Rijeka, Vitar i Daxl za Arteriju Novigrada

• U suradnji s brojnim umjetnicima, na ovom festivalu postavljeno je ukupno 28 instalacija, među njima i podosta audio-video projekcija, te je upriličena jedna audiovizualna izvedba koja uključuje solo performans na violini s laserskim projekcijama na fasadi obližnje crkve •

• 12. izda­nje Arterije – fes­ti­va­la vizu­al­nih umjet­nos­ti, koje zbog veli­ke koli­či­ne zvuč­nih ins­ta­la­ci­ja možda zas­lu­žu­je i pro­ši­re­nje nazi­va u fes­ti­val audio-vizu­al­nih umjet­nos­ti, otvo­re­no je u čet­vr­tak, 19 kolo­vo­za u Novigradu. Tokom viken­da bilo je mogu­će pra­ti­ti na tri loka­ci­je isto toli­ko zaseb­nih i jed­na­ko zna­čaj­nih izlož­bi: u gale­ri­ji Rigo, muze­ju Lapidarium i pros­to­ri­ji Zajednice Talijana, a one su posve­će­ne rado­vi­ma elek­tron­sko-akus­tič­ne deter­mi­na­ci­je ljud­skog sta­nja Vitra Drinkovića, opu­su jed­nog od osni­va­ča mul­ti­me­di­jal­ne umjet­nos­ti, pokoj­nog Heika Daxla, te bur­noj povi­jes­ti gra­da Rijeke u 20. sto­lje­ću. Ponekom posje­ti­te­lju mogu ove moder­nis­tič­ke ins­ta­la­ci­je izgle­da­ti zas­tra­šu­ju­će, dale­ke po svom obli­ku izra­ža­va­nja, ali bez bri­ge, one su pos­tav­lje­ne za sva­kog i svi­ma su dos­tup­ne, ono­li­ko koli­ko je tko spre­man pre­pus­ti­ti se medij­skoj umjet­nos­ti – a uz to su struč­nja­ci pri­sut­ni na loka­ci­ji sprem­ni pojas­ni­ti nedo­umi­ce i odgo­vo­ri­ti na sva pitanja.

Na sva­koj od loka­ci­ja je posje­ti­te­lje ove iznim­no moder­ne mani­fes­ta­ci­je čekao kazi­vač, i to u Galeriji sam autor, u Lapidariju dugo­go­diš­nja Daxlova surad­ni­ca i supru­ga, pro­fe­so­ri­ca Ingeborg Fülepp, a u ZT je to bila magis­tri­ca Katarina Podobnik uz teh­nič­ku pomoć Zlatka Tota, koji su i kus­to­si izložbe.

U surad­nji s broj­nim umjet­ni­ci­ma, na ovom fes­ti­va­lu pos­tav­lje­no je ukup­no 28 ins­ta­la­ci­ja, među nji­ma i podos­ta audio-video pro­jek­ci­ja, te je upri­li­če­na jed­na audi­ovi­zu­al­na izved­ba koja uklju­ču­je solo per­for­mans na violi­ni s laser­skim pro­jek­ci­ja­ma na fasa­di obliž­nje crk­ve. Novomedijska umjet­nost uklju­ču­je dje­la nas­ta­la i osmiš­lje­na putem medij­skih teh­no­lo­gi­ja, kao što su vir­tu­al­na umjet­nost, kom­pju­ter­ska gra­fi­ka, i ani­ma­ci­ja, te digi­tal­na, inter­net umjet­nost, video igri­ce, robo­ti­ka i 3D print. Količina poda­ta­ka, odnos­no raz­no­li­kost pris­tu­pa auto­ra, tje­ra posje­ti­te­lje da napreg­nu svoj um, ili da se bez mis­li pre­pus­te doživljaju.

Pregršt multimedijalnih instalacija

Vitar Drinković izla­že svo­je tri ins­ta­la­ci­je koje bi se možda tre­ba­le nazi­va­ti izu­mi­ma ili napra­va­ma, one naime dje­lu­ju u tre­nut­ku kad im se čovjek pri­klju­či, a ipak su, po svo­joj ide­ji i svr­si, inte­rak­tiv­ni umjet­nič­ki pro­jekt. Autor defi­ni­ra svo­je rado­ve kao spe­ku­la­tiv­ni dizajn – dis­ci­pli­na koja se bavi bli­skom buduć­noš­ću, pro­pi­tu­je, ali ne zala­zi u znans­tve­nu fan­tas­ti­ku nego se osla­nja na činje­ni­ce. Dva od tri rada su nami­je­nje­na pre­tva­ra­nju ljud­skih fizi­olo­ških i emo­tiv­nih sta­nja u zvuk, a tre­ća je ani­ma­ci­ja koja pred­stav­lja ure­đaj za anti­re­lak­sa­ci­ju nazvan „Nemir“, ostva­ren uz pot­po­ru Ministarstva kul­tu­re. „To su plo­do­vi pos­ljed­nje godi­nu i pol rada nadah­nu­te pro­mje­na­ma u mojoj život­noj situ­aci­ji na nekak­vom egzis­ten­ci­jal­nom nivou i situ­aci­ji s koro­nom“, uka­zu­je autor.

Druga eta­pa Arterije nazva­na „Sedam lica gra­da“, nas­to­ji na jako sofis­ti­ci­ran način pre­do­či­ti povi­jest Grada Rijeke u dva­de­se­tom sto­lje­ću ponaj­vi­še se osla­nja­ju­ći na arhi­tek­tu­ru, putem pro­jek­ci­ja koje pra­te snim­lje­ni zvuk koji je domi­nant­ni ele­ment ove izlož­be. Sedam auto­ra, Sara Salamon, Josip Knežević, Sandra  Ružić, Dorotea Škrabo, Marina Rajsić, Michel Mesarić i Juraj Milardović, izla­že isto toli­ko rado­va, od kojih se jedan nala­zi na otvo­re­nom, u par­ku ispred ZT, koji pri­ka­zu­je nebo­de­re kao ljud­ske koš­ni­ce. Izložbu čini svje­tlost i zvuk, nju se tako­đer pali i gasi, kao što je na sli­čan način grad živ, kad su nje­go­vi sta­nov­ni­ci pri­sut­ni. Audio video snim­ke su poneg­dje i bizar­ne, a govo­re pri­če o zgra­da­ma koje obi­lje­ža­va­ju vizu­re gra­da koji teče, kroz nji­ho­vu povi­jest i još pone­ku aneg­do­tu. Posebnost pred­stav­lja i akus­tič­no zrca­lo, putem kojeg su se nacis­ti došap­ta­va­li tokom taj­nih razgovora.

Na trgu ispred Muzeja je umjet­nič­ki i brač­ni dvo­jac Hanakam & Schuller pri­ka­zi­vao pro­laz­ni­ci­ma svoj „Court of the Universe“, jedi­ni rad koji se može u samo­ći doži­vje­ti. Putem 3D maske bilo je mogu­će izgu­bi­ti se u vir­tu­al­nom pros­to­ru i doži­vje­ti objek­te koje auto­ri od samog začet­ka svog umjet­nič­kog izra­ža­va­nja kre­ira­ju u kom­pju­ter­skoj gra­fi­ci. Više puta su sudje­lo­va­li u umjet­nič­koj rezi­den­ci­ji u Kubertonu, koju vodi gale­ris­ti­ca Ursula Kirzingera, a ovdje su doš­li, kao i osta­li auto­ri, na poziv rav­na­te­lji­ce Jerice Ziherl, pri­ka­zu­ju­ći svo­je rado­ve u svje­tlu mul­ti­me­di­je, kao eks­ten­zi­ja svo­jeg dosa­daš­njeg rada, na način da su svoj opus pre­to­či­li u neku vrstu malog uni­ver­zu­ma svo­je umjetnost.

U Muzeju je izlo­že­no 15 ins­ta­la­ci­ja, a još dvi­je pro­jek­ci­je na pro­zo­ri­ma pored gale­ri­je Rigo. Veliku ulo­gu u pos­ta­vu igra Marko Ciciliani, čiju je sklad­bu eks­pe­ri­men­tal­ne glaz­be nazva­ne „Stenia“ odsvi­ra­la odlič­na violi­nis­ti­ca Barbara Lüneburg, dok je on uprav­ljao akus­ti­kom, lase­rom i svje­tlom iz nepo­sred­ne bli­zi­ne. Kako je rav­na­te­lji­ca muze­ja nagla­si­la radi se o vrlo ozbilj­nim glaz­be­ni­ci­ma. Video 3D ani­mi­ra­na ins­ta­la­ci­ja je tako­đer dje­lo ovog sves­tra­nog umjet­ni­ka, nazva­na Kilgore’s resort.

Festival je bio posvećen umjetniku Heiku Daxlu

Alex Brajković je glaz­be­nik koji je osmis­lio ins­ta­la­ci­ju “Drumming 0.2” sas­tav­lje­nu od četi­ri seta bon­go bub­nje­va koje svi­ra jedan algo­ri­tam putem elek­tro­me­ha­nič­kih ure­đa­ja, a isti se ritam nikad ne ponavlja.

Uz osta­le rado­ve, svo­je je mjes­to našao i lokal­ni likov­ni umjet­nik Đanino Božić koji je izlo­žio po jed­nu zid­nu i pod­nu instalaciju.

Heiko Daxl je bio nje­mač­ki medij­ski umjet­nik, gale­rist i kolek­ci­onar koji je bio vezan za Novigrad, u kojeg je doveo pro­jekt-seri­ju nazva­nu „Media Scape“ koju je i sam ute­me­ljio i vodio uz supru­gu Ingeborg, podi­žu­ći ugled i dovo­de­ći malu gale­ri­ju Rigo uz bok puno većem i poz­na­ti­jem muze­ju Mimara. Daxl je sura­đi­vao i s veli­kim bro­jem suvre­me­nih skla­da­te­lja iz cije­log svi­je­ta, uklju­ču­ju­ći i našeg Ivu Josipovića.

Pred sam kraj je Ingeborg Fülepp kroz jed­no krat­ko pre­da­va­nje ispri­ča­la tijek doga­đa­ja kroz koji je njen pokoj­ni suprug (kome je ovo izda­nje Arterije i posve­će­no) zajed­no s njom širio gra­ni­ce i istra­ži­vao ovu poseb­nu umjet­nost i vezao je za Novigrad. Osnovali su, isti­če pro­fe­so­ri­ca na Akademiji u Rijeci, Mediascape dav­ne 1993. godi­ne, tokom rata, i vrhun­ski umjet­ni­ci su ispu­ni­li praz­nu dvo­ra­nu muze­ja Mimara, da bi 2005. godi­ne  preš­li u Novigrad. Gospođa Fülepp je u svom pre­da­va­nju zaključ­no istak­la da su i u ovoj Arteriji stvo­ri­li most, pove­za­li malo s veli­kim, te svi­jet sa našim.

Tekst Marko ŠORGO

Fotografije Marko ŠORGO

• 12. Arterija - Međunarodni festival vizualnih umjetnosti