OTVORENA IZLOŽBA FOTOGRAFIJA “LUNGOMARE: DIO KOLEKTIVNE MEMORIJE I OSJEĆAJA PRIPADNOSTI GRADU”

10.06.2022.

Udruga Zelena Istra i Inicijativa gra­đa­na za Referendum za Lungomare orga­ni­zi­ra­li su izlož­bu obi­telj­skih foto­gra­fi­ja Puljana veza­nih uz memo­ri­je s Lungomara, koja je otvo­re­na u petak, 10. lip­nja na pul­skoj trž­ni­ci. Postav obu­hva­ća izbor od 20 foto­gra­fi­ja Puležana iz proš­log i ovog sto­lje­ća, a koji su na podru­čju Lungomarea pro­vo­di­li ili još uvi­jek pro­vo­de slo­bod­no vri­je­me. Prije samog otva­ra­nja okup­lje­ni su mogli pos­lu­ša­ti i neko­li­ko glaz­be­nih nume­ra u izved­bi zbo­ra Praksa. Riječ je potom pre­uze­la Tina Širec Džodan koja je govo­ri­la o važ­nos­ti i zna­če­nju izložbe.

- Ono što je važ­no reći jest da je kolek­tiv­na memo­ri­ja kao kon­cept danas sve­pri­sut­na poja­va u druš­tvu, a pos­to­ji od samih poče­ta­ka čovje­čans­tva i vrlo je važ­na u mno­gim znans­tve­nim dis­ci­pli­na­ma za dalj­nji razvoj druš­tva. Kolektivna memo­ri­ja je temelj tra­di­ci­je nekog druš­tva, a bez nje i kul­tu­ra i tra­di­ci­ja pres­ta­ju pos­to­ja­ti. Tradiciju vrlo čes­to shva­ća­mo kon­zer­va­tiv­no jer kroz nju poima­mo nekak­ve prak­se, obi­ča­je i tome slič­no. Međutim ona je mno­go slo­že­ni­ja i ogle­da se u sva­kom seg­men­tu naše kul­tu­re i sva­ko­ga naro­da. Lungomare kao jedan od važ­nih obi­ljež­ja pul­skog kul­tur­nog iden­ti­te­ta pri­ka­zan je na ovoj izlož­bi foto­gra­fi­ja. One su važan doku­ment o nema­te­ri­jal­noj kul­tur­noj bašti­ni Pule, a danas već spa­da­ju u mate­ri­jal­ne povi­jes­ne izvo­re o razvo­ju ovog podru­čja i nje­go­vog druš­tva u ras­po­nu od pro­tek­lih sto­ti­njak godi­na. One govo­re o važ­nos­ti tog podru­čja kroz povi­jest gra­da i nje­go­vog sta­nov­niš­tva te su i osno­va za stra­te­gi­ju razvo­ja gra­da i u buduć­nos­ti, kaza­la je Širec Džodan.

Ona je doda­la da bi taj nepro­cje­njiv dio lokal­ne kul­tu­re tre­bao biti osno­va za razvoj turis­tič­ke ponu­de grada.

- Ukoliko se kul­tu­ra lokal­nog sta­nov­niš­tva istis­ne iz nekog podru­čja ono umi­re, pres­ta­je pos­to­ja­ti i biti zanim­lji­vo. To je već dav­no pot­vr­đe­na prak­sa kojoj svje­do­či­mo u broj­nim svjet­skim gra­do­vi­ma koji su danas pos­ta­li samo kuli­se koje su neza­nim­lji­ve sva­kom pro­sječ­nom posje­ti­te­lju sto­ga se nadam da sud­bi­na Pule ne ide u tom smje­ru. Ovu smo vrlo vri­jed­nu mate­ri­jal­nu i nema­te­ri­jal­nu kul­tur­nu bašti­nu nas­li­je­di­li od naših pre­da­ka na čuva­nje za naše potom­ke. Hoćemo li u tome uspje­ti ovi­si o svi­ma nama, zaklju­či­la je Širec Džodan i pre­da­la riječ Gordani Trajković.

- Malo pri­je sam raz­go­va­ra­la s jed­nim noni­ćem koji se poja­vio i u našim video mate­ri­ja­li­ma i koji je sudje­lo­vao u pošum­lja­va­nju Lungomarea. U izbo­ru foto­gra­fi­ja nismo oda­bra­li samo one gra­đa­na već smo poče­li s jed­nom sta­rom foto­gra­fi­jom iz vre­me­na Austrougarske. Razlog tome je što je Austrougarska pos­ta­vi­la jedan temelj u ovom gra­du koji na žalost ne sli­je­di­mo. Prvo su doš­li na praz­ne par­ce­le, ozna­či­li sva­ku katas­tar­sku čes­ti­cu i kao svi pra­vi vizi­ona­ri i gra­di­te­lji koji pla­ni­ra­ju sre­di­nu kao jedan kon­cept, a ne kao sti­hij­sko more gra­đe­vi­na koje će tu izras­ti, plan­ski su odre­đi­va­li gdje će se što pos­ta­vi­ti u tom gra­du. Pitanje je dak­le što su nam osta­vi­li, a što mi ne sli­je­di­mo – ne mi kao gra­đa­ni već grad­ska vlast. Umjesto da iza­đe gra­đa­ni­ma u susret i da na grad gle­da kao orga­ni­zam koji mora obav­lja­ti funk­ci­ju, grad­ske vlas­ti nam zabi­ja­ju šaku u oko oti­ma­ju­ći nam neke dije­lo­ve koji već jako dobro funk­ci­oni­ra­ju. Pitanje urba­ni­te­ta i urba­niz­ma je pita­nje osnov­ne ljud­ske pris­toj­nos­ti i ulju­đe­nos­ti. Na pri­mjer: to što pla­ća­mo odnos sme­ća ne zna­či da može­mo biti baha­ti i baca­ti ga naoko­lo jer će ga net­ko mora­ti poku­pi­ti, kaza­la je Trajković.

Ona je doda­la da gra­đa­ni mora­ju ima­ti pris­to­jan odnos pre­ma gra­du jer su oni ogle­da­lo grada.

- Ako je grad­ska vlast zaka­za­la – nemoj­te vi! Druga stvar koju grad­ska vlast zane­ma­ru­je jest da bi u smis­lu te pris­toj­nos­ti tre­ba­li biti vite­zo­vi, a ne nasil­ni­ci u ovom gra­du. Biti vitez zna­či sta­ti u obra­nu onih koji ne mogu dati svoj glas. Oni mora­ju čuva­ti sva­ko sta­blo koje od tamo ne može pobje­ći i sve živo­ti­nje koja tamo živi. Iako nas uko­pa­va­ju u more pro­ble­ma, ako mora­mo radi­ti pet pos­la da bismo pre­ži­vje­li, nemoj­mo zabo­ra­vit da ima­mo uvi­jek pra­vo i oba­ve­zu pra­ti­ti rad grad­ske vlas­ti. Nismo ih izgla­sa­li za to da bi umjes­to nas odlu­či­va­li i mora­mo shva­ti­ti da smo svi zajed­no odgo­vor­ni za život ovog gra­da. To što smo ima dali dozvo­lu da done­se rje­še­nja i pro­pi­se daje nam pra­vo da ih u tome i kon­tro­li­ra­mo – jer kao i sada s Lungomareom čes­to dono­se loše odlu­ke pa je na nama da im kaže­mo da se s nji­ma ne sla­že­mo, kaza­la je Trajković.

Irena Burba iz Zelene Istre je za kraj pozva­la sve gra­đa­ne da pot­pi­šu za refe­ren­dum za Lungomare.

- Dođite, pot­pi­ši­te i dopus­ti­te i našoj dje­ci da ima­ju memo­ri­je s Lungomarea. Da i oni mogu za 10, 20 ili 50 godi­na napra­vi­ti svo­ju izlož­bu sa svo­jim foto­gra­fi­ja­ma, a ne da im se i taj pos­ljed­nji koma­dić druš­tve­nog dobra uzme radi pri­vat­nih inte­re­sa. Poručujem grad­skoj vlas­ti da ne pod­cje­nju­je svo­je gra­đa­ne, da nema­ju miš­lje­nje – jer kad gra­đa­ni ima­ju infor­ma­ci­je ite­ka­ko ima­ju stav. To što ste vi skri­va­li infor­ma­ci­je od gra­đa­na je vaš pro­blem i nije više bit­no tko je otkrio da je car gol. Mi gubi­mo šumu Lungomare – zaus­ta­vi­te to odmah, kaza­la je Burba.

Tekst i foto­gra­fi­je Boris VINCEK