi­je­tom, u New York gdje je izlož­bu ugos­tio Society of illus­tra­tors, zatim u Brazil gdje je pos­tav­lje­na u SESC Pompeia, u lip­nju, 2018. godi­ne. Najzad, bila je i na Sajmu knji­ge u  Šangaju. Svoj je put okon­ča­la 2020. godi­ne i sret­no sti­gla kuci!

Nakon izlož­be u Puli kak­vi su ti dalj­nji planovi?

- Nakon Pule sli­je­di čitav niz novih pla­no­va, pro­je­ka­ta i stva­ra­nja. Upravo sam zgo­to­vi­la novu sli­kov­ni­cu za „Orecchio acer­bo“, izda­va­ča s kojim dos­ta radim u Italiji. Radi se o tzv. “Silent book” pro­jek­tu, odnos­no sli­kov­ni­ci bez pisa­ne pri­če ili jed­nos­tav­ni­je reče­no, bez tek­s­ta. Sada me čeka rad na novoj sli­kov­ni­ci za trži­šte Južne Koreje i još puno toga.

Razgovarala Paola ALBERTINI

Fotografije P. ALBERTINI

• 26. Sa(n)jam knjige u Istri
• Maja Celija