Topla i emotivna vizija međuljudskih odnosa

KINO: IDEMO, IDEMO, reda­te­lja Mikea Millsa

U hrvat­skim kini­ma tre­nut­no se pri­ka­zu­je ame­rič­ki film koji se doima kao da je slu­čaj­no ule­tio na reper­to­ar, iako to ne zna­či da mu ne tre­ba posve­ti­ti poseb­nu pozornost.

Riječ je o fil­mu „Idemo, ide­mo“ (reda­telj Mike Mills), koje­ga samo nazoč­nost veli­ke glu­mač­ke zvi­jez­de Joaquina Phoenixa odmi­če od eti­ke­te nisko­bu­džet­nog ame­rič­kog fil­ma, a dru­go je sve u indie sti­lu. Radnja fil­ma je ele­gant­no uspo­re­na, kadro­vi su sta­tič­ni s crno-bije­lom foto­gra­fi­jom koja pru­ža vrlo dojm­ljiv ugo­đaj, povre­me­na glaz­ba sup­til­no pod­cr­ta­va emo­ci­je, odnos­no svi ele­men­ti fil­ma paž­lji­vo su odmje­re­ni i stop­lje­ni u jed­nu emo­tiv­nu cjelinu.

Radnja fil­ma pra­ti ton­skog sni­ma­te­lja (Phoenix) koji diljem Amerike inter­v­ju­ira mla­dež, a onda ga ses­tra (Gaby Hoffmann), s kojom nije baš u naj­bo­ljim odno­si­ma, zamo­li da joj pri­ču­va malo­ljet­nog sina (Woody Norman) dok se bri­ne o svo­jem potre­bi­tom supru­gu. Iznimno jed­nos­tav­na pri­ča koja emo­tiv­no ispu­nja­va i nadah­nju­je gledatelja.

Na jed­noj razi­ni, Mills por­tre­ti­ra ame­rič­ku mla­dež i pre­ko nje opi­su­je današ­nju Ameriku sa svim oče­ki­va­nji­ma i stra­ho­vi­ma, u čemu mu naro­či­to poma­že sjaj­na foto­gra­fi­ja Robbieja Ryana. Na dru­goj razi­ni riječ je o nadah­nu­toj i toploj vizi­ji među­ljud­skih i obi­telj­skih odno­sa te dojm­lji­voj medi­ta­ci­ji o ljud­skoj potre­bi da se voli, pri­hva­ća i oprašta.

Zašto pro­ves­ti život u lošim odno­si­ma, nera­zu­mi­je­va­nju i sva­đi kad je tako vri­je­dan i tako krat­ko tra­je – kao da nam iskre­no poru­ču­ju Millsovi juna­ci. Ne bi nas začu­di­lo da ovaj film osta­ne jedan od vrhu­na­ca ovo­go­diš­nje ponu­de u doma­ćim kinima.

Elvis Lenić