U Fonticusu izlažu Judita Horvatinović i Đurica Ciganović

14.04.2022.

Evokacije prostora/stanja i Vizualizirana poetika

• Tekst Lidija KUHAR

• Fotografije Marko ŠORGO

• Judita Horvatinović svjesna je da nesigurnost postojanja biva kompenzirana određivanjem osobnog prostora • Autorica vizualizira nemoguće, ali ne želi ocrtavati snove •/• Iako unutar serija Đurice Ciganovića nalazimo više pristupa oblikovanju, autor nudi zaokružene cjeline • On intenzivno doživljava segmente svijeta poetike s kojom dolazi u dodir i to nam želi prenijeti •

• Dvije samos­tal­ne izlož­be umjet­ni­ka Judite Horvatinović i Đurice Ciganovića otvo­re­ne su u petak, 8. trav­nja u Gradskoj gale­ri­ji Fonticus u Grožnjanu.

Dvadeset sli­ka Judite Horvatinović koja se pred­stav­lja s izlož­bom nazi­va “Evokacije prostora/stanja” teži aps­trak­ci­ji, ali joj se i odu­pi­re. U nekim rado­vi­ma su moti­vi na tam­noj poza­di­ni, dok se na dru­gi­ma isti­če boja i šare­ni­lo. Za raz­li­ku od veći­ne izlož­bi koje su bile pre­zen­ti­ra­ne u Fonticusu, ovdje sva­ka sli­ka ima svo­ju legen­du koja uklju­ču­je i godi­nu nas­tan­ka rada, pa vidi­mo da  su dje­la nas­ta­la ove i proš­le godi­ne. Kustos Eugen Borkovsky nagla­sio je da su teme, od kojih auto­ri­ca kre­će u avan­tu­ru inter­pre­ta­ci­je, ide­je vizu­ali­za­ci­ja prostora.

“Umjetnica je na raz­me­đi inter­pre­ta­ci­je i želje za mije­nom. Znakove pove­zu­je u aps­trak­t­nu pri­ču, a pone­kad uvo­di pre­poz­nat­lji­vi oblik kom­bi­ni­ra­ju­ći obli­ke, pote­ze, mrlje na način pro­pi­ti­va­nja. Slikaricu zapra­vo ne zani­ma odre­đe­ni ambi­jent, oblik moti­va ili polo­žaj. Podloga i boje su joj potreb­ne kao pola­zi­šte, kao popri­šte na kojem može iska­za­ti istra­ži­va­nje pros­tor­nos­ti s otklo­nom k ener­gi­ja­ma. Pred nama su pro­miš­lja­nja koja se u pre­mi­si podu­da­ra­ju s emo­ci­onal­nom nape­toš­ću, a koje su tije­kom ins­tin­k­tiv­ne reali­za­ci­je proš­le doživ­ljaj­ne i spoz­naj­ne poma­ke. Izvjestan her­me­ti­zam ema­ni­ra­ju ovi rado­vi. Nema naz­na­če­nog doga­đa­nja iako sve atri­bu­ci­je upu­ću­ju na ljud­sko. Judita Horvatinović svjes­na je da nesi­gur­nost pos­to­ja­nja biva kom­pen­zi­ra­na odre­đi­va­njem osob­nog pros­to­ra. Autorica vizu­ali­zi­ra nemo­gu­će, ali ne želi ocr­ta­va­ti sno­ve. Spontano činje­nje rezul­ti­ra spon­ta­nim urat­kom. Percipiranje ovih rado­va pomi­če­mo k intu­itiv­nom išči­ta­va­nju. Dana nam je slo­bo­da da obli­ke pove­že­mo s vlas­ti­tim pre­dodž­ba­ma. Judita Horvatinović inter­ve­ni­ra na pod­lo­gu pone­kad ges­tu­al­ni­je, pone­kad umje­re­ni­je. Ovdje se ne radi o ilus­tra­ci­ji nekog poj­ma ili doga­đa­ja, već o sli­kar­stvu teme­lje­nom na iska­zi­va­nju ener­gi­je i tem­pe­ra­men­ta auto­ri­ce. Interpretacije ide­je pros­to­ra pos­ta­ju artis­tič­ke kom­po­zi­ci­je, a inten­zi­tet govo­ri o mašto­vi­tos­ti i iskre­nos­ti”, pojaš­nja­va Borkovsky.

Judita Horvatinović o izlož­bi kaže: “To je sve bio pro­ces, zapra­vo sam istra­ži­va­la pros­to­re, unu­traš­nje i vanj­ske, s time da su unu­traš­nji pros­to­ri – pros­to­ri duha. Radovi su nadah­nu­ti iskon­skim i mit­skim sim­bo­li­ma, a raz­miš­lja­la sam o tome što su emo­ci­je, što je ratio, ani­ma, ani­mus, kako mogu te vanj­ske pros­to­re pre­ni­je­ti u unu­traš­nje, te što ako pos­to­ji neki besko­nač­ni pros­tor gdje su sve moguć­nos­ti otvo­re­ne i što je to što ih for­mi­ra.” Dodaje da je pro­pi­ti­va­la tko odre­đu­je što će biti slje­de­ćeg tre­nut­ka u tom besko­nač­nom pros­to­ru, na koji način raz­li­či­ti pros­to­ri odre­đu­ju moda­li­tet našeg pona­ša­nja u nji­ma, što je s praz­nim pros­to­ri­ma, što tamo radi­mo, te kako ga ispu­nja­va­mo raz­li­či­tim emo­ci­ja­ma. “Proces stva­ra­nja je nekad bio brz, ins­tin­k­ti­van i auto­mat­ski, dok je za neke sli­ke tre­ba­lo puno vre­me­na, jer sam radi­la više sli­ka u jed­noj sli­ci, pa bih ih onda pre­far­ba­va­la, a neke su odmah bile tak­ve kak­ve jesu”, istak­la je umjetnica.

Judita Horvatinović je zavr­ši­la Školu za pri­mi­je­nje­nu umjet­nost i dizajn u Zagrebu, odjel unu­traš­nje arhi­tek­tu­re, 2009. godi­ne. Na Akademiji likov­nih umjet­nos­ti u Zagrebu diplo­mi­ra­la je 2017. godi­ne, gra­fič­ki odsjek, u kla­si Tanje Dabo. Godine 2015. bora­vi­la je na University of Ulster, Fine Art Department, Belfast, Velika Britanija. Bavi se sli­kar­stvom, edu­ka­ci­jom i sce­no­gra­fi­jom. Održala neko­li­ko likov­nih radi­oni­ca, te izla­ga­la na mno­gim samos­tal­nim i kolek­tiv­nim izlož­ba­ma u domo­vi­ni i ino­zem­s­tvu. Živi i radi u Zagrebu.

Đurica Ciganović svo­jom izlož­bom “Vizualizirana poeti­ka” pred­stav­lja 48 rado­va, od kojih je 11 u boji, dok su osta­li crno-bije­li, a ispod sva­ke sli­ke je smje­šten tekst koji ju je nadahnuo.

“Đurica Ciganović pred­stav­lja gra­fič­ke oti­ske, rado­ve otis­nu­te matri­ca­ma izve­de­nim u lino­re­zu, koji sadr­žaj­no tvo­re tri zaseb­ne cje­li­ne. One se raz­li­ku­ju po tema­ti­ci, ali i po pris­tu­pu likov­noj pod­lo­zi. Najbrojniji su otis­ci na temu zbir­ke krat­kih pri­ča Dušana Gojkova. Ovdje se svo­je­vr­s­ni nadre­ali­zam, iska­zan kroz uglav­nom krat­ke tek­s­to­ve, pre­la­ma sli­kar­skom ima­gi­na­ci­jom u mogu­će ilus­tra­ci­je. Motivi pokat­kad pra­te sadr­žaj krat­kih pri­ča knji­žev­nog pred­lo­ška, no autor si dopu­šta otklo­ne od lite­rar­ne ini­ci­ja­ci­je, pa se tako izu­zet­no mašto­vi­tom pis­cu pri­klju­ču­je dovit­lji­va likov­na inter­pre­ta­ci­ja. Vizualizacije pone­kad nude sasvim indi­vi­du­alan doživ­ljaj koji se ne mora u pot­pu­nos­ti pok­la­pa­ti s iona­ko neo­če­ki­va­nim tije­kom knji­žev­nog sižea. Maštoviti gra­fič­ki rado­vi uvi­jek su crno-bije­li, ogo­lje­ni do srži, što na neki način odgo­va­ra naglim, neo­če­ki­va­nim, pone­kad apsurd­nim iska­zi­ma pis­ca. Podloga je pošto­va­na isto­vri­jed­no kolo­ru. Na pod­lo­gu je inter­ve­ni­ra­no na način da oblik neg­dje biva iska­zan tam­nim oti­skom, a poneg­dje je zatam­nje­no okru­že­nje unu­tar kojeg nala­zi­mo oblik koji osta­je u boji papir­na­te pod­lo­ge. Drugu seri­ju gra­fi­ka karak­te­ri­zi­ra tret­man pod­lo­ge koja je i ovdje uklop­lje­na u cje­li­nu. Ovim se rado­vi­ma, na temu Rimbaudove poezi­je, pri­dru­žu­ju crve­na, zele­na, crna, a pone­kad i pla­va boja. Moramo zna­ti da pjes­nik u sone­tu „Samoglasnici“ slo­vi­ma pri­dru­žu­je boje. Prisutna je ero­ti­ka ini­ci­ra­na oslu­ški­va­njem sti­ho­va, uz dru­ge uni­ver­zal­ne diskur­se poput pre­dodž­be zvu­ka, para­fra­zi­ra­nja zla, upit­nos­ti tje­les­nos­ti, uz iska­za­nu ide­ju pro­laz­nos­ti. I tre­ća gru­pa rado­va pre­is­pi­tu­je i komen­ti­ra poezi­ju. Ovdje je zanim­ljiv pris­tup likov­nja­ka dru­gom likov­nja­ku – Albertu Kinertu, ali tu se ne radi o nje­go­vom likov­nom, već pjes­nič­kom opu­su. Kinertova lite­rar­na dje­lat­nost ne pok­la­pa se s nje­go­vim zna­čaj­nim sli­kar­skim opu­som, te tako Ciganović nema opte­re­će­nje mogu­ćih prek­la­pa­nja. I ovdje su ponu­đe­ne autor­ske vizu­ali­za­ci­je na teme poet­skih dje­la koja su pos­lu­ži­la samo kao ini­ci­jal­ni pokre­tač k dje­lo­va­nju na povr­ši­na­ma lino­le­uma. Njima sli­je­de odra­zi na papi­ri­ma, otis­ci tra­go­va ure­za. Iako unu­tar seri­ja nala­zi­mo više pris­tu­pa obli­ko­va­nju, autor nudi zaokru­že­ne cje­li­ne. Umjetnik inten­ziv­no doživ­lja­va seg­men­te svi­je­ta poeti­ke s kojom dola­zi u dodir i to nam želi pre­ni­je­ti”, rekao je kustos.

Umjetnik je otkrio da je Dušan Gojkov, koji je i ured­nik nje­go­ve prve knji­ge, svih 35 pri­ča koje su posje­ti­te­lji mogli pro­či­ta­ti ispod izlo­že­nih rado­va, za okla­du napi­sao u samo sat i pol vre­me­na, te potom Ciganovića zamo­lio da ih pro­ba vizu­ali­zi­ra­ti. Pročitao je pje­smu, sves­tra­nog hrvat­skog likov­nog umjet­ni­ka Alberta Kinerta (1919−1987) nazi­va “Žalim” koju je kroz smi­jeh pro­tu­ma­čio izre­kom “Bit će pro­past svi­je­ta, nek pro­pad­ne nije šte­ta!”, te u to ime na ose­bu­jan način “naz­dra­vio” u malom per­for­ma­tiv­nom doga­đa­ju za kraj.

Đurica Ciganović je rođen u Splitu 1957. godi­ne. Od 2002. godi­ne počeo je aktiv­no dje­lo­va­ti na pul­skoj umjet­nič­koj sce­ni, te pos­tao član ama­ter­skog udru­že­nja likov­nih i knji­žev­nih stva­ra­la­ca (ULIKS) u Puli. Bavi se gra­fi­kom, sli­kar­stvom, kera­mi­kom i per­for­man­som. Učio je i usa­vr­ša­vao se uz men­tor­stvo aka­dem­ske kipa­ri­ce Ive Fonović. Postao je član udru­že­nja HDLU Istre u Puli 2012. godi­ne. Redovito je izla­gao na dese­tak samos­tal­nih i više skup­nih izlož­bi u zem­lji i ino­zem­s­tvu. “Parabola jed­nog neuro­ti­ka” mu je prva knji­ga i nada se ne i posljednja.