Kad obilje sastojaka ne smeta cjelini

KINO: JAHAČI PRAVDE, reda­te­lja Andersa Thomasa Jensena

U pul­skom Kinu Valli pro­tek­lih dana pri­ka­zi­van je dan­ski film „Jahači prav­de“ (2020), koji je nepra­ved­no ostao u sje­ni Vinterbergove dra­me „Još jed­na run­da“, iako je zapra­vo bolji.

„Jahače prav­de“ reži­rao je Anders Thomas Jensen, koji je dan­skoj kine­ma­to­gra­fi­ji dao veći dopri­nos kao sce­na­rist nego kao reda­telj, a ovdje se je jako dobro sna­šao u dvos­tru­koj reda­telj­sko-sce­na­ris­tič­koj ulo­zi. Na počet­ku fil­ma pre­ka­lje­ni dan­ski voj­nik Markus (Mads Mikkelsen) vra­ća se iz spe­ci­jal­ne misi­je nakon što mu supru­ga stra­da u teškoj željez­nič­koj nesreći.

Osim s vlas­ti­tom tugom, Markus se mora nosi­ti i s emo­ci­ja­ma malo­ljet­ne kćer­ke s kojom je i rani­je imao pri­lič­no otu­đen odnos. Da situ­aci­ja bude još kom­pli­ci­ra­ni­ja, ubr­zo mu na vra­ta dola­zi struč­njak za sta­tis­ti­ku, koji je bio svje­dok tra­ge­di­je i koji sma­tra da nesre­ća nije slu­čaj­nost nego tero­ris­tič­ki čin. U druš­tvu sta­tis­ti­ča­ra i nje­go­vih pri­ja­te­lja hake­ra Markus kre­će u sulu­du potra­gu za poči­ni­te­lji­ma koja će rezul­ti­ra­ti nevi­đe­nim krvoprolićem.

Jensenov film pli­je­ni pozor­nost zbog svo­je žan­rov­ske raz­no­vr­s­nos­ti i nara­tiv­ne raz­ba­ru­še­nos­ti, ali u ovom slu­ča­ju obi­lje sas­to­ja­ka dois­ta ne sme­ta cje­li­ni. U „Jahačima prav­de“ izmje­nju­ju se crno­hu­mor­ni dije­lo­vi s bes­ti­jal­nim nasi­ljem, ele­men­ti melo­dra­me pro­ži­ma­ju se s kri­mi­ćem, film je vrlo zaba­van, ali i pri­lič­no ozbiljan.

Jensen u svo­jem nara­tiv­nom vrtulj­ku nala­zi vre­me­na i za teške teme poput suoča­va­nja sa smr­ću naj­bli­žih i pri­pa­da­ju­ćem raz­dob­lju žalje­nja, kao i za meta­fi­zič­ka pita­nja o tome je li svi­jet oko nas stro­go odre­đen ili je sve samo pita­nje slu­čaj­nos­ti. Tako i Markusova kćer­ka stal­no vrti doga­đa­je pri­je tra­ge­di­je i poku­ša­va doku­či­ti da li je moglo ispas­ti dru­ga­či­je, iako takav način raz­miš­lja­nja defi­ni­tiv­no ne može uro­di­ti ničim konstruktivnim.

Ako sve­mu ovo­me doda­mo i cije­lu lepe­zu iznim­no ose­buj­nih liko­va, dola­zi­mo do zaključ­ka da se radi o malom bise­ru suvre­me­ne dan­ske kine­ma­to­gra­fi­je. Ovako uspje­li spoj raz­no­vr­s­nih ele­me­na­ta dois­ta ne viđa­mo sva­ki dan.

Elvis Lenić