„Nesavršena“ ženska ljepota

• Razgovarala i fotografirala Daniela KNAPIĆ

• Teško je vje­ro­va­ti da će zajed­ni­ca zna­ti pre­poz­na­ti, razu­mje­ti i uva­ži­ti umjet­nost, uko­li­ko je ne uva­ža­va ni obra­zov­ni sustav •

• U Galeriji HDLU‑a Istre do kon­ca mje­se­ca se može raz­gle­da­ti izlož­ba dvoz­nač­nog nazi­va, „Umjetno(st) lijepo(g)“, mla­de umjet­ni­ce Marine Rajšić, što je povod i ovom razgovoru.

Živimo u čud­nim vre­me­ni­ma, kada se pro­pi­tu­ju i rede­fi­ni­ra­ju čak i do nedav­no naj­ne­upit­ni­ji poj­mo­vi poput npr. „bra­ka“, „žene“, „dobi pris­tan­ka“… Čak ni oni koji bi za to tre­ba­li biti mje­ro­dav­ni ne usu­đu­ju se više defi­ni­ra­ti pojam „žena“, jer se kao „žene“ pro­mo­vi­ra­ju i do nedav­no muške oso­be (mno­ge pobje­đu­ju u raz­nim sport­skim dis­ci­pli­na­ma, a npr. Rachel Levine, pomoć­ni­ca Ministra zdrav­s­tva u Vladi SAD‑a, koja je ope­ra­ci­ju pro­mje­ne spo­la odra­di­la 2011., lani je nagra­đe­na i titu­lom „Žene godi­ne“). U tom kon­tek­s­tu pri­ča o žen­skoj lje­po­ti je dodat­no skli­zak teren i nje­na je defi­ni­ci­ja još upit­ni­ja, pa je i kon­cept tvo­je izlož­be „Umjetno(st) lijepo(g)“ tim intri­gant­ni­ji i relevantniji… 

- Započela sam taj pro­jekt još 2017.te, a počet­na ide­ju mi je bila kre­ira­ti foto­gra­fi­ju, akt žene koja je kirur­škim crte­žom iscr­ta­na po cije­lom tije­lu, na svim mjes­ti­ma na koji­ma bi tre­ba­la biti „kori­gi­ra­na“, uskla­đe­na sa suvre­me­nim ide­ali­ma žen­skog tije­la. Tako je nas­tao prvi rad unu­tar seri­je – foto­gra­fi­ja prin­ta­na u pri­rod­noj veli­či­ni mode­la, smje­šte­na pri ula­zu u Galerju HDLU‑a Istre. Kako bi mar­ki­ra­nje “nepra­vil­nos­ti” bilo što auten­tič­ni­je čita­la sam knji­ge o estet­skoj kirur­gi­ji i nauči­la puno o iscr­ta­va­nju tije­la pri­je ope­ra­ci­je, kao i o tren­do­vi­ma u estet­skoj kirurgiji.

Također sam u tom peri­odu pro­uča­va­la i raz­ne sadr­ža­je na temu este­ti­ke i žen­ske repre­zen­ta­ci­je kroz povi­jest i povi­jest umjet­nos­ti. Iščitavanjem tih, kate­go­rič­ki i ide­olo­ški raz­li­či­tih sadr­ža­ja, nas­ta­la je ide­ja o suprot­stav­lja­nju raz­li­či­tih ide­ja o žen­skoj lje­po­ti u jed­noj umjet­nič­koj knji­zi koja bi zaokru­ži­la kon­cept koji pred­stav­ljam kroz izlož­bu. Do kra­ja godi­ne osmis­li­la sam i kre­ira­la osta­le rado­ve, tako da je 2018. tiskan prvi pri­mje­rak knji­ge, s nas­lov­ni­com koja je 3D print lica mode­la s foto­gra­fi­ja. Kroz natje­čaj za finan­ci­ra­nje pro­je­ka­ta u kul­tu­ri (pro­vo­di ga Studentski kul­tur­ni cen­tar Sveučilišta u Rijeci), finan­ci­ra­no je izda­va­nje knji­ge u 100 pri­mje­ra­ka, kao i pro­duk­ci­ja izlož­be, a pro­jekt je reali­zi­ran u pro­sin­cu 2018. u riječ­koj Galeriji SKC. Danas, s četi­ri godi­ne odma­ka, lije­po je vidje­ti jed­nu zaokru­že­nu cje­li­nu, kojoj sam zais­ta posve­ti­la dos­ta paž­nje kroz istra­ži­va­nje, ali i pro­duk­ci­ju samih radova.

U knji­zi (nagra­đe­noj 2018. i Rektorovom nagra­dom Sveučilišta u Rijeci) si kre­ira­la taj dija­log izme­đu nje­nih lije­vih i des­nih stra­ni­ca – povi­jes­nim filo­zof­skim cita­ti­ma o žen­skoj lje­po­ti suprot­sta­vi­la si sta­vo­ve današ­njih estet­skih kirur­ga i nji­ho­vo suho­par­no biro­krat­sko tre­ti­ra­nje „nesa­vr­še­nog“ žen­skog tije­la poput stva­ri koju tre­ba „popra­vi­ti“… Kakvom nas to „savr­še­noš­ću“ tero­ri­zi­ra i uvje­tu­je suvre­me­ni svi­jet? Hoće li u buduć­nos­ti samo boga­te moći biti i „lije­pe“ po nekim „kor­po­ra­tiv­nim“ stan­dar­di­ma i ima li umjet­nost poten­ci­jal da tu para­dig­mu ne samo pre­is­pi­ta, nego i pro­mi­je­ni u neko novo poima­nje žene i nje­ne (ne samo tje­les­ne) ljepote?

- Činjenica je da smo sa svih stra­na bom­bar­di­ra­ni pra­vi­li­ma, među­tim sve češ­će naila­zim i na pri­mje­re koji doka­zu­ju upra­vo suprot­no, pa medij­sku paž­nju sve češ­će dobi­va­ju upra­vo iznim­ke “kor­po­ra­tiv­nog stan­dar­da“. Što se pita­nja o umjet­nos­ti tiče, narav­no da vidim! Umjetnost je tu da pos­tav­lja pita­nja, name­će se i sme­ta, pre­is­pi­tu­je i edu­ci­ra. Tako su i moja izlož­ba i knji­ga tu da edu­ci­ra­ju (o filo­zo­fi­ji, este­ti­ci, tren­do­vi­ma u estet­skoj kirur­gi­ji te deta­lji­ma poje­di­nih zahva­ta) i pos­tav­lja­ju pita­nja. Ne dono­se egzak­t­ne zaključ­ke, već to pre­pu­šta­ju sva­kom čitatelju/posjetitelju izložbe.

Iako si, tako reći, tek zapo­če­la svo­ju kari­je­ru (2019. si diplo­mi­ra­la na riječ­koj Akademiji pri­mi­je­nje­nih umjet­nos­ti), vrlo si aktiv­na i pri­sut­na svo­jim umjet­nič­kim dje­lo­va­njem, poseb­no na pote­zu Rijeka-Pula. Jedan od zanim­lji­vi­jih tvo­jih pro­je­ka­ta je „Čestice Lipe / Prepoznavanje odsus­tva“ ostva­ren lani pri Memorijalnom cen­tru Lipa Pamti (Pomorski i povi­jes­ni muzej Hrvatskog pri­mor­ja Rijeka), u Lipi. Prepričaj nam kon­cept tog neo­bič­nog i vrlo sen­zi­bil­nog rada…

- Memorijalni cen­tar Lipa pam­ti posve­ćen je sje­ća­nju na 269 sta­nov­ni­ka sela Lipa, stra­da­lih u vri­je­me 2. svjet­skog rata. Povijest se ne može pro­mi­je­ni­ti, u naj­bo­ljem se slu­ča­ju može pri­hva­ti­ti tak­va kak­va ona jest. Može pos­lu­ži­ti kao pri­mjer u edu­ka­ci­ji sadaš­nje i budu­ćih gene­ra­ci­ja, kako se poten­ci­jal­ne tra­ge­di­je – s istim kori­je­nom u manj­ku tole­ran­ci­je, svi­jes­ti i zna­nja – ne bi pono­vi­le. Čini se logič­nim da čla­no­vi ovak­vih zajed­ni­ca pos­ta­nu edu­ka­to­ri budu­ćim nara­šta­ji­ma. Međutim, zajed­ni­ca koju veže tak­va tra­ge­di­ja, a koja zais­ta može pos­lu­ži­ti kao pozi­ti­van pri­mjer dru­gi­ma pra­va je rijet­kost. Zajednice čiji su bliž­nji žrtve doga­đa­ja kak­vi­ma je svje­do­či­la Lipa čes­to se ne mogu odu­pri­je­ti naj­ni­žim emo­ci­ja­ma, pa na žalost tra­že utje­hu gra­de­ći bari­je­re. Negacija i mrž­nja s vre­me­nom ras­tu, a još veći pro­blem nas­ta­je kada se mrž­nja pre­no­si „s kolje­na na kolje­no“, pa se u kom­bi­na­ci­ji s pat­njom samo širi. Na taj se način (nes­vjes­no) pos­tav­lja­ju teme­lji za nove, slič­ne doga­đa­je u buduć­nos­ti. Tijekom svo­jeg prvog posje­ta Lipi, stek­la sam dojam kako je naj­vri­jed­ni­je i naj­č­vr­š­će što Lipa ima, što ju čini živom, upra­vo nje­na zajed­ni­ca – Lipljani. Neminovno je da Lipu defi­ni­ra i nje­zi­na proš­lost, među­tim ovo mjes­to defi­ni­ra i sadaš­njost, te ono što Lipa (zajed­ni­ca s iden­ti­te­tom u koji je upi­sa­na okrut­na proš­lost) u sadaš­njos­ti čini za bolju kolek­tiv­nu buduć­nost. Rad koji sam ostva­ri­la u Lipi veže se kon­kret­no na šire­nje i „raz­no­še­nje“ iden­ti­te­ta Lipe koje­mu se srž nala­zi u samom nase­lju, a naiz­gled nevid­lji­va vri­jed­nost koju čla­no­vi zajed­ni­ce šire (poru­ka mira, opros­ta i tole­ran­ci­je) je uni­ver­zal­no pri­mje­nji­va i u 21. sto­lje­ću još uvi­jek pri­je­ko potrebna.

Osim niza samos­tal­nih i skup­nih izlož­bi i per­for­man­sa, kao i svo­je teku­će zapos­le­nos­ti u polju web dizaj­na, odra­di­la si i puno radi­oni­ca (poseb­no u MMSU Rijeka i na Mediteranskom kipar­skom sim­po­zi­ju u par­ku skul­p­tu­ra Dubrova), što uka­zu­je na tvo­ju sklo­nost edu­ka­cij­skom seg­men­tu umjet­nič­kog rada…

- Iskreno uži­vam u radi­oni­ca­ma s dje­com. Primjećujem, među­tim, i neupu­će­nost popu­la­ci­je u kul­tur­na zbi­va­nja, nepos­to­ja­nje kul­tu­re odla­ska u muzej­ske i gale­rij­ske pros­to­re i navi­ke kon­zu­ma­ci­je umjet­nos­ti, kao i nez­na­nje o vizu­al­noj kul­tu­ri i osnov­nim poj­mo­vi­ma suvre­me­ne umjet­nos­ti zbog nepos­to­ja­nja istih u škol­skom kuri­ku­lu­mu. Teško je vje­ro­va­ti da će zajed­ni­ca zna­ti pre­poz­na­ti, razu­mje­ti i uva­ži­ti umjet­nost, uko­li­ko je ne uva­ža­va ni obra­zov­ni sus­tav. Radi se o pro­ble­mu koje­mu mis­lim da bi se tre­ba­lo ozbilj­ni­je pris­tu­pi­ti, jer needu­ci­ra­njem dje­ce stva­ra­mo needu­ci­ra­ne odras­le čla­no­ve zajed­ni­ce. Stoga na neki način osje­ćam i duž­nost da edu­ci­ram, ne samo djecu.

Od 2015. do 2019. bila si čla­ni­ca i „Ja:to“ umjet­nič­kog kolek­ti­va. Reci nam nešto i o tom razdoblju… 

- Ja:to kolek­tiv bila je sku­pi­na 10-ak stu­de­na­ta Akademije pri­mi­je­nje­nih umjet­nos­ti, oform­lje­na na ini­ci­ja­ti­vu Petre Mrša, tadaš­nje asis­ten­ti­ce na kate­dri Fotografije, a kolek­tiv nije bio pove­zan s kole­gi­ji­ma na aka­de­mi­ji. Iako smo bili među­sob­no raz­li­či­tih afi­ni­te­ta, spo­ji­la nas je (a zatim drža­la na oku­pu) želja za stva­ra­njem i dje­lo­va­njem izvan medi­ja koji su nam tada bili poz­na­ti. Kroz to je raz­dob­lje svat­ko od nas naučio kako napi­sa­ti pro­jekt, pro­du­ci­ra­ti rad unu­tar budže­ta, orga­ni­zi­ra­ti izlož­bu i što je naj­važ­ni­je, kako funk­ci­oni­ra­ti unu­tar gru­pe. Uz Petrinu pomoć orga­ni­zi­ra­li smo gos­to­va­nje na aka­de­mi­ji u Novom Sadu i Splitu, dvi­je godi­ne za redom site-spe­ci­fic radi­oni­ce na Silbi, pred­stav­lja­nje na Praputnjaku i par izlož­bi u Rijeci. Izdali smo i publi­ka­ci­ju koja je pred­stav­lje­na 2020., u sklo­pu pro­jek­ta Rijeka 2020. Europska pri­jes­tol­ni­ca kulture.

Dobitnica si više nagra­da, a naj­no­vi­ja vijest je da si, kao naj­mla­đa fina­lis­ti­ca, ušla u uži izbor Natječaja za Nagradu Radoslav Putar i tvoj će rad zajed­no s osta­lim fina­lis­ti­ma u lip­nju biti pred­stav­ljen u split­skom Salonu Galić…

- Nominacija za nagra­du Radoslav Putar mi je do sad naj­važ­ni­je priz­na­nje. Naravno, puno mi zna­či što su moji rado­vi pre­poz­na­ti od stra­ne stru­ke. Veselim se izlož­bi u Splitu, bez obzi­ra na ishod u fina­lu, već je i sama nomi­na­ci­ja zna­ča­jan vje­tar u leđa!

Čime se tre­nut­no baviš i u kojim budu­ćim prav­ci­ma usmje­ra­vaš svoj umjet­nič­ki fokus?

- Trenutačno radim na novom radu, ins­ta­la­ci­ji koju ću pred­sta­vi­ti na samos­tal­noj izlož­bi u Gradskoj gale­ri­ji Labin 3. lip­nja. Rad se bavi vri­jed­nos­ti­ma, a veli­ku ulo­gu u samom radu će ima­ti i šira Labinska zajednica.

Ovaj tekst sufi­nan­ci­ran je sred­stvi­ma Fonda za poti­ca­nje raz­no­vr­s­nos­ti i plu­ra­liz­ma elek­tro­nič­kih medija.

• Galerija HDLU-a Istre
• Marina Rajšić