Naša će kultura nestati kada i ako nestanu jezici na kojima se ona temelji

Čakavski službeno priznat kao jezik

Tekst Marin TUDOR,  mr.sc. ekonomije, dipl. primijenjene lingvistike

02.02.2023.

• Čakavica je 2020. godine, bez puno pompe i od naših medija potpuno nezapaženo, postala jezik priznat službenim putem od glavne međunarodne akademske organizacije koja se brine o klasifikaciji svih jezika čovječanstva, pa je tako dobila i svoj ISO jezični kod za identifikaciju čakavskog jezika u svim domenama: ckm • Povijesni događaj čakavskim govornicima otvara put za mnogo veće lokalno i državno priznanje, koje je do sad izostalo jer se čakavicu smatralo samo dijalektom •

• O potre­bi da se ovje­ko­vje­či čakav­ski kao jedan od jezi­ka našeg svi­je­ta dosje­tio se ame­rič­ki pro­fe­sor lin­gvis­ti­ke sa pres­tiž­nog University of California, Kirk Miller, u aka­dem­skom svi­je­tu poz­nat kao uspje­šan field lin­gu­ist zas­lu­žan za istra­ži­va­nje i popu­la­ri­za­ci­ju manje poz­na­tih jezi­ka čovječanstva.

Uvidjevši da se nit­ko nije sje­tio kla­si­fi­ci­ra­ti i iden­ti­fi­ci­ra­ti čakav­ski kao služ­be­ni jezik, Miller je sam odlu­čio pos­la­ti mar­lji­vo smiš­ljen i napi­san zah­tjev 2. ruj­na 2019. godi­ne za priz­na­nje i doku­men­ti­ra­nje čakav­skog jezi­ka orga­ni­za­ci­ji zva­noj SIL International.

Summer Institute of Linguistics International je ina­če puno ime među­na­rod­ne nepro­fit­ne orga­ni­za­ci­je sa sje­di­štem u gra­du Dallas‑u, Texas, čija je glav­na svr­ha pro­uča­va­nje, razvoj i doku­men­ti­ra­nje svih jezi­ka svi­je­ta, s ciljem pro­ši­re­nja lin­gvis­tič­kog zna­nja, pro­mi­ca­nja pisme­nos­ti u svim jezi­ci­ma, i razvo­ja jezi­ka lin­gvis­tič­kih manjina.

Jednom godiš­nje SIL International objav­lju­je pres­tiž­ni aka­dem­ski maga­zin Ethnologue. To je refe­rent­na publi­ka­ci­ja u tisku i na inter­ne­tu koja pru­ža sta­tis­ti­ke i dru­ge infor­ma­ci­je o živim jezi­ci­ma svi­je­ta. Ono što je zapra­vo možda još važ­ni­ja odgo­vor­nost SIL International‑a je da u ime Međunarodne Organizacije za Standardizaciju (International Organization for Standardization – ISO, sa sje­di­štem u Ženevi – čiji je član i Republika Hrvatska) izda­je ISO tip 639 – 3 kodo­ve za sve­obu­hvat­no pokri­va­nje jezi­ka čovječanstva.

Zanimljivo je da je Profesor Miller jedan dio svog zah­tje­va ute­me­ljio i na pri­jaš­njem zah­tje­vu glav­ne udru­ge govor­ni­ka kaj­kav­skog jezi­ka “Kajkavska Renesansa”, koja je već 2015. godi­ne uspje­la izbo­ri­ti priz­na­nje kaj­kav­skog kao samos­tal­nog jezi­ka. SIL inter­na­ti­onal je tada kaj­kav­skom priz­na­la sta­tus jezi­ka, ali samo u onom knji­žev­nom obli­ku koji se koris­tio u raz­dob­lju od 16. do 19. sto­lje­ća i u nekim dje­li­ma iz 20. stoljeća.

Cjelokupna Millerova argu­men­ta­ci­ja već je 2020. godi­ne pot­vr­đe­na kao važe­ća od stra­ne SIL International. I to u pot­pu­nos­ti, bla­go reče­no na cije­loj lini­ji, pa je tako čakav­skom jezi­ku oda­no naj­vi­še mogu­će lin­gvis­tič­ko priz­na­nje koje pos­to­ji: naime priz­nat je kao živi (samos­tal­ni) jezik.

Zanimljivo je da će ova odlu­ka zapra­vo biti jako koris­na i za buduć­nost kaj­kav­skog jezi­ka, jer će kaj­kav­ci moći pokre­nu­ti ubr­za­nu pro­vje­ru sta­tu­sa svo­ga jezi­ka upra­vo na teme­lju recent­nog pos­tig­nu­ća čakav­skog jezi­ka, i za oče­ki­va­ti je da će i tom našem hrvat­skom jezi­ku biti u dos­ta krat­kom roku priz­nat sta­tus živog jezi­ka. Tako će oba zapos­tav­lje­na hrvat­ska jezi­ka pomo­ći jedan dru­go­me u priz­na­nju i pro­mo­ci­ji pred svijetom.

Tko je izmislio pojam narječja?

Čakavski i kaj­kav­ski se odav­no u među­na­rod­nom svi­je­tu lin­gvis­tič­ke nauke sma­tra­ju jezi­ci­ma, a ne puka bran­ša hrvat­skog stan­dard­nog jezi­ka, to jest što­kav­skog hrvat­skog jezi­ka. Naravno, oba govo­ra su zapra­vo mno­go sta­ri­ji jezi­ci od stan­dar­di­zi­ra­ne ver­zi­je što­kav­skog (prvih neko­li­ko sto­lje­ća svi su hrvat­ski rječ­ni­ci zapra­vo bili samo čakav­ski), koji su i pos­li­je nas­ta­ja­nja tog stan­dar­da nas­ta­vi­li pos­to­ja­ti i razvi­ja­ti se, pa ustva­ri ne mogu uop­će biti dija­lek­ti tog stan­dar­da. Čakavski je čak u nekom smis­lu među­na­rod­ni jezik, jer se govo­ri u Hrvatskoj i u još četi­ri drža­ve čla­ni­ce Europske Zajednice (u Sloveniji, Austriji, Mađarskoj i Slovačkoj):

Unatoč tome, nekoć su jugos­la­ven­ski, a kas­ni­je zna­čaj­ni dio hrvat­skih lin­gvis­ta, čakav­ski i kaj­kav­ski deset­lje­ći­ma tvr­do­gla­vo svr­sta­va­li u kate­go­ri­ju “narje­čja”.

Sam pojam “narje­čja” je zapra­vo odu­vi­jek bio spo­ran kon­cept u lin­gvis­ti­ci izvan bal­kan­skih gra­ni­ca. Dosta je zna­ti da u niti jed­nom dru­gom jezi­ku svi­je­ta ne pos­to­ji pri­je­vod same rije­či “narje­čje”, pa ni sam pojam koji mi u toj rije­či obu­hva­ća­mo. U među­na­rod­noj lin­gvis­ti­ci su poz­na­ti jedi­no poj­mo­vi “jezi­ka”, “dija­lek­ta” i “pod-dija­lek­ta”. Zato su naši lin­gvis­ti bili pri­si­lje­ni sami izmis­li­ti engle­ski pri­je­vod za riječ narje­čje “supra­di­alect” (tj nad-dija­lekt) – u želji da cije­lom svi­je­tu objas­ne taj naš lokal­ni pojam neče­ga što ima sve lin­gvis­tič­ke, druš­tve­ne i povi­jes­ne oso­bi­ne jezi­ka, ali ima­mo potre­bu sma­tra­ti manje od jezika.

Kako to čes­to biva, taj pris­tup je pro­izvod činje­ni­ce da su u nas poli­tič­ke pri­li­ke usmje­ra­va­le zna­nost, a ne da je zna­nost dava­la glav­ni smjer poli­ti­ci: hrvat­ski se narod kroz proš­lo goto­vo sto­lje­će i pol grče­vi­to borio za svo­je mjes­to pod sun­cem. Biti priz­na­ti od stra­ne svi­je­ta kao neo­vis­na naci­onal­na zajed­ni­ca je zah­ti­je­va­lo veli­ki trud i želju više od šest poko­lje­nja Hrvata. Pa su tako cije­le gene­ra­ci­je čakav­skih i kaj­kav­skih inte­lek­tu­ala­ca i nauč­ni­ka pre­fe­ri­ra­le zapos­ta­vi­ti svoj mate­ri­nji jezik i zavi­čaj­nu kul­tu­ru u korist većeg dobra cje­lo­kup­nog hrvat­skog naro­da, čijim su se dije­lom sil­no osje­ća­li kroz povi­jest. Bio je to tada logi­čan i ple­me­ni­ti potez.

Jezik – duša i srce kulture

Ako bi kul­tu­ra bila kuća, onda bi jezik bio ključ do ulaz­nih vra­ta, do svih pros­to­ri­ja u njoj.”, kaže Khaled Hosseini, ame­rič­ki pisac i liječ­nik rođen u Afganistanu, 3 puta New York Times-ov bestseller.

Jezik dois­ta jes­te sama bit kul­tu­re, jer nje­zi­na duša poči­nje i zavr­ša­va s jezi­kom. On obli­ku­je način na koji lju­di raz­miš­lja­ju, sanja­ju, komu­ni­ci­ra­ju jed­ni s dru­gi­ma, gra­de odno­se i stva­ra­ju osje­ćaj zajed­niš­tva. Glavni je čuvar našeg sus­ta­va vri­jed­nos­ti, jer izrav­no pre­no­si sav naš set sim­bo­la, zna­če­nja i normi.

On je taj prvi oblik komu­ni­ka­ci­je sa sve­mi­rom, one prve dje­čje rije­či koje ini­ci­ra­ju ver­bal­ni kon­takt među lju­di­ma. Tako dobro poz­na­va­nje svo­jih jezič­nih kori­je­na auto­mat­ski omo­gu­ću­je neko­me da se lak­še iden­ti­fi­ci­ra sa zajed­ni­com oko sebe i da u naj­dub­ljem smis­lu drži u srcu dobro­bit te zajednice.

Jezik je teh­no­lo­gi­ja koja pobolj­ša­va i pro­ši­ru­je kapa­ci­te­te kate­go­ri­za­ci­je koje dije­li­mo s oni­ma koji su oko nas i oni­ma koji su bili pri­je nas, i zato ima ključ­nu ulo­gu u pri­je­no­su naše kul­tu­re oni­ma koji dola­ze pos­li­je nas.

Sve to narav­no vri­je­di i za taj dio Hrvatske u kojoj je čakav­ski autoh­to­ni jezik. Naša će kul­tu­ra nes­ta­ti kada i ako nes­ta­nu jezi­ci na koji­ma se ona teme­lji. To nije tako nevje­ro­jat­na moguć­nost: ako nas­ta­vi­mo današ­njim tren­do­vi­ma pri­lič­no je vje­ro­jat­no da će za dvi­je gene­ra­ci­je čakav­šti­na više-manje ima­ti sta­tus izu­mr­log jezi­ka. A kad nes­ta­ne čaka­vi­ca, nes­ta­ti će i naša doma­ća hrvat­ska kultura.

Nažalost držav­ni­ci i stra­te­zi našeg naci­onal­nog branding‑a nisu isko­ris­ti­li ni neo­vis­nost naše drža­ve, ni slje­de­ća tri deset­lje­ća slo­bo­de, kako bi valo­ri­zi­ra­li lin­gvis­tič­ke i kul­tur­ne spe­ci­fič­nos­ti našeg naro­da. Ako Republika Hrvatska i nje­ni pred­stav­ni­ci sma­tra­ju da je kul­tu­ra nešto barem donek­le važ­no, onda će se sada mora­ti akti­vi­ra­ti i mno­go mar­lji­vi­je radi­ti na pro­mo­ci­ji čakav­skog (i kaj­kav­skog) jezika.

Čakavska budućnost

Ovo je među­na­rod­no priz­na­nje za čakav­ski govor­ni svi­jet ne samo zna­čaj­ni, nego dois­ta epo­hal­ni doga­đaj. Na glo­bal­noj razi­ni će se poče­ti ozbilj­ni­je pro­uča­va­ti čakav­ski jezik i pro­mo­vi­ra­ti će se više istra­ži­va­nje i uče­nje čaka­vi­ce na sla­vis­tič­kim odje­li­ma sve­uči­li­šta izvan Hrvatske. Za oče­ki­va­ti je kroz slje­de­ćih neko­li­ko godi­na mali pro­cvat aka­dem­ske, ali i izvan aka­dem­ske lite­ra­tu­re o čakav­skom jezi­ku. No pri­je sve­ga će novi sta­tus dois­ta širom otvo­ri­ti vra­ta čakav­skim govor­ni­ci­ma da zatra­že služ­be­no priz­na­nje jezi­ka tamo gdje on naj­vi­še i tre­ba biti priz­nat, to jest u zem­lja­ma u koji­ma čakav­ci žive sko­ro 1.500 godi­na, a možda i duže. Bilo bi dois­ta jako tuž­na i per­verz­no iro­nič­na povi­jes­na pre­kret­ni­ca da, nakon što je barem 12-ak dugih sto­lje­ća pre­ži­vio sva­kak­ve vrste dušman­skih inva­zi­ja, zakon­skih zabra­na i pro­mje­na jezič­nih moda, čakav­ski jezik izu­mre upra­vo u doba prve dois­ta neo­vis­ne i slo­bod­ne drža­ve hrvat­skog naro­da, kojem je on mate­rin­ski jezik.

Međunarodno priz­na­nje čakav­skog jezi­ka i slje­de­ći pote­zi Hrvatske će tako sigur­no pos­ta­ti važan kul­tur­ni čim­be­nik na europ­skom putu naše drža­ve i same hrvat­ske civi­li­za­ci­je, jer se u Europi već deset­lje­ći­ma s lju­bav­lju nje­gu­je lokal­ne i manjin­ske jezi­ke, na nji­ma se jako efi­kas­no (i unos­no) gra­de jedins­tve­ni regi­onal­ni i naci­onal­ni bren­do­vi, a pre­ko tih se pro­mi­če pra­vo pošto­va­nje gra­đa­na pre­ma svo­jim lokal­nim zajednicama.

Svim opći­na­ma i župa­ni­ja­ma u koji­ma je čaka­vi­ca izvor­ni autoh­to­ni jezik se omo­gu­ću­je sada priz­na­nje čakav­skog na naj­vi­šoj razi­ni, kao pari­tar­ni jezik uz stan­dard­ni, a na Republici Hrvatskoj je red da pokre­ne ini­ci­ja­ti­ve i poli­tič­ke smjer­ni­ce koji­ma prvo oču­va­ti jezik, a onda pomo­ći čakav­ci­ma da donek­le stan­dar­di­zi­ra­ju i efi­kas­no pro­mo­vi­ra­ju na lokal­nom i glo­bal­nom nivou taj pre­kras­ni hrvat­ski jezik.

To narav­no zah­ti­je­va puno pos­la i orkes­tri­ra­ni više­go­diš­nji rad svih sudi­oni­ka čakav­skog svi­je­ta. Ali cilj je više pri­ro­de i sva­ka­ko ostva­riv (naro­či­to uz pomoć svih ins­tru­me­na­ta i sred­sta­va koje nam u ove svr­he nudi Europska Zajednica). Ako se može u Cornwallu i na oto­ku Man‑u oži­vi­ti jezi­ke koji su pot­pu­no izu­mr­li pored stal­nog pri­ti­ska naj­go­vo­re­ni­jeg jezi­ka svi­je­ta, ili na Novom Zelandu oži­vje­ti nepi­sa­ni Maori jezik, onda okre­nu­ti nega­ti­van trend jezi­ka koji još teč­no i sva­kod­nev­no koris­ti sto­ti­ne tisu­ća lju­di u Europskoj drža­vi, nije uop­će tako teško. Zahtijeva samo dobre volje, radiš­nos­ti i daka­ko, lju­ba­vi. Stvari koje kod čakav­skih govor­ni­ka nikad nisu falile.

Gremo na delo, Čakavci!