Art Matanić za kraj

PULSKI FILMSKI FESTIVAL – 6. DAN

Zadnji film u doma­ćem pro­gra­mu zove se „Zora“, baš kao i zna­me­ni­ti ame­rič­ki prvi­je­nac veli­kog nje­mač­kog reda­te­lja Friedricha Wilhelma Murnaua (1888 – 1931).

Oba fil­ma zapo­či­nju pri­ka­zom živo­ta brač­nog para u rural­noj pro­vin­ci­ji, ali tu sva­ka slič­nost pres­ta­je. Matanić se temat­ski i stil­ski pot­pu­no prik­lo­nio her­me­tič­nom art fil­mu (otu­đe­ni liko­vi, tajans­tve­ne sile koje utje­ču na nji­ho­ve živo­te, dugi kadro­vi i spo­ri ritam, komor­na atmo­sfe­ra) i to nije ispa­lo naj­sret­ni­je rje­še­nje. Zamišljen kao dru­gi dio tri­lo­gi­je „Sunce“, „Zora“ je pot­pu­no dru­ga­či­ji film i znat­no manje dojm­ljiv od vrlo uspješ­nog „Zvizdana“.

Ako rezi­mi­ra­mo ovo­go­diš­nju osred­nju ponu­du doma­ćeg pro­gra­ma, oči­to se kao naj­cje­lo­vi­ti­ji i naj­do­ra­đe­ni­ji film izdva­ja Ogrestin „Plavi cvi­jet“. „Murina“ je raz­gla­še­ni­ja i među­na­rod­no afir­mi­ra­ni­ja, ali Ogresta je ipak poka­zao veću razi­nu dos­ljed­nos­ti i reda­telj­ske samo­dis­ci­pli­ne od Antonete Alamat Kusijanović.

Branko Scmidt napra­vio je korek­t­nu dra­mu o bra­ni­te­lji­ma (A bili smo vam dobri), a Stanislav Tomić nije baš uspio ispi­sa­ti čis­to­krv­nu posve­tu ame­rič­kim žan­rov­skim kla­si­ci­ma (Po tam­bu­ri), kao što fil­mo­log Mario Vrbančić nije uspio u svo­jem nisko­bu­džet­nom prvi­jen­cu (Menhetenska odi­se­ja). Ostaje nam da vidi­mo što će odlu­či­ti žiri. Za raz­li­ku od pret­hod­nih godi­na, nagra­de neće biti poz­na­te tije­kom dana, nego će se saz­na­ti tek veče­ras na sve­ča­nom pro­gla­še­nju u Areni.

Elvis Lenić