Kazalište Ulysses premijerno uprizorilo “Nosoroga”

Humor i apsurd nam otvaraju prostor za diskurs o svemu što se događa

Nakon proš­lo­go­diš­nje pauze, ovo­go­diš­nja sezo­na kaza­li­šta Ulysses doni­je­la je novu pro­duk­ci­ju, pred­sta­vu Nosorog. Lenka Udovički, umjet­nič­ka vodi­te­lji­ca Festivala oda­bra­la je dje­lo tog rumunj­skog pis­ca, pred­stav­ni­ka teatra apsur­da, Eugène Ionescoa. Predstava je igra­la na Malom Brijunu, od 30. srp­nja do 7. kolo­vo­za. Komentari publi­ke su vrlo dobri, što ni ne čudi jer je pred­sta­va zabav­na i humor­na, a opet pro­vo­ci­ra i jako dobro kore­li­ra s današ­njim vremenom.

„Mi stvar­no živi­mo u neko vri­je­me apsur­da i kako bi uop­će mogli pri­ča­ti o ovom vre­me­nu tre­ba nam taj odre­đe­ni odmak, vje­ru­jem da su humor i apsurd neka viša sta­nja duha i inte­li­gen­ci­je te nam otva­ra­ju pros­tor za jedan diskurs o sve­mu što se doga­đa“, rek­la nam je Lenka Udovički.

Redateljica je oda­bra­la ovaj tekst jer je nje­go­vo čita­nje danas pot­pu­no dru­ga­či­je iz per­s­pek­ti­ve sve­ga aktu­al­nog, a kako nije želje­la pro­la­zi­ti kroz neke teške ili muč­ne teme apsurd­ni Nosorog bio je pra­vi izbor. Ionesco piše o epi­de­mi­ji u jed­nom malom gra­du gdje se lju­di pre­tva­ra­ju u noso­ro­ge, to je nekak­va ale­go­ri­ja na nje­gov doživ­ljaj viru­sa naciz­ma 30-tih godi­na u Rumunjskoj i u Europi. Predstava otva­ra vrlo bit­ne teme, kao što su popu­li­zam, strah, lju­di koji gube svoj iden­ti­tet i popri­ma­ju iden­ti­tet krda. Komad ima puno repli­ka, jako puno situ­aci­ja i tre­nu­ta­ka koji odje­ku­ju i danas.

Predstava glaz­be­nog teatra

Ionesco se jako puno igra rije­či­ma i reče­ni­ca­ma, a nje­go­vo dje­lo ima ele­men­te veli­ke sim­fo­ni­je što je reda­te­lji­ca pošto­va­la te reali­zi­ra­la pred­sta­vu koja je zapra­vo glaz­be­ni teatar. Svojim je reda­telj­skim pos­tup­kom uspje­la upri­li­či­ti jed­nu izved­bu koja se lako gle­da i vodi gle­da­te­lja kroz pri­ču koris­te­ći niz izved­be­nih ele­me­na­ta. Predstava se izra­ža­va kroz ges­te fizič­kog teatra, son­go­ve, kore­ogra­fi­je, puna je kaba­ret­skih ele­men­ta i čita­va se rad­nja odvi­ja uz živu glaz­be­nu prat­nju na klaviru.

„ Mi kre­će­mo u 30-tim godi­na­ma, žan­rov­ski vrlo laga­no, igra­ju­ći se kaba­ret­ski, kao neka­kav nije­mi film, i dola­zi­mo na kra­ju u nekak­vu današ­nji­cu i vir­tu­al­ni svi­jet. Postavljaju se pita­nja koli­ko se otu­đu­je­mo sami od sebe, koli­ko je ljud­skos­ti u nama osta­lo i šta je zapra­vo naša buduć­nost“, kaže redateljica.

Kako bi se svi ti ele­men­ti sklo­pi­li glu­mač­ka eki­pa puno je radi­la i svo­jom uigra­noš­ću poka­za­la da može poni­je­ti jed­nu tako zah­tjev­nu izved­bu koja se sas­to­ji od neko­li­ko čino­va u koji­ma se izmje­nju­ju sce­no­gra­fi­je te grup­ne pa indi­vi­du­al­ne scene.

Na pred­sta­vi se zapo­če­lo radi­ti u svib­nju, pa su na Brijune sti­gli pri­lič­no sprem­ni i nas­ta­vi­li radi­ti u jed­nom teškom inten­ziv­nom tem­pu komen­ti­ra­la je redateljica.

„Glumcima je bilo teško da zapam­te sve tek­s­to­ve zato jer se reče­ni­ce ponav­lja­ju i vrlo su slič­ne, nekad nisu logič­ki pove­za­ne, a opet na nekak­vom nivou kore­li­ra­ju i ima­ju smis­la. Kad smo pomo­ću dis­ci­pli­ne i inten­ziv­nog rada to svla­da­li otvo­rio se jedan pros­tor i za nji­ho­vu igru, pa mis­lim da stvar­no uži­va­ju dok izvo­de pred publi­kom“, doda­la je.

Mi se u nje­mu pre­poz­na­jem kad se prik­la­nja­mo većin­skom miš­lje­nju iz stra­ha od osude

Zaraženi lju­di se pre­tva­ra­ju u noso­ro­ge, prvi su simp­to­mi tem­pe­ra­tu­ra, kvr­ga na čelu, pa pro­muk­lost. Mještani ih se boje, ali je sve veći broj zara­že­nih – novih noso­ro­ga – čime ova apsurd­na situ­aci­ja nedvo­smis­le­no pos­ta­je meta­fo­ra o pan­de­mi­ji, kon­for­miz­mu i stva­ra plod­no tlo za nas­ta­nak men­ta­li­te­ta krda i za jed­no­um­lje. Predstava kul­mi­ni­ra s pro­jek­ci­jom Facebookovih emo­ti­ko­na dok zara­že­ni mje­šta­ni ple­šu uz zvu­ko­ve elek­tron­ske glaz­be inten­ziv­no našmin­ka­ni i ukra­še­ni peri­ka­ma u raz­nim boja­ma. „Kad pogle­da­mo oko sebe, vidi­mo popla­vu besmis­le­nih rije­či, opas­nih sta­vo­va, pre­dra­su­da, poja­va, ponašanja…“

Nosorog uzbu­đu­je, tje­ra na raz­miš­lja­nje, stra­ši i nasmi­ja­va. Mi se u nje­mu pre­poz­na­je­mo kad pris­ta­je­mo uz tren­do­ve i kad se prik­la­nja­mo većin­skom miš­lje­nju iz stra­ha od osu­de te kad se boji­mo zadr­ža­ti svoj stav i mišljenje.

Predstava Nosorog je u subo­tu, 7. kolo­vo­za, igra­la uz stan­dar­di­zi­ra­ni titl za oso­be ošte­će­na slu­ha. Projekt “Prilagodba pred­sta­va Kazališta Ulysses za oso­be ošte­će­na slu­ha” sufi­nan­ci­ran je sred­stvi­ma Ministarstva kul­tu­re i medi­ja Republike Hrvatske i reali­zi­ra se u part­ner­stvu s Udrugom dje­ce i mla­dih ošte­će­na slu­ha Istre.

Tekst Ana FORNAŽAR

Fotografije Kazalište Ulysses

• Kazalište Ulysses
• Lenka Udovički
• Nosorog