Bugarski Jarmusch

Bugarski film „Strah“ (reda­telj Ivajlo Hristov) pri­ka­zan je ovog lje­ta na Festivalu medi­te­ran­skog fil­ma Split, a pri­je dva tjed­na mogli su ga vidje­ti i posje­ti­te­lji ljet­nog art-kina Cineast u Vodnjanu.

Hristov se u tom fil­mu bavi još uvi­jek aktu­al­nom temom migra­na­ta i odno­som domo­ro­da­ca pre­ma nji­ma, ali na vrlo zanim­ljiv i ose­bu­jan način. Njegova juna­ki­nja je uči­te­lji­ca (izvr­s­na Svetlana Yancheva) u selu na bugar­sko-tur­skoj gra­ni­ci, koja osta­je bez skrom­nog pos­la pa vri­je­me pro­vo­di „raz­go­va­ra­ju­ći“ s pokoj­nim supru­gom na lokal­nom grob­lju ili love­ći sit­nu div­ljač u okol­noj šumi.

Jednog dana u šumi nali­je­će na migran­ta iz Malija (Michael Fleming) koje­ga naj­pri­je želi pri­ves­ti, ali onda odus­ta­je od te namje­re jer pos­tup­no zamje­ću­je sve veću neo­če­ki­va­nu bli­skost pre­ma nje­mu. Naravno, kse­no­fob­na rural­na oko­li­na joj to neće opros­ti­ti, što nuž­no dovo­di do kon­flik­ta izme­đu juna­ki­nje i zaos­ta­le rural­ne zajednice.

Riječ je o temi koja je pro­tek­lih godi­na ite­ka­ko pri­sut­na u europ­skom igra­nom i doku­men­tar­nom fil­mu, ali vrlo je priv­la­čan reda­telj­ski stil i način kojim joj Hristov pris­tu­pa. Gledajući nje­gov film, pot­pis­nik ovih reda­ka nije mogao odo­lje­ti uspo­red­bi s opu­som kul­t­nog ame­rič­kog reda­te­lja Jima Jarmuscha. Hristov poput Jarmuscha koris­ti duže sta­tič­ne crno-bije­le kadro­ve dojm­lji­ve likov­nos­ti u koji­ma se više pri­ka­zu­ju sta­nja liko­va i nji­ho­ve oko­li­ne nego kon­kret­na akcija.

Hristovljevi juna­ci se ver­bal­no ne razu­mi­ju (on pri­ča engle­ski, ona zna samo bugar­ski), što je vrlo čes­to i kod Jarmuschovih liko­va, ali ipak uspi­je­va­ju među­sob­no komu­ni­ci­ra­ti na jed­noj dub­ljoj emo­tiv­noj razi­ni. Najzad, obo­ji­ca nude naiz­gled hla­dan, dis­tan­ci­ran i sti­li­zi­ran vizu­al­ni svi­jet ispod koje­ga se nazi­ru tra­go­vi ljud­skos­ti, topli­ne i bri­ge za druge.

Iako film­ske posve­te zna­čaj­nim reda­te­lji­ma čes­to ispad­nu isfor­si­ra­ne i namet­lji­ve, u ovom slu­ča­ju to se sjaj­no uklo­pi­lo. Hristovu je poš­lo za rukom spo­ji­ti jed­nu dis­kret­nu posve­tu kul­t­nom reda­te­lju (goto­vo je nemo­gu­će da je toli­ka slič­nost slu­čaj­na) s iznim­no aktu­al­nom i pro­ble­ma­tič­nom druš­tve­no-poli­tič­kom tema­ti­kom. Riječ je o vrlo finom osvje­že­nju u kon­tek­s­tu suvre­me­nog europ­skog filma.

Elvis Lenić