Predstavljanje monografije Kornarija u Parku skulptura Marušići

13.09.2021.

Kornarija, škola, simpozij kolonija, mit

• Predstavljanje mono­gra­fi­je Kornarija posve­će­ne isto­ime­noj ško­li kame­nok­le­sar­skog kipar­stva koja se kroz četi­ri deset­lje­ća odr­ža­va­la od 1980 do 2009, uz pre­kid od 1989 do 2002. godi­ne odr­ža­no je u uto­rak, 7. ruj­na u Parku skul­p­tu­ra Marušići.

Voditeljica doga­đa­ja je bila Tanja Šuflaj iz buj­skog Učilišta koje je izda­lo mono­gra­fi­ju, a pomo­gle su joj Gail Morris, Burhan Hadžialjević, Isabel H. Lantry, uz koje su govo­ri­li i načel­nik Buja Fabrizio Vižintin, skul­p­to­ri Rene Rusjan, Mirsad Begić, te putem video veze Patrick Bermingham, Francisco Gazitùa i Masayuki Nagase čiji je poz­drav putem youtu­be kana­la mogu­će pra­ti­ti ovdje:

Nagase je u svom poz­dra­vu na tali­jan­skom jezi­ku naveo sve što ga je nadah­nu­lo u današ­njem vrlo uspješ­nom radu u Kaliforniji, a potek­lo je iz nje­go­vog rada i živo­ta u 17 godi­na na Bujštini, uklju­ču­ju­ći i sta­nov­ni­ke Marušića koji su ško­lu i nje­ne učes­ni­ke pri­hva­ti­li, a to je ono što su i svi osta­li govor­ni­ci nagla­si­li. Prisjetio se i da iako nije govo­rio hrvat­ski ni tali­jan­ski, svi su dije­li­li isti jezik kame­na i da su Marušići uvi­jek u nje­go­vom srcu. Dodao je i zanim­lji­vost, da su zajed­no i gasi­li šum­ske požare.

Bermingham, jedan od sudi­oni­ka prve godi­ne radi­oni­ce, je nagla­sio kako ovdaš­nji narod i kul­tu­ra stvar­no cije­ne i podr­ža­va kipa­re, i kako je to bilo vje­ro­jat­no naj­bo­lje raz­dob­lje u nje­go­vom živo­tu. Zaključno, rekao je da tre­nut­no radi u dru­gim mate­ri­ja­li­ma, tako­đer ima u tije­ku arhi­tek­ton­ske pro­jek­te, te spo­me­ni­ke medi­cin­skim ses­tra­ma žrtva­ma Covida 19, a pri­pre­ma u Kanadi sim­po­zij drve­nog tipa.

Mnogi biv­ši uče­ni­ci su pos­ta­li među­na­rod­no priz­na­ti kipa­ri, rav­na­te­lji likov­nih aka­de­mi­ja zahva­lju­ju­ći iskus­tvu i zna­nju ste­če­nom u Marušićima, koje dan danas dije­le svo­jim uče­ni­ci­ma, navo­di Isabel H. Langtry, auto­ri­ca poglav­lja u mono­gra­fi­ji u kojem je zapi­sa­la da je jed­na od ključ­nih dimen­zi­ja u radu sim­po­zi­ja bila lju­bav pre­ma kame­nu, želja da se uči o nje­mu, te kako ga obli­ko­va­ti. To je nauči­la, piše dalje rav­na­te­lji­ca Hampstead scho­ol of art iz Londona, od Carla Prentla, samo­ukog aus­trij­skog kipa­ra koji je ute­me­ljio Međunarodni Kiparski Simpozij 1959. godi­ne, kako bi omo­gu­ćio nesme­ta­nu komu­ni­ka­ci­ju i raz­mje­nu kipar­ske zajed­ni­ce una­toč ten­zi­ja­ma hlad­nog rata. Kornarija je bila zna­čaj­na kari­ka u tom lan­cu koji se eta­bli­rao širom svijeta.

Značaj ove ško­le koja se odvi­ja­la pod otvo­re­nim nebom u kame­no­lo­mu u mjes­tu Kave (tal. riječ za kame­no­lom) je dvo­ja­ki, jedan je za sudi­oni­ke koji su po vlas­ti­tim rije­či­ma ima­li pri­li­ke doži­vje­ti iskus­tvo koje im je živo­te pro­mi­je­ni­lo, naime neki su se odlu­či­li baš tokom sim­po­zi­ja se bavi­ti tim vidom umjet­nos­ti, a dru­gi zna­čaj je pre­ma vani, a to su indi­rek­t­no doži­vje­li nji­ho­vi kas­ni­ji stu­den­ti diljem svi­je­ta i svi oni koji te skul­p­tu­re vred­nu­ju kao umjet­nost koja je dio jav­nog prostora.

Inače i mono­gra­fi­ja je, valja nagla­si­ti, napi­sa­na na četi­ri jezi­ka iako ne sva­ko poglav­lje, i to hrvat­skom, tali­jan­skom engle­skom, te slo­ven­skom, a na sva četi­ri jezi­ka se govo­ri­lo i na predstavljanju.

Vižintin je istak­nuo da je 2018. godi­ne bilo u pla­nu i orga­ni­zi­ra­nje pra­vog sim­po­zi­ja, ne samo izda­nje ove mono­gra­fi­je ali je situ­aci­ja s koro­nom uspo­ri­la taj pothvat.

Paralelno s pred­stav­lja­njem, odvi­ja­lo se i pos­tav­lja­nje info plo­če s ime­ni­ma auto­ra skul­p­tu­ra u Parku, što je konač­no mno­gim posje­ti­te­lji­ma omo­gu­ći­lo da doz­na­ju koris­ne infor­ma­ci­je o objektima.

Škola Kornarija je ide­ja Tonija Biloslava, vizi­onar­skog rav­na­te­lja Piranskih Obalnih gale­ri­ja, a razvi­ja­la se kroz surad­nju više likov­nih ins­ti­tu­ci­ja, od Singapura, Tajlanda, do Škotske i Rijeke, ali i šire. Uz Biloslava, naj­zas­luž­ni­ji za uspos­tav­lja­nje sim­po­zi­ja je bio i Francisco Gazitua koji se javio iz Čilea. Bivši pre­da­vač Londonske st. Martins scho­ol of arts i jedan od naj­cje­nje­ni­jih čile­an­skih kipa­ra je ista­kao vrlo emo­tiv­no da se sada nala­zi u zimi, ali da raz­dob­lje u Kornariji sma­tra lje­tom svo­jeg živo­ta, te da gdje­god ide, uvi­jek se pri­sje­ća tra­ve, nevje­ro­jat­nog sun­ca i bije­log mra­mo­ra Kornarije kojeg sma­tra sve­tim, a Kornariju hra­mom. Nadodao je da tada ni jako sun­ce nije bolje­lo, jer su oni bili kari­ka u jako dugom lan­cu umjet­nos­ti koja se pro­te­že još od kame­nog doba.

Kipar Burhan je zahva­lio osni­va­či­ma, opći­na­ma Buje i Grožnjan, te kul­tur­nom druš­tvu Bratstvo, a poseb­no je spo­me­nuo Milana Nežića, koji je dopri­nio putem fir­me Kamen pazin da se omo­gu­ći osnov­ni mate­ri­jal za izra­du kipo­va. Mirsad Begić je u svom obra­ća­nju ista­kao da je tada svi­jet bio podi­je­ljen na infe­ri­oran i supe­ri­oran dio, ali da toga nije bilo u kre­ativ­nos­ti, te da su rije­či pres­krom­ne za ono što su tada ima­li, a to je pra­vi kamen i pra­ve teme. Zaključio je izra­ziv­ši da je “Kornarija” čudo lju­ba­vi i kre­ativ­nost kak­vu ništa ne može zaustaviti.

Tekst Marko ŠORGO

Fotografije Lidija KUHAR