Priča o životu mlade žene

Povodom netom zavr­še­nog ZFF‑a u pul­skom Kinu Valli odr­ža­no je neko­li­ko pro­jek­ci­ja ovo­go­diš­njih fes­ti­val­skih fil­mo­va, među nji­ma i nor­ve­škog fil­ma „Najgora oso­ba na svijetu”.

Redatelj Joachim Trier u tom ose­buj­nom dje­lu pra­ti život mla­de žene Julie (Renate Reinsve) u dva­na­est poglav­lja s pro­lo­gom i epi­lo­gom. U pro­lo­gu se brzin­ski upoz­na­je­mo s nje­zi­nim stu­dent­skim hiro­vi­ma, koji obu­hva­ća­ju stal­nu pro­mje­nu fakul­te­ta i part­ne­ra, a zatim poči­nje­mo pra­ti­ti nje­zin život nakon što se zapos­li u lokal­noj knji­ža­ri i kre­će u zajed­nič­ki život s reno­mi­ra­nim auto­rom stripova.

Trierova pri­ča oči­to nije naro­či­to inven­tiv­na, ali je vrlo zanim­ljiv i priv­la­čan način kojim je izla­že. Riječ je o fil­mu upe­čat­lji­ve atmo­sfe­re, dojm­lji­ve upo­tre­be film­ske glaz­be i vrlo rafi­ni­ra­nog vizu­al­nog sti­la. Naročito je dojm­lji­va sek­ven­ca u kojoj juna­ki­nja zamiš­lja da nakrat­ko zamr­za­va cije­li grad, kako bi mogla nesme­ta­no oti­ći do svo­jeg novog oda­bra­ni­ka, a nakon toga život se nas­tav­lja u svo­joj rutini.

Joachim Trier govo­ri o obič­nim stva­ri­ma poput život­nih uspo­na i pado­va, sre­će i boles­ti, stras­ti i dosa­de, ali vrlo zanim­lji­vim i poti­caj­nim reda­telj­skim sti­lom. Zbog toga je „Najgora oso­ba na svi­je­tu” vje­ro­jat­no jedan od naj­bo­ljih europ­skih fil­mo­va ove godi­ne na izmaku.

Elvis Lenić