Kako je to u praksi?

• U ugod­nom hla­du ispred sred­njeg nebo­de­ra na S kri­vi­ni pro­tek­log su se tjed­na pet uzas­top­nih veče­ri niza­li raz­no­vr­s­ni pro­gra­mi koji­ma je obi­lje­žen 10.rođendan pul­ske zadru­ge Praksa, prve inže­njer­ske zadru­ge na podru­čju Hrvatske. Time je obi­lje­žen dan kad je pri­je deset godi­na tro­jac Pulske gru­pe (Emil Jurcan, Helena Sterpin i Vjekoslav Gašparović) na trgo­vač­kom sudu pot­pi­sao osni­va­nje Zadruge, kojoj su se ubr­zo potom pri­dru­ži­li i osta­li čla­no­vi Pulske gru­pe – arhi­tek­ti, foto­gra­fi, dizaj­ne­ri i novi­na­ri. U tih pet veče­ri svoj dje­lić u rođen­dan­sku pri­ču uple­lo je pre­ko 30 pul­skih kre­ati­va­ca, pred­sta­viv­ši tek dio ono­ga što se u deset godi­na zbi­va­lo u i oko Prakse.

Događanja je otvo­rio naj­mla­đi zadru­gar, Kristijan Mamić, pred­sta­viv­ši svoj pro­jekt „10.000 pita­nja za 1.000 godi­na“ kojim se putem inter­ne­ta želi pri­ku­pi­ti 10.000 pita­nja o buduć­nos­ti koja bi naša gene­ra­ci­ja osta­vi­la u obli­ku vre­men­ske kap­su­le oni­ma koji će je otvo­ri­ti 3020. godi­ne i poku­ša­ti dati odgo­vo­re na ta pita­nja. Helena Sterpin  pred­sta­vi­la je dva svo­ja arhi­tek­ton­ska pro­jek­ta odra­đe­na u sklo­pu Zadruge – per­go­la u Zajednici Talijana, Circolu, te ure­đe­nje por­tir­ni­ce DC‑a Rojc. Večer je zaokru­žio Jerolim Mladinov, svo­jim pre­da­va­njem pod nas­lo­vom “Arhiveza na dalji­nu”, kroz koje je pri­ka­zao dobre i loše stra­ne onli­ne nas­ta­ve na arhi­tek­ton­skom fakul­te­tu tije­kom pro­tek­lih 15 mjeseci.

Drugi dan, u čet­vr­tak, nakon Marca Pessottoa koji je pod nas­lo­vom „Jedna anar­his­tič­ka dis­tri­bu­ci­ja u Puli, proš­lost i per­s­pek­ti­ve“ pred­sta­vio raz­ne publi­ka­ci­je odr­ža­na su još dva pre­da­va­nja. Budući su upra­vo zapo­če­li rado­vi na suvre­me­noj rekons­truk­ci­ji pul­skog Malog rim­skog kaza­li­šta, Aleksandar Ćelović posje­ti­te­lji­ma je pri­čao o izvor­nim slo­je­vi­ma kaza­li­šta kao i recent­nim spoz­na­ja­ma i pret­pos­tav­ka­ma o vre­me­nu pul­ske anti­ke, a na nje­ga se nado­ve­zao Emil Jurcan, sa svo­jim Uvodom u istra­ži­va­nje “Modernost antič­kog: poli­ti­ka kon­zer­va­ci­je antič­kih spo­me­ni­ka u Puli”. Ovim radom Jurcan želi pro­nik­nu­ti u filo­zof­ske pret­pos­tav­ke moder­niz­ma kako bi jas­ni­je sagle­dao inter­ven­ci­je raz­li­či­tih reži­ma na pul­skim antič­kim spo­me­ni­ci­ma. Naime, moder­ni­za­ci­ja koja je u 19. sto­lje­ću zahva­ti­la europ­ski kon­ti­nent odra­zi­la se i na odnos pre­ma bašti­ni. U Puli je to bilo spe­ci­fič­no, zbog same povi­jes­ti gra­da koji je tije­kom tog pro­ce­sa mije­njao upra­ve raz­li­či­tih drža­va, kao i poli­tič­ke i ide­olo­ške sus­ta­ve, koji su svi utje­ca­li na to što danas može­mo pred­sta­vi­ti kao povi­jes­no nas­lje­đe gra­da. Fotografkinja Sara Perović zaklju­či­la je večer svo­jim foto­graf­skim istra­ži­va­njem „My fat­her’s legs“, u kojem stva­ra vizu­al­ne para­le­le – suprot­stav­lja pro­na­đe­ne foto­gra­fi­je svog oca i autor­ske foto­gra­fi­je svog part­ne­ra, izvr­ću­ći domi­nant­nu konven­ci­ju u kojoj je objekt umjet­nič­ke foto­gra­fi­je obič­no žensko.

Trećeg dana slav­lja zadru­ge Praksa mogao se pogle­da­ti doku­men­tar­ni film novi­na­ra Dražena Majića i Zorana Angeleskog „Berge Istra”, o slav­nom Uljanikovom mamut bro­du poto­nu­lom pod mis­te­ri­oz­nim okol­nos­ti­ma. Kroz svje­do­če­nja akte­ra, raz­go­vo­re s gra­di­te­lji­ma bro­da, pomor­ci­ma i obi­te­lji­ma žrta­va – uz rari­te­tan i dosad neo­bjav­lje­ni arhiv­ski mate­ri­jal – film odgo­va­ra na mno­ge nedo­umi­ce, a posve­ćen je svim žrtva­ma, gra­di­te­lji­ma bro­da, kao i Uljanikovcima svih generacija.

Četvrti dan donio je nas­tup „Prakse“, „rezi­den­ci­jal­nog“ zbo­ra zadru­ge koji pod diri­gent­skim vod­stvom Edne Strenja Jurcan za sobom ima pre­ko 90 nas­tu­pa u zem­lji i EU. Na reper­to­aru koji izvo­de poz­na­te crve­no-crne pule­žan­ke pje­sme su koje sto­lje­ći­ma već slu­že osna­ži­va­nju obes­prav­lje­nih i poti­ču na pra­ved­ni­ji život, anti­fa­šis­tič­ke vri­jed­nos­ti, klas­nu soli­dar­nost te nadi­la­že­nje naci­onal­nih barijera.

Edne Strenja Jurcan je te veče­ri pred­sta­vi­la i svo­ju seri­ju foto­gra­fi­ja nas­ta­lu u pro­tek­le četi­ri godi­ne otka­ko se sje­di­šte zadru­ge Praksa iz cen­tra gra­da pre­se­li­lo u sre­diš­nji od tri nebo­de­ra „S kri­vi­ne“. Zabilježila je vedu­te kroz koje sva­kod­nev­no pro­la­zi, žele­ći doka­za­ti publi­ci lje­po­tu te tri zgra­de, na gla­su kao „ruž­ne“. Istog je dana Iva Marčetić odr­ža­la pro­mo­ci­ju svo­je knji­ge „Stambene poli­ti­ke u služ­bi druš­tve­nih i pros­tor­nih (ne)jednakosti“. Knjiga mapi­ra spe­ci­fič­ne peri­ode stam­be­nih poli­ti­ka u Hrvatskoj kao i nji­hov utje­caj na pros­tor­ni razvoj gra­do­va, uglav­nom na pri­mje­ru Zagreba.

Posljednjeg dana, u nedje­lju, mogla su se pogle­da­ti i dva crta­na fil­ma „Sve te sen­za­ci­je u mom trbu­hu“ Marka Dješke iz 2020. i „Toomas ispod doli­ne div­ljih vuko­va“, Chintis Lundgren. Jedan od mno­gih „pule­ža­na u dijas­po­ri“, Draško Ivezić pred­sta­vio je ani­ma­tor­ski kolek­tiv u sklo­pu kojeg su ti fil­mo­vi reali­zi­ra­ni – Adriatic Animation, jedan od svjet­ski uspješ­nih pro­je­ka­ta potek­lih iz zadru­ge prak­sa. U nas­tav­ku odr­ža­na je pre­zen­ta­ci­ja videa inter­me­di­jal­nog per­for­man­sa “DADA/NENE: Kako nešto pre­tvo­ri­ti u ništa bez da izgu­bi ono nešto” kojeg pot­pi­su­ju Marko Vojnić Gin, Neven Radaković, Ivana Vojnić Vratarić, Ivan Dobran i Danilo Lola Ilić, a Vjekoslav Gašparović pred­sta­vio je „Čistina, 10 godi­na kas­ni­je“, film o Muzilu, dije­lu Pule već 150 godi­na odsje­če­nim i nedos­tup­nim nje­nih gra­đa­na. Film je snim­ljen pri­je 10 godi­na u sklo­pu radi­oni­ce izra­de fil­ma Pulske film­ske tvor­ni­ce, kao ilus­tra­ci­ja za potre­be pro­s­vje­da koji­ma se u to vri­je­me tra­ži­lo otva­ra­nje Muzila za gra­đans­tvo. Večer je zaokru­že­na  audio vizu­al­nom poemom “Dum Spiro”, mul­ti­me­di­jal­ni rad u nas­ta­ja­nju koji zajed­no pot­pi­su­ju foto­graf Dejan Štifanić i glaz­be­ni­ci Neven Radaković i Marko Grbac-Knapić.

Prigodu smo isko­ris­ti­li i za krat­ki raz­go­vor s Ednom Strenja Jurcan, jed­nom od naj­ak­tiv­ni­jih zadru­gar­ki – arhi­tek­ti­ci, foto­graf­ki­nji i osni­va­či­ci i sed­mo­go­diš­njoj vodi­te­lji­ci zbo­ra Praksa

Upitali smo je prvo kako izgle­da jedan obi­čan dan u Praksi…

- Dan kre­će s jutar­njom kavom i ćaku­lom. Stavi se na papir sve šta se taj dan ili slje­de­ćih par dana tre­ba odra­di­ti, odra­đu­ju se sas­tan­ci sa inves­ti­to­ri­ma, pišu ponu­de, pre­te­ži­to se crta u auto­ca­du, rade se make­te… Ništa što se u nor­mal­noj fir­mi ne radi. Uz to, u popod­nev­nim sati­ma, neko­li­ko puta tjed­no odra­ža­va­ju se pro­be zbora.

Koliko se rad u Praksi može podves­ti pod pojam cowor­kin­ga, a koli­ko se od nje­ga razlikuje?

- Zadruga je sku­pi­na lju­di koji ima­ju zajed­nič­ke inte­re­se i moral­na nače­la, mis­lim da se u cowor­kin­gu to ne podra­zu­mi­je­va. U zadru­zi može se zajed­no apli­ci­ra­ti za pro­jek­te, što cowor­king ne radi. Zajedničko u zadru­ga­re­nju i cowor­kin­gu je kori­šte­nje zajed­nič­kih resur­sa (pros­to­ra, ured­skog mate­ri­ja­la, knji­ga i slično).

U pro­tek­lih pet dana mogli smo vidje­ti mno­ge pri­mje­re lije­pih i dobrih rezul­ta­ta koje je zadru­ga iznje­dri­la, ali zani­ma nas i ona dru­ga stra­na – koje su vam situ­aci­je u pro­tek­lih deset godi­na bile naj­i­za­zov­ni­je i što bis­te u pos­to­je­ćoj volje­li mije­nja­ti i poboljšati?

- Ne znam što bi osta­li zadru­ga­ri odgo­vo­ri­li na ovo pita­nje, ja sam miš­lje­nja da su naj­v­rjed­ni­ja iskus­tva i tre­nu­ci u ovih deset godi­na oni veza­ni za naš akti­vis­tič­ki anga­žman. Vezano za to, ponos­na sam jako na svoj zbor koji već sedam godi­na uspješ­no dje­lu­je i pro­pa­gi­ra anti­fa­ši­zam. Dok je baza bila na Danteovom trgu i dok smo ima­li dvo­ri­šte, orga­ni­zi­ra­li smo veli­ki broj doga­đa­ja, kon­ce­ra­ta, izlož­bi, pre­zen­ta­ci­ja. Selidbom na Verudu, doš­lo je do male stag­na­ci­je, no nadam se da će se to pro­mi­je­ni­ti. Program za deset godi­na zadru­ge je ustva­ri bio i test kako će publi­ka i susje­di reagi­ra­ti na ovu loka­ci­ju i jako smo zado­volj­ni kako je ispa­lo. Što se tiče samih arhi­tek­ton­skih pro­je­ka­ta, istak­nu­la bi pro­jekt rekons­truk­ci­je Malog rim­skog kaza­li­šta zadru­ga­ra Emila Jurcana te per­go­lu u Zajednici Talijana (Circolo) zadru­gar­ke Helene Sterpin. Imali smo čast dos­ta radi­ti na Brijunima na Bijeloj vili i na Vangi, što je bilo poseb­no iskustvo.

Na čemu se tre­nut­no radi i što se u dogled­no vri­je­me može oče­ki­va­ti od zadrugara? 

- Nedavno je otvo­re­no gra­di­li­šte Malog rim­skog kaza­li­šta, u slje­de­ćih mje­sec dana otva­ra­mo još dva gra­di­li­šta, u pla­nu je na jesen sni­ma­nje dru­gog po redu albu­ma zbo­ra Praksa „Praksa pje­va Mondine“. U pla­nu nam je isto tako ospo­so­bi­ti foto stu­dio te se malo više posve­ti­ti i tom čarob­nom zana­tu. Ne znam koji su pla­no­vi svih zadru­ga­ra, ima nas u lije­pom bro­ju, ali ne sum­njam da će biti inte­re­sant­no i kva­li­tet­no. Nakon ovog iskus­tva sa peto­ve­čer­njim dru­že­njem za deset godi­na zadru­ge, doš­li smo na ide­ju kako bi to ustva­ri moglo biti ljet­no dru­že­nje sva­ke godi­ne. To bi bila pri­li­ka da se pre­zen­ti­ra češ­će rad naših zadru­ga­ra i nji­ho­vih suradnika.

Tekst Daniela KNAPIĆ

Foto Edna STRENJA JURCAN/arhi­va Zadruge Praksa

• zadruga praksa