Kombiniranje razlčitih materijala i tehnika

• Impozantni predmeti čine ritam ovog galerijskog postava koji plijeni pažnju na razmeđi doživljaja opasnosti i poetike, kazao je kustos Borkovsky • Kad sam počela, imala sam točnu viziju kako želim da konačan rezultat bude, no kako ipak ne valja sve kontrolirati, ponešto sam pustila da ispadne kako ispadne, pojasnila je autorica •

• Izložba vel­ške skul­p­to­ri­ce Gail Morris nazi­va “Reska poeti­ka” otvo­re­na je u petak, 27. kolo­vo­za u MMC gale­ri­ji Grada Umaga. Izložbu su otvo­ri­li Sanja Benčić iz Ustanove Festum koja je pred­sta­vi­la ovu umjet­ni­cu koja već niz godi­na živi i radi u Momjanu, te kus­tos Eugen Borkovsky. Izloženo je osam recent­nih skul­p­tu­ra-obje­ka­ta, nas­ta­lih kom­bi­ni­ra­njem raz­l­či­tih mate­ri­ja­la i teh­ni­ka, kao site –spe­ci­fic ins­ta­la­ci­ju u prostoru.

Kustos je istak­nuo da Gail Morris još jed­nom pot­vr­đu­je da u suvre­me­noj umjet­nos­ti teh­no­lo­gi­ja i mate­ri­jal ne ozna­ča­va­ju sta­tus dje­la, jer umjet­ni­ca pred­stav­lja rado­ve izve­de­ne kom­bi­ni­ra­njem mate­ri­ja­la kao što su recik­li­ra­ni ins­ta­la­ci­oni ele­men­ti, šip­ke i stak­le­ne površine.

”Analizirajući rad Gail Morris, pri­mjet­na je kon­cen­tra­ci­ja na zaokru­ži­va­nje jed­nog likov­nog istra­ži­va­nja. Iako se nje­zi­ni dosa­daš­nji cik­lu­si pre­li­je­va­ju i nas­tav­lja­ju, umjet­ni­ca uvi­jek svjes­no osta­je unu­tar samo­za­da­nog kano­na izbje­ga­va­ju­ći zam­ke dosjet­ki. Svi pred­me­ti su tro­di­men­zi­onal­ni, što oda­je skul­p­tor­ski pris­tup i edu­ka­ci­ju auto­ri­ce. Tu su objek­ti, mobil­ni objek­ti i, još pre­ciz­ni­je, objek­ti koji­ma je ini­ci­ra­no mogu­će kre­ta­nje. Oblici aso­ci­ra­ju na sti­li­zi­ra­ne tra­ve, bilj­ku papi­rus ili, možda, razi­gra­ni antič­ki stup. Nekoliko pred­me­ta ovje­še­no je u zra­ku, a neko­li­ko na podu pros­to­ra. Ovaj cik­lus može­mo sagle­da­ti i kao skup tro­di­men­zi­onal­nih gra­fi­ka. Umjetnici je iza­zov poigra­va­nje ele­men­ti­ma koje (re)konstruira, i koji su slu­čaj­no nađe­ni pa iza­bra­ni. Njena kre­ativ­nost nije spu­ta­na teh­no­lo­gi­jom niti mate­ri­ja­li­ma. Kompozicija inte­ri­je­ra, pos­ta­va ras­pr­še­na je frag­men­ti­ma: rado­vi­ma u zra­ku i na podu. Odnos crnih lini­ja i tran­s­pa­rent­nih, geome­tri­zi­ra­nih povr­ši­na koje gra­de objekt dra­ma­ti­zi­ra ritam. Nismo sigur­ni je li oblik objek­ta ovi­san o tam­noj lini­ji ili je lini­ja ovis­na o zamu­će­nom tro­ku­tas­tom, ploš­nom obli­ku. Razigrana lini­ja, koja je i estet­ski i kons­truk­cij­ski ele­ment, uz polu – tran­s­pa­rent­ne, oštro izdu­že­ne, ploš­ne povr­ši­ne aso­ci­ra­ju proz­rač­nost i pros­tor. Ovi poten­ci­jal­ni mobi­li ima­ju mno­go moguć­nos­ti za pokre­ta­nje, ali se ne kre­ću. Nude dojam obi­lje­že­nog pros­to­ra. Impozantni pred­me­ti čine ritam ovog gale­rij­skog pos­ta­va koji pli­je­ni paž­nju na raz­me­đi doživ­lja­ja opas­nos­ti i poeti­ke. Djelomična tran­s­pa­rent­nost, nudi ide­ju ele­men­ta vode, dok zamu­će­nost stak­las­tih ele­me­na­ta ne sakri­va svje­tlo ni pros­tor, nego ga samo zasje­nju­je. Dramu zapra­vo nude poten­ci­jal­no opas­ni ele­men­ti izve­de­ni tran­s­pa­rent­nim mate­ri­ja­lom. Umjetnica nas pro­vo­ci­ra pos­ta­vom poten­ci­jal­no opas­nih, oštrih pred­me­ta. Ukazuje nam na nesi­gur­nost real­nos­ti. Promatrač je potak­nut na doživ­ljaj. Mi se mora­mo „prov­la­či­ti“ izme­đu arte­fa­ka­ta, izbje­ga­va­ju­ći dodir koji nam vizu­al­no i doživ­ljaj­no ne garan­ti­ra sigur­nost. Upravo je tu sna­ga umjet­nič­kog pro­miš­lja­nja. Da nas pri­vu­če, uvu­če u auto­rov doživ­ljaj okru­že­nja”, ista­kao je Eugen Borkovsky.

“Ovo je pre­ra­da jed­ne moje izlož­be u Piranu u Sloveniji gdje sam tre­ba­la ispu­ni­ti ogro­man pros­tor laga­nim i mno­gos­tru­kim izved­ba­ma. Odlučila sam ostva­ri­ti ovaj pro­jekt koji mi se motao po gla­vi mno­go godi­na. Kad sam poče­la, ima­la sam toč­nu vizi­ju kako želim da kona­čan rezul­tat bude, no kako ipak ne valja sve kon­tro­li­ra­ti, pone­što sam pus­ti­la da ispad­ne kako ispad­ne. Nisam rani­je radi­la sa stak­lom, naš­la sam ga na sme­tli­šti­ma i u recik­laž­nim dvo­ri­šti­ma, od odba­če­nih pro­zo­ra, a plas­ti­ku sam dobi­la od vodo­vod­nih cije­vi i kablo­va za stru­ju. Idealna ver­zi­ja ovih skul­p­tu­ra tre­ba­la je biti od kame­nih plo­ča, sa metal­nim pot­por­nim struk­tu­ra­ma, tre­ba­la sam napra­vi­ti i kalu­pe za stak­lo koje sam tali­la, no pro­jekt je dugo tra­jao, a vri­je­me je pri­ti­ska­lo, i odlu­či­la sam se za pro­mje­nu izbo­ra mate­ri­ja­la” , pojas­ni­la je Morris.

Izložba se može pogle­da­ti do 17. rujna.

Tekst Marko ŠORGO i Lidija KUHAR

Fotografije Lidija KUHAR

• Eugen Borkovsky
• Gail Morris
• MMC galerija Grada Umaga
• Sanja Benčić