Joseph Kosuth: Moj rad će govoriti o egzistencijalnom vremenu

4. Bijenale industrijske umjetnosti (13. svibanj – 30. lipanj)

Tekst Nevena TRGOVČIĆ • Fotografije iz arhiva LAE i Kulturistra.hr

06.02.2023.

4. izda­nje Bijenala indus­trij­ske umjet­nos­ti (IAB), bilo je u pla­nu odr­ža­ti se od 17. ruj­na do 29. lis­to­pa­da 2022. godi­ne, ali je, kako kažu orga­ni­za­to­ri, zbog nepre­mos­ti­vih orga­ni­za­cij­skih i logis­tič­kih pre­pre­ka, uz suglas­nost kus­to­sa i svih umjet­ni­ka, kao i svih dona­to­ra i spon­zo­ra, pre­ba­če­no u ovu godi­nu te će se odr­ža­ti od 13. svib­nja do 30. lip­nja. Inače, IAB je pro­jekt koji se teme­lji na lokal­nom i regi­onal­nom kon­tek­s­tu, poseb­no kul­tur­noj indus­trij­skoj bašti­ni Istre, te je jedan od nje­go­vih cilje­va upra­vo jača­nje lokalnog/regionalnog iden­ti­te­ta i pre­poz­nat­lji­vos­ti nji­ho­ve i u europ­skim okvi­ri­ma zna­čaj­ne baštine.

IAB je je pokre­nu­to 2014. godi­ne kao snaž­na alter­na­ti­va kon­tek­s­tu sve­op­će glo­ba­li­za­ci­je, kojom se veći­na lokal­nih oso­bi­na mije­nja domi­na­ci­jom jačih kul­tur­nih sre­di­na, koje sus­tav­no name­ću odre­đe­ne konven­ci­je u suvre­me­noj umjet­nos­ti, mije­nja­ju­ći kul­tur­ni pej­zaž kra­ja. Nakon tog pilot izda­nja 2014. koje je kuri­rao Branko Franceschi, te prva tri izda­nja, 2016. kada se kao kus­to­si­ca Franceschiju pri­dru­ži­la Lucrezia De Domizio Durini, 2018. kada je Bijenale kus­to­ski pot­pi­sao kolek­tiv WHW te 2020. kada su kus­to­si bili Branka Benčić, Gerald Matt i Christian Oxenius, kus­to­si 4. Bijenala su priz­na­ti švi­car­ski kus­to­si Paolo Bianchi i Christoph Doswald. Na sudje­lo­va­nje u ovo­go­diš­njem izda­nju Bijenala koji će se dogo­di­ti pod nazi­vom “ Krajobrazi želje” (Landscapes of Desire), ovaj je kus­to­ski dvo­jac oda­brao i pozvao 30 umjet­ni­ka iz cije­log svi­je­ta, to su: Joseph Kosuth, Marko Pogačnik, Karin Sander, Christoph Jankowski, Gregor Hildebrandt, Anna Piva, Olaf Nicolai, Lena Lapschina, Werner Feiersinger, Arcangelo Sassolino, Sandra Knecht, Igor Grubić, Lara Almarcegui, Stefanos Tsivopoulos, Clare Goodwin, Cristian Andersen, Natalia Stachon, Sonia Leimer, Seçkin Pirim, Vanessa Billy, Fernanda Figueiredo, Raphael Hefti, Tanja Roscic, Nikita Kadan, Talaya Schmid, Charlie Billingham, Manaf Halbouni, Viktor Zahtila, Maya Rochat te istar­ska knji­žev­ni­ca Tatjana Gromača.

3. IAB: rad Elvisa Lenića

 

„Na čak 18 raz­li­či­tih loka­ci­ja u Labinu, Raši, Puli i Rijeci, u part­ner­stvu s Arheološkim muze­jom te Povijesnim i pomor­skim muze­jom Istre u Puli i s MMSU Rijeka, 4. izda­nje Bijenala će ponov­no biti struk­tu­ri­ra­no u tri geograf­ski odvo­je­ne, ali temat­ski među­sob­no pove­za­ne izlož­be­ne cje­li­ne: Labin s Lamparnom i susjed­nom, rudar­skom Rašom funk­ci­oni­ra kao pola­ziš­na toč­ka i svo­je­vr­s­no sre­di­šte Bijenala iz kojeg se ono širi u Rijeku i Pulu. 4. Bijenale će ponov­no reflek­ti­ra­ti poja­ve koje su obli­ko­va­le druš­tve­ni i kul­tur­ni pej­zaž Istre i Rijeke, s više od 30 novih rado­va, nas­ta­lih kroz komu­ni­ka­ci­ju s lokal­nim zajed­ni­ca­ma i uz par­ti­ci­pa­ci­ju sto­ti­njak lokal­nih dioni­ka (od dje­ce i obič­nih gra­đa­na do umjet­ni­ka i kul­tur­nih dje­lat­ni­ka, uklju­ču­ju­ći i neko­li­ko lokal­nih obrt­ni­ka i podu­zet­ni­ka), zbog čega će ima­ti vrlo nagla­še­ni lokalni/regionalni i par­ti­ci­pa­tiv­ni karak­ter. Naime, osim neko­li­ko izu­ze­ta­ka veći­na učes­ni­ka bora­vi­la je tije­kom 2021. i 2022. na umjet­nič­kim rezi­den­ci­ja­ma i/ili istra­ži­vač­kim posje­ti­ma Istri i Rijeci, u svr­hu osmiš­lja­va­nja projekta/rada za 4. Bijenale, te izbo­ra loka­ci­ja za neko­li­ko site-spe­ci­fic ins­ta­la­ci­ja na jav­nim urba­nim pros­to­ri­ma te u pri­rod­nom oko­li­šu (Dubrova u Labinu, Luka Pula, doli­na Rijeke Raše,..)“, kaže Dean Zahtila iz Labin Art Expressa.

3. IAB: “Projektor”, rad Dušice Dražić i Wima Janssena, DKC Lamparna

 

Paolo Bianchi i Christoph Doswald raz­log zaokru­ži­va­nja rado­va gore nave­de­nih umjet­ni­ka u „Krajobraze želje“ objaš­nja­va­ju ova­ko: „Krajolici su fas­ci­nant­ni, ambi­va­lent­ni i para­dok­sal­ni. Pejzaži poka­zu­ju tje­les­ne obli­ke, baš kao i što naše tije­lo pos­ta­je kra­jo­lik. Što god nosi­mo kroz život, kra­jo­li­ci su dio toga. Oni su dio našeg povi­jes­ti, našeg sje­ća­nja i nas samih. Njihovu bli­zi­nu može­mo osje­ti­ti čak i u nama stra­nim mjes­ti­ma u svi­je­tu. Mi ne može­mo živje­ti izvan kra­jo­li­ka. Naši su živo­ti utka­ni u kra­jo­li­ke. Krajolik zadi­re u ljud­ski život, a isto­vre­me­no se život širi u kra­jo­lik. IAB 04 pred­sta­vi­ti će umjet­nič­ka dje­la i pro­jek­te u koji­ma se – bilo u fan­ta­zi­ji bilo u stvar­nos­ti – želje, sno­vi, nade i uto­pi­je uvi­jek uli­je­va­ju u ide­ju i iskus­tvo kra­jo­li­ka. Pejzaži nisu, dak­le, nikad čis­ti i netak­nu­ti, ali su odu­vi­jek doživ­lja­va­ni kao objek­ti oča­ra­nos­ti i stra­ha. Krajolici zavo­de, otu­đu­ju, obu­zi­ma­ju nas ili iza­zi­va­ju drh­ta­vi­cu u nama.“

Bianchi i Doswald pozva­li su tako umjet­ni­ke s raz­li­či­tim bac­k­gro­un­dom da razvi­ju umjet­nič­ke inter­ven­ci­je na licu mjes­ta, da poduz­mu inten­ziv­ne teren­ske stu­di­je i da istra­žu­ju spe­ci­fič­ne uto­pij­ske izvo­re u ovom kra­ju: „IAB 04 ino­va­tiv­na je posve­ta uto­pij­skoj ener­gi­ji istar­skog polu­oto­ka, s foku­som na današ­nje druš­tve­ne, kul­tur­ne, kli­mat­ske i gos­po­dar­ske izazove.”

Dean Zahtila i Joseph Kosuth

 

Već u zavr­š­nim pri­pre­ma­ma IAB 04, nedav­no je ame­rič­ki kon­cep­tu­al­ni umjet­nik Joseph Kosuth bio u Puli na pre­gle­du tere­na za svoj rad, u Arheloškom muze­ju Istre, zgra­di za kojom na veli­kom ekra­nu okre­nu­tom pre­ma sada obnov­lje­nom Malom rim­skom kaza­li­štu po prvom služ­be­nom palje­nju na Dan gra­da Pule, par dana kas­ni­je ima biti izlo­žen i prvi umjet­nič­ki rad. Inače, Kosuth pri­pa­da gene­ra­ci­ji kon­cep­tu­al­nih umjet­ni­ka koji stva­ra­ju još od sre­di­ne šez­de­se­tih godi­na proš­log sto­lje­ća, a još je kao dva­de­se­to­tro­go­diš­njak pri­mio nagra­du Cassandra Foundation Grant, po zbo­ru samog Marcela Duchampa. U svo­jem se radu čes­to refe­ri­ra na Freudovu psi­ho­ana­li­zu te Wittgensteinovu filo­zo­fi­ju jezi­ka te su kod nje­ga jezik, i tekst i zna­če­nje neo­dvo­ji­vi dio umjet­nič­kog dje­la koja neri­jet­ko pos­tav­lja in situ, komu­ni­ci­ra­ju­ći tako s pros­to­rom i lju­di­ma s raz­li­či­tih kra­je­va svi­je­ta. Koji je nje­gov modus ope­ran­di te koji je cilj isto­ga, odgo­vo­rio je sam Kosuth pri­li­kom svo­je­ga krat­kog borav­ka u Puli i Istri:

– Valja zapo­če­ti s odre­đe­ne toč­ke te odra­ža­va­ju­ći svi­jet oko sebe nas­to­ja­ti dalje uči­ti te isto­vre­me­no infor­mi­ra­ju­ći se o svi­je­tu oko sebe, poku­ša­va­ju­ći infor­mi­ra­ti svi­je­ta oko sebe u nadi se da će tak­va svo­je­vr­s­na pro­mje­nji­vost rada biti smis­le­na i meni i zajed­ni­ci kojoj je rad i namijenjen.

Vaš će rad biti po ina­ugu­ra­ci­ji veli­kog ekra­na Arheološkog muze­ja Istra biti prvi umjet­nič­ki rad koji će se na nje­mu poja­vi­ti. Hoće li on ipak na svo­je­vr­stan način s Muzejom ima­ti i direk­t­nu poveznicu?

– Kustosi Bijenala, Paolo Bianchi i Christoph Doswald, iza­bra­li su me jer dobro poz­na­ju moj rad i želje­li su ga ima­ti na ovom Bijenalu i izlo­ži­ti ga u ovom pros­to­ru. Radio sam s raz­no­vr­s­nom bašti­nom i obli­ci­ma zna­nja koji su utje­ca­li na našu kul­tu­ru, sto­ga mis­lim da i u ovom kon­tek­s­tu mogu ponu­di­ti sli­čan umjet­nič­ki odgo­vor. Svakako ćete mi to moći pot­vr­di­ti kada ga i sami bude­te konač­no ima­li pri­li­ke vidjeti.

Igrate li se i u ovom radu vre­me­ni­ma, jezi­ci­ma, odnos­no dru­gim diho­to­mi­ja­ma i sinkronijama?

– Da, igram se. S vre­me­na na vri­je­me radio sam na nekim rado­vi­ma teme­lje­nim na dra­ma­ma Samuela Becketta, no dok je nje­gov rad govo­rio o kri­zi zna­če­nja koju i sam suosje­ćam, s dru­ge stra­ne moj umno­go­me govo­ri o stva­ra­nju zna­če­nja. Moj rad će govo­ri­ti o egzis­ten­ci­jal­nom vremenu.

Koliko je apsur­da i kri­za zna­če­nja u suvre­me­noj umjet­nos­ti? Kako išči­ta­va­te suvre­me­nu umjet­nost nakon deset­lje­ća iskus­tva i biva­nja prvens­tve­no u kon­cep­tu­al­noj umjetnosti?

– Ono što je nekad bio apsurd, danas je to jed­nos­tav­no real­nost. Šezdesetih godi­na, u počet­ku svo­je­ga rada, a još i više sedam­de­se­tih kada se on pro­ši­rio i izvan New Yorka, pri­mao sam pisma i komu­ni­ci­rao s umjet­ni­ci­ma diljem istoč­ne Europe gdje se doga­đa­la kon­cep­tu­al­na umjet­nost i bez poseb­nih mate­ri­ja­la. Vidio sam da je ondje dos­tat­na vlas­ti­ta misao i inter­kul­tu­ral­ni meha­ni­zam koji stva­ra zna­če­nje te se isti­ma poigra­ti da sve funk­ci­oni­ra. Bio sam jako zado­vo­ljan da je bilo mno­go uvla­če­nja te ide­je u kon­cep­tu­al­nu umjetnost.

Kako Vam zvu­či naš jezik, odnos­no sla­ven­ski jezi­ci uopće?

– Više je slič­nos­ti no raz­li­ka među jezi­ci­ma. Razlike su potreb­ne jer kons­tru­ira­te zna­če­nje, tako da jezi­ke nala­zim kao vri­jed­nost. Svi su jezi­ci vri­jed­ni i može se u nji­ma i s nji­ma radi­ti. Dosad sam diljem svi­je­ta radio s mno­go raz­li­či­tih svjet­skih jezika.

Konačno, može li uop­će umjet­nost mije­nja­ti ljude?

– Može! Već je mije­nja­la  i nas­tav­lja to činiti!