Dom potisnutih osjećaja i neizgovorenih tajni

• Roman „Tihe godi­ne“ Alene Mornštajnove tra­gič­na je i uzbud­lji­va pri­ča, u prvom redu o teškom i slo­že­nom odno­su jed­nog oca i nje­go­ve kće­ri, a čije se nijan­se u pot­pu­nos­ti mogu razu­mje­ti tek na poza­di­ni šire pri­če o tri gene­ra­ci­je jed­ne raz­gra­na­te obi­te­lji, čije su čla­no­ve vezi­va­li snaž­ni osje­ća­ji lju­ba­vi, ali i zamje­ra­nja, brač­ni, gene­ra­cij­ski i ide­olo­ški suko­bi, nes­kla­di karak­te­ra i tra­gič­ni tre­nut­ci koji su mije­nja­li živo­te akte­ra na način da pos­li­je njih više ništa nije bilo isto. Roman, u kojem se ispre­pli­će povi­jes­no i intim­no, pra­ti češku obi­telj Žak od vre­me­na nepo­sred­no pred Drugi svjet­ski rat do prve deka­de dva­de­set i prvog sto­lje­ća. I kao što bi Lav Nikolajevič Tolstoj rekao: „Sve sret­ne obi­te­lji nalik su jed­na na dru­gu, sva­ka nesret­na obi­telj nesret­na je na svoj način.“ tako je i obi­telj Žak  nesret­na na svoj način, a glav­ni uzrok nesre­će oba­vi­jen je tajnom.

Šutljiva, nesigurna i ranjiva djevojčica

Glavna juna­ki­nja Bohdana Žaková odras­ta s kru­tim i emo­ci­onal­no nedos­tup­nim ocem Svatoplukom i pomaj­kom, njež­nom i empa­tič­nom Bělom koja nas­to­ji uni­je­ti topli­nu u dom pun potis­nu­tih osje­ća­ja i neiz­go­vo­re­nih taj­ni. Iako savr­še­no dobro čuje i nema nikak­vih tje­les­nih ošte­će­nja govor­nih orga­na, Bohdana ne govo­ri. Odlasci defek­to­lo­zi­ma i dje­čjim psi­ho­lo­zi­ma ne daju nikak­ve rezul­ta­te. Djevojčica je šut­lji­va, nesi­gur­na i ranji­va. Bohdanina tiši­na tra­je od nje­zi­ne dru­ge godi­ne, od maj­či­ne smrti.

Prateći nape­tu rad­nju roma­na, saz­na­je­mo da je Bohdana rođe­na 1980., nakon dva­de­set i pet godi­na bra­ka svo­jih rodi­te­lja, maj­či­nom rukom na pole­đi­ni nje­zi­ne prve foto­gra­fi­je napi­sa­no je kako je ona čudo i dar s neba, među­tim, nakon maj­či­ne smr­ti i gru­be sce­ne kad je bolom shr­va­ni otac, izgu­biv­ši svu samo­kon­tro­lu, urla­ju­ći pro­tre­sa i odgu­ru­je o zid, među nji­ma otva­ra se ponor nepre­mos­ti­ve tiši­ne. „Postoje raz­li­či­te vrste tiši­ne. Ugodna tiši­na, tiši­na koja poti­če na san, tiši­na u kojoj se vese­liš dola­sku nekog bli­skog, ali i teška tiši­na puna oče­ki­va­nja da će u slje­de­ćem tre­nut­ku biti pre­ki­nu­ta vikom ili nekom osor­nom pri­mjed­bom. Tišina naše kuće bila je ner­voz­na i krh­ka, ispu­nje­na neiz­go­vo­re­nim rije­či­ma. Postojala je pri­jet­nja da će se pode­ra­ti i sve će se zadr­ža­ne rije­či pro­su­ti, osta­ti visje­ti u zra­ku i više ih se nikad neće moći zaboraviti.“

Senzibilna Bohdana s pra­vom nas­lu­ću­je da se u poza­di­ni oče­va pona­ša­nja kri­je još neka bol osim one za volje­nom supru­gom, odnos­no nje­zi­nom maj­kom i kada je baka na samr­ti oslo­vi ime­nom „Blanka“ zapo­či­nje nje­zi­na potra­ga za isti­nom. Očeva štu­ra, na brzi­nu smiš­lje­na objaš­nje­nja Bohdanu ne zado­vo­lja­va­ju, već samo iza­zi­va­ju u njoj još dub­lje sum­nje i poti­ču na još pom­ni­ju potra­gu. I sla­žu­ći koma­dić po koma­dić obi­telj­ske povi­jes­ti Bohdana dola­zi do isti­ne, ali i do svo­je­vr­s­nog iskup­lje­nja za tra­ume koje su se u nje­zi­noj obi­te­lji talo­ži­le generacijama.

Brojna i siromašna obitelj

Njezin otac Svatopluk Žak rođen je 1935. u broj­noj i siro­maš­noj obi­te­lji koja svo­joj dje­ci osim zvuč­nih ime­na: Doubravka, Hedvika, Rostislav i Svatopluk i nije mogla bog­z­na­što pru­ži­ti. Svatoplukov otac, pre­drat­ni komu­nist, zado­jen ide­ja­ma o pra­ved­ni­jem svi­je­tu, obli­ko­vao je u sinu sli­čan svje­to­na­zor, a hlad­noj, prak­tič­noj i čvr­stoj maj­ci, glav­ni cilj bio je oču­va­ti živo­te svo­je dje­ce u tur­bu­lent­nim vre­me­ni­ma pa im, osim boles­noj Hedviki, i nije uspje­la pru­ži­ti potreb­nu njež­nost. Briga o četve­ro dje­ce, slab život­ni oslo­nac u neprak­tič­nom supru­gu ide­alis­tu, hap­še­nja i depor­ta­ci­je susje­da Židova pri­je rata i susje­da Nijemaca pos­li­je rata, glad, osku­di­ca, siro­maš­tvo, boles­ti, povi­jes­ne tur­bu­len­ci­je koje se odvi­ja­ju ne vode­ći raču­na o želja­ma, potre­ba­ma i boli­ma malog čovje­ka, sve to iza­zva­lo je u njoj skep­su, pesi­mi­zam i rezig­na­ci­ju slič­nu onoj u pje­sma­ma „Seosko grob­lje I“ i „Seosko grob­lje II“ Antuna Šoljana koje je uglaz­bio Arsen Dedić, a čija se naj­dub­lja isti­na zrca­li u sti­ho­vi­ma: „Jedino su sta­re žene rek­le da od toga neće biti dobra.“, žene pre­ko čijih se leđa pre­lo­mi­lo dva­de­se­to sto­lje­će sa svim svo­jim rato­vi­ma, revo­lu­ci­ja­ma, dra­ma­tič­nim smje­na­ma ide­olo­gi­ja i poli­ti­ka, a nji­ho­vim kće­ri­ma i unu­ka­ma kao da je bilo suđe­no bašti­ni­ti tran­sge­ne­ra­cij­ske tra­ume svo­jih maj­ki i baka. Stoga ne čudi da je upra­vo baka, prem­da nes­vjes­no, glav­ni pokre­tač Bohdanine potra­ge za isti­nom i da je opis nje­zi­nih suza, na samom počet­ku roma­na, prva Bogdanina spoz­na­ja o pri­kri­ve­nim tuga­ma odraslih.

Unatoč lošoj start­noj toč­ki, odnos­no odras­ta­nju u disfunk­ci­onal­noj obi­te­lji koju je rat još dub­lje ranio, Svatopluk odras­ta u ambi­ci­oz­na mla­di­ća koji u soci­ja­lis­tič­koj Čehoslovačkoj uspješ­no napre­du­je na druš­tve­noj ljes­tvi­ci, i to pri­lič­no čas­no, sve do tre­nut­ka kad izne­vje­ri pri­ja­te­lja čiji je sin emi­gri­rao na Zapad, ni ne slu­te­ći da će vrlo brzo slič­na sud­bi­na sna­ći i nje­go­vu obi­telj. Šezdesete godi­ne dva­de­se­tog sto­lje­ća doba su Svatoplukova pos­lov­nog uspje­ha, ali i osob­ne sre­će. Oženjen je pija­nis­ti­com Evom s kojom ga, una­toč raz­li­či­tim soci­jal­nim podri­je­tli­ma i povre­me­nim ide­olo­škim nes­la­ga­nji­ma, veže njež­na i stras­tve­na lju­bav, ima­ju ljup­ku i talen­ti­ra­nu kćer Blanku, a Svatopluk s polo­ža­ja zamje­ni­ka direk­to­ra napre­du­je do pozi­ci­je direk­to­ra narod­nog podu­ze­ća, osim toga i ugle­dan je par­tij­ski funk­ci­onar kojem se ne svi­đa­ju kari­je­ri­zam, lice­mje­rje i koris­to­lju­bi­vost. Kći Blanka odras­ta u lije­pu, samo­uvje­re­nu i ambi­ci­oz­nu dje­voj­ku, stu­di­ra kla­sič­nu glaz­bu na kon­zer­va­to­ri­ju, a iz hobi­ja bavi se suvre­me­nom rock i pop glaz­bom, s gru­pom pri­ja­te­lja osni­va bend i sanja o odla­sku iza Željezne zavje­se. Taj san joj se i ostva­ru­je, ali pod tra­gič­nim okol­nos­ti­ma: nemo­ral­na ponu­da poz­na­te lokal­ne zvi­jez­de nakon kon­cer­ta, raz­dor i sva­đa u ben­du, tuča, alko­hol, vož­nja u pija­nom sta­nju, zga­že­ni bicik­list kojem se moglo pomo­ći, ali pre­pla­še­ni i alko­ho­li­zi­ra­ni mla­di lju­di pos­tu­pi­li su neo­d­go­vor­no, nepro­miš­lje­no pa i nemo­ral­no, s kob­nim pos­lje­di­ca­ma. Blanka koja je sje­di­la za vola­nom oče­va auto­mo­bi­la, naš­la se u nevo­lji i pod pla­štom kon­cer­ta kla­sič­ne glaz­be rodi­te­lji joj omo­gu­ću­ju bijeg na Zapad, pri­je no što su se razjas­ni­li deta­lji nesre­će koju je skrivila.

Svatoplukova tregedija

Tu poči­nje Svatoplukova osob­na tre­ge­di­ja, čini­lo se da bi je kas­no rođe­nje još jed­nog dje­te­ta moglo malo ubla­ži­ti, no nakon rođe­nja dru­ge kće­ri Eva sve češ­će pobo­li­je­va i umi­re, a Svatopluk indi­rek­t­nim kriv­cem za sve sma­tra skrom­nu i njež­nu Bohdanu koja mu nije ni pri­bliž­na zamje­na za daro­vi­tu, samo­uvje­re­nu i blis­ta­vu, ali u osno­vi sebič­nu i neo­d­go­vor­nu Blanku, čije mane Svatopluk zas­li­jep­ljen nos­tal­gi­jom i nekri­tič­kim obo­ža­va­njem sta­ri­je kće­ri odbi­ja vidje­ti. Pred kraj roma­na sim­bo­li­ka tiši­ne kao nemo­guć­nos­ti istin­ske komu­ni­ka­ci­je i pre­no­še­nja poru­ke isklju­či­vo rije­či­ma, pro­dub­lju­je se time što ocu možda­ni udar ošte­ću­je cen­tar za govor, pa je pri­nu­đen sav­la­da­va­ti nači­ne komu­ni­ka­ci­je s kće­ri u tiši­ni, mimi­kom, ges­ta­ma, emo­ci­ja­ma, intu­ici­jom, nači­ne do tada svoj­stve­ne samo njoj.

Roman se sas­to­ji od pro­lo­ga i dva­de­set poglav­lja. Radnja se odvi­ja  para­lel­no u dvi­je fabu­lar­ne lini­je u koji­ma se ispre­pli­će Bohdanina sadaš­njost i oče­va proš­lost, a da su one nera­ski­di­vo pove­za­ne nagla­si­la je Mornštajnová tako da zavr­š­nom reče­ni­com sva­kog poglav­lja koje Bohdana ispri­po­vi­je­da u prvom licu zapo­či­nje slje­de­će poglav­lje u kojem se u tre­ćem licu pri­po­vi­je­da o nje­zi­nom ocu. Poglavlja posve­će­na Svatopluku nas­lov­lje­na su jed­nos­tav­no „Otac“, a ona posve­će­na Bohdani „Kći“. Završno dva­de­se­to poglav­lje u kojem se taj­ne razot­kri­va­ju, maske i kuli­se pada­ju, a akte­ri se suoča­va­ju s bliž­nji­ma, ali i sa sami­ma sobom, nosi nas­lov „Otac i kći“. Do samog kra­ja neo­če­ki­va­ni ras­plet ostav­lja otvo­re­ne moguć­nos­ti za neka nova poglav­lja u pri­po­vi­jes­ti o obi­te­lji Žak, čiji bi nas­lo­vi mogli biti „Otac i kće­ri“ i „Sestre“, ali ta mogu­ća uči­ta­va­nja mudra auto­ri­ca pre­pu­šta čita­telj­skoj imaginaciji.

„Tihe godi­ne“ roman je o nera­zu­mi­je­va­nju, o gubi­ci­ma i nji­ho­vim dugo­roč­nim pos­lje­di­ca­ma, o potra­zi za iden­ti­te­tom, teškim odlu­ka­ma, pro­ma­še­nim oče­ki­va­nji­ma i otu­đe­nju kao pos­lje­di­ci izos­tan­ka komu­ni­ka­ci­je. Alena Mornštajnová pri­po­vi­je­da emo­tiv­no, ali odmje­re­no i bez pate­ti­ke, dubin­ski i uvjer­lji­vo karak­te­ri­zi­ra­ju­ći svo­je liko­ve i pri­ka­zu­ju­ći nji­ho­ve odno­se izni­jan­si­ra­no, kat­kad samo u nago­vje­šta­ji­ma, dovolj­nim da se zahva­ti ono suštin­sko. Mjestimice pri­gu­šen emo­tiv­ni naboj, sup­til­na psi­ho­lo­ška karak­te­ri­za­ci­ja liko­va i dobro raz­ra­đe­na kom­po­zi­ci­ja naj­u­pe­čat­lji­vi­je su odli­ke ovog izvr­s­nog roma­na, a da pri­pa­da samom vrhu suvre­me­ne češke knji­žev­nos­ti doka­za­la je Mornštajnová i svo­jim pret­hod­nim dje­li­ma od kojih je u nas naj­poz­na­ti­ji roman „Hana“ koji kroz sud­bi­nu glav­ne pro­ta­go­nis­ti­ce Hane pra­ti sud­bi­nu jed­ne židov­ske obi­te­lji od tri­de­se­tih godi­na proš­log sto­lje­ća do Drugog svjet­skog rata i pora­ća. Roman „Tihe godi­ne“, auten­tič­no doča­ra­va­ju­ći među­ljud­ske odno­se kroz intim­nu obi­telj­sku dra­mu, tako­đer govo­ri o sud­bi­ni poje­din­ca koja je u veli­koj mje­ri odre­đe­na obi­telj­skim i druš­tve­nim pri­li­ka­ma. Roman je u nas objav­ljen u ruj­nu proš­le godi­ne u izda­nju nak­lad­ni­ka Hena com, a s češkog ga je pre­ve­la Sanja Milićević Armada.

Tekst Dušanka BABIĆ

• Alena Mornštajnová
• Hena com