(Ne)vidljivi – Mladi u kulturi: Izložba “Egotripoidni meningitis” Gorane Težak u MMC galeriji u Umagu

20.06.2022.

U MMC gale­ri­ji Grada Umaga u petak, 17. lip­nja, otvo­re­na je izlož­ba mla­de istar­ske umjet­ni­ce sa zagre­bač­kom adre­som Gorane Težak nazva­na “Egotripoidni menin­gi­tis”. Većina od deset izlo­že­nih rado­va je nas­ta­la u pos­ljed­nje dvi­je godi­ne i izra­đe­na je u teh­ni­ci ulje na plat­nu. Slike pri­ka­zu­ju nes­tvar­ne pano­ra­me pomi­je­ša­ne s nadre­al­nim moti­vi­ma koji­ma auto­ri­ca istra­žu­je nove pros­to­re i nove obli­ke izražavanja.

Opažamo dubi­nu pros­to­ra, a rav­ne plo­he koje pre­si­je­ca­ju ove pano­ra­me se ukla­pa­ju kao dje­lo nepoz­na­te namje­ne i tvor­ca. Nadu u ovoj dis­to­pi­ji sim­bo­li­zi­ra lete­ća napra­va nazva­na zmaj. Autorica svo­jim anga­ži­ra­nim radom komen­ti­ra druš­tve­ne doga­đa­je, ali s odma­kom. Pri tome to ne radi dos­lov­no nego kroz aso­ci­ja­ci­je. Naziv izlož­be se odno­si na neiz­lje­či­vu bolest ljud­skog druš­tva u kojem su eli­te odvo­je­ne u svo­me svi­je­tu, pojaš­nja­va Gorana Težak koja u svom radu koris­ti isklju­či­vo teh­ni­ku ulja na platnu.

Umjetnicu je pred­sta­vi­la Sanja Benčić iz Ustanove Festum, a nje­ne rado­ve kus­tos surad­nik Eugen Borkovsky koji o izlož­bi kaže da nudi sraz osob­nog i općeg, doživ­ljaj i komen­tar vre­me­na. “Ona pro­go­va­ra o vre­me­nu u kojem ima­mo sve više infor­ma­ci­ja, a sve manje zna­če­nja. Evocirana je tran­s­pa­rent­nost zido­va u koje se poku­ša­va­mo sakri­ti. Adekvatni naziv pro­jek­ta sadr­ži dva poj­ma. Tako je ego-trip pona­ša­nje koje prvens­tve­no zado­vo­lja­va osob­ni inte­res i suje­tu. Drugi dio nas­lo­va, menin­gi­tis, upa­la je zaštit­nih ovoj­ni­ca moz­ga i leđ­ne moždi­ne. On blo­ki­ra rad cen­ta­ra psi­hič­kih i fizi­kal­nih osje­ta. Ovom kom­bi­na­ci­jom poj­mo­va umjet­ni­ca pro­vo­ci­ra, ali usa­đu­je pro­jekt u vri­je­me sadašnje.

Gorana Težak zapo­či­nje iskaz izbo­rom tona pod­lo­ge i podje­lom povr­ši­ne na polja – podru­čja koja se kas­ni­je uslo­ja­va­ju i nado­gra­đu­ju, mije­ša­ju i/ili pove­zu­ju gor­njim slo­je­vi­ma obli­ko­va­nja. Sve faze uvi­jek su snaž­no ges­tu­al­ne izve­de­ne na veli­kim for­ma­ti­ma. Bez obzi­ra na spon­ta­nost i inten­zi­tet izved­be, kom­po­zi­ci­je su sta­bil­ne. Namazi se poneg­dje uslo­ja­va­ju tra­go­vi­ma cure­nja boja. Na naiz­gled slu­čaj­no nas­ta­lim pod­lo­ga­ma koje obi­lu­ju obli­ci­ma i kolo­rom, umjet­ni­ca vizu­ali­zi­ra kri­zu svi­je­ta kojeg poz­na­je­mo. Prva aso­ci­ja­ci­ja je dis­to­pij­ski pej­zaž. Tu su sce­ne urba­ne arhi­tek­tu­re, zapu­šte­ni indus­trij­ski pogo­ni, kon­trol­ni tor­nje­vi, ranje­ne pla­ni­ne, zaga­đe­ne vode, uni­šte­na vege­ta­ci­ja. Krajolici nude ide­ju apo­ka­lip­tič­nih doga­đa­ja poput eks­plo­zi­je nuk­le­ar­ke ili atom­ske bom­be. Prostor je ispu­njen sta­bli­ma, gra­na­ma, uni­šte­nim ili genet­ski defor­mi­ra­nim biljem, drve­nim gre­da­ma, iskriv­lje­nim metal­nim pro­fi­li­ma, plat­for­ma­ma izvan funk­ci­je, tra­ka­ma, krpa­ma koje pre­me­će vje­tar. Predstavljeno je sme­tli­šte kao uto­či­šte jer svi­jet pres­ta­je biti dobro mjes­to. U eks­te­ri­je­re, otvo­re­ne pros­to­re, auto­ri­ca uvo­di for­ma­ci­je sta­ka­la, ogle­da­la na čijim pra­vil­nim stra­ni­ca­ma oči­ta­va­mo rad­nju. Ove, pone­kad tro­di­men­zi­onal­no pred­stav­lje­ne kva­dra­tič­ne struk­tu­re kat­kad aso­ci­ra­ju gra­đe­vi­nu ili zrcal­nu for­ma­ci­ju teatra, a pone­kad ekran.

Ljudski liko­vi se ne pojav­lju­ju. Tu su jedi­no sino­ni­mi, ozna­ke pri­sus­tva umjet­ni­ka, kre­ativ­ca, svje­do­ka. Jer, u asor­ti­man obli­ka čes­to su uve­de­ni ele­men­ti odje­će. To je naj­češ­će pra­zan odjev­ni pred­met. Prema tuma­če­nju auto­ri­ce, to su ele­men­ti nje­ne odje­će u tre­nu­ci­ma kada radi, dje­lu­je, kada jest umjet­ni­ca. Oni poput duho­va leb­de ili su ovje­še­ni o dru­ge pred­me­te apo­ka­lip­tič­ne oko­li­ne. Ovo može­mo doži­vje­ti kao svo­je­vr­s­ni pot­pis auto­ri­ce”, zaklju­ču­je kustos.

Gorana Težak rođe­na je 1985. godi­ne u Puli. Godine 2000. upi­su­je sred­nju ško­lu Primijenjenih umjet­nos­ti i dizaj­na u Puli. Na Akademiji likov­nih umjet­nos­ti u Zagrebu diplo­mi­ra­la je, u kla­si prof. Duje Jurića, 2010. godi­ne. Sudjelovala je u neko­li­ko likov­nih rezi­den­ci­ja i huma­ni­tar­nih auk­ci­ja. Izlagala je na 20 samos­tal­nih i 45 skup­nih izlož­bi u zem­lji i ino­zem­s­tvu. Njezine sli­ke nala­ze se u broj­nim umjet­nič­kim kolek­ci­ja­ma diljem svi­je­ta. Članica je HDLU‑a Istre i Zagreba. Živi i radi u Zagrebu i Puli.

Izložba je finan­ci­ra­na sred­stvi­ma Ustanove FESTUM, Grada Umaga, Istarske župa­ni­je – Upravnog odje­la za kul­tu­ru i zavi­čaj­nost i Ministarstva kul­tu­re i medi­ja Republike Hrvatske, a osta­je otvo­re­na do 7. srpnja.

Ovaj tekst sufi­nan­ci­ran je sred­stvi­ma Fonda za poti­ca­nje raz­no­vr­s­nos­ti i plu­ra­liz­ma elek­tro­nič­kih medija.

Tekst i foto­gra­fi­je Marko ŠORGO