Pulski fokus: Otvorena izložba „Veliki crni pas“ u Dnevnom boravku DC‑a Rojc

• Na ovom radimo više od pet mjeseci, zapravo smo započeli još prošle školske godine i od tada smo svi nekako jednako upleteni u tu priču koju smo stvarali nadovezujući se jedno na drugo u slaganju rečenica koje je profesor složio u nešto malo ozbiljnije i konkretnije •

• U Dnevnom borav­ku DC‑a Rojc osme­ro matu­ra­na­ta Škole pri­mi­je­nje­nih umjet­nos­ti u Puli: Mia Dobranocić, Alice Kleva, Ana Kolar, Lucija Mijandrušić, Lana Milos, Ivana Petković Rakovac, Dario Pratljačić i Bruno Zović, uz svo­jeg pro­fe­so­ra i men­to­ra Andija Pekicu, pos­ta­vi­lo je izlož­bu „Veliki crni pas“ koju je mogu­će pogle­da­ti tije­kom cije­le veljače.

Izložba „Veliki crni pas“ rezul­tat je škol­skog zada­ta­ka rađe­nog u kore­la­ci­ji na posve raz­li­či­tim nas­tav­nim pred­me­ti­ma Ilustracije i Tipografije. Na pred­me­tu Ilustracija zajed­no su osmis­li­li tekst koji je pro­fe­sor Pekica nak­nad­no obli­ko­vao. Tekst je podi­je­ljen u sedam cje­li­na, tj. sedam malih poglav­lja koja ima­ju svo­ju rad­nju: Intro, Prostor, Melankolija, Pink Steam, Inspiracija, Vrijeme…, … Za odla­zak. Većina je uče­ni­ka sva­ku rad­nju popra­ti­la jed­nom ilus­tra­ci­jom, dok su neki dije­li­li poje­di­no poglav­lja u dvi­je ilus­tra­ci­je, odnos­no spa­ja­li ih u jed­nom zajed­nič­kom ilus­tra­ci­jom, odnos­no sva­ki uče­nik u izlož­bi sudje­lu­je s pro­sječ­no sedam ilus­tra­ci­ja. Svaki autor dono­si svo­ju inter­pre­ta­ci­ju pri­če o Velikom crnom psu, a za konač­nu izlož­bu je osmis­lio i vlas­ti­ti depli­jan te se tako isto­vre­me­no u ovom škol­skom zadat­ku oku­šao i kao autor izlož­be i kao dizaj­ner poprat­nog materijala.

„Na počet­ku nismo zna­li ništa, osim da će to biti kore­la­ci­ja nas­tav­nih pred­me­ta Ilustracija i Tipografija, jer se u prak­si sa spa­ja­njem ta dva pred­me­ta pos­ti­žu naj­bo­lji rezul­ta­ti. Ilustracija pra­ti tekst, tipo­gra­fi­ja se bavi tek­s­tom, pa je moj pri­jed­log uče­ni­ci­ma bio da zajed­no osmis­li­mo pri­ču. Dosta smo se zabav­lja­li kada smo poče­li for­mi­ra­ti pri­ču, svat­ko je tada davao svo­je ide­je, onda smo to bru­si­li i iako su mene uče­ni­ci pot­pi­sa­li kao auto­ra tek­s­ta, pri­ča, odnos­no cje­lo­kup­ni Projekt je zajed­nič­ki, mene kao men­to­ra i njih kao neupit­nih tale­na­ta“, navo­di pro­fe­sor Pekica.

Pekicu smo upi­ta­li je li za vri­jem pro­jek­ta bilo i teren­ske nas­ta­ve, pri­mje­ri­ce u Rašu, s obzi­rom na to da se u rado­vi­ma podos­ta vidi atmo­sfe­ra i este­ti­ka, konač­no i u tek­s­tu se spo­mi­nje tali­jan­ski umjet­nik čije sli­ke neo­do­lji­vo pod­sje­ća­ju na sre­di­šte tog malog istar­skog gra­da: „(…) Veliki crni pas volio je šeta­ti i pro­ma­tra­ti grad koji se pri­bli­ža­va. Ponekad, kada je bio ras­po­lo­žen, u dugač­kim je sko­ko­vi­ma dotr­čao do glav­nom trga. Glavni trg je izgle­dao kao da ga je nacr­tao Giorgio de Chirico (…)“

„Ne, nije bilo teren­ske nas­ta­ve. Ovo je neki poče­tak, ima sedam malih poglav­lja, sva­ko ima svoj nas­lov i svoj nara­tiv­ni tok. Kao i uvi­jek kada se radi ilus­tra­ci­ja na već pos­to­je­ći tekst, uče­ni­ci su mora­li ući u boju tek­s­ta. Smjernice zadat­ka su bile da atmo­sfe­ra, crtež i pri­ča. Kako ja i ina­če poku­ša­vam naći, odnos­no izbri­sa­ti gra­ni­cu izme­đu svo­jih i nji­ho­vih likov­nih i život­nih iskus­ta­va, ovdje sam kon­kret­no to uspio i doda­va­njem u zada­tak i para­me­tar film noira, s kojim veći­na pri­je nije bila upoz­na­ta, a tu je i glaz­ba za koju se dok rade uvi­jek pret­hod­no dogo­vo­ri­mo hoće­mo li je slu­ša­ti. Uglavnom sam DJ i puštam za njih tam­ne note, za mene iste to nisu, tako da smo sada slu­ša­li Lance´s Dark Mood Party Mix i Nicka Cavea“, pojaš­nja­va Pekica.

Na pita­nje mogu li se izba­ci­ti iz ulo­ge auto­ra i sagle­da­ti kao gle­da­te­lji izlož­bu sada ova­ko pos­tav­lje­nu u Dnevnom borav­ku Rojca, i isto­vre­me­no je možda zamis­li­ti i u nekoj dru­goj for­mi, pri­mje­ri­ce u for­mi strip albu­ma pa čak i ani­mi­ra­nog fil­ma, Dario Pratljačić odgo­va­ra: „Osobno mi je teško gle­da­ti na cije­lu izlož­bu iz dru­ge per­s­pek­ti­ve, jer u gla­vi imam cije­li pro­ces, odnos­no cije­li taj dugač­ki put kojeg smo proš­li, ali defi­ni­tiv­no mis­lim da bi se sve moglo pro­vu­ći kroz dru­gi oblik umjet­nos­ti. Animacija bi ovdje sva­ka­ko bila zanim­lji­va“, a nje­go­va kole­gi­ca Lucija Mijandrušić doda­la je kako je sama tema izlož­be vri­jed­na pre­na­ša­nja u dru­ge medije.

Upitali smo ih i koli­ko već rade zajed­no u ovom među­pred­met­nom pro­jek­tu, koli­ko je bio dug i kakav je bio cije­li pro­ces rada? Koliko je tu bilo isklju­či­vo samos­tal­nog rada, a koli­ko surad­nje te koli­ko je pro­fe­so­ra osob­no u cije­loj priči?

„Na ovom radi­mo više od pet mje­se­ci, zapra­vo smo zapo­če­li još proš­le škol­ske godi­ne i od tada smo svi neka­ko jed­na­ko uple­te­ni u tu pri­ču koju smo stva­ra­li nado­ve­zu­ju­ći se jed­no na dru­go u sla­ga­nju reče­ni­ca koje je pro­fe­sor slo­žio u nešto malo ozbilj­ni­je i kon­kret­ni­je“, veli Dario te na pita­nje tko je za je ga Veliki crni pas, doda­je: „Svatko ga je zamis­lio i inter­pre­ti­rao na neki dru­gi način i dodao temelj­nom liku nešto svo­je pa čak i nešto što opi­su­je nje­ga samog. Svaka ilus­tra­ci­ja, sva­ki kolaž popri­lič­no se raz­li­ku­ju, jer sva­ki Veliki crni pas ima neki dru­ga­či­ji štih kod sva­kog od nas.“

Kako u konač­ni­ci spo­ji­ti tih osam ruko­pi­sa u jed­nu pri­ču, gle­da­mo li isto­vre­me­no svo­je­vr­s­ne mije­ne Velikog crnog psa ili je sama igra u moza­iku cije­le izlož­be višes­tru­ka, isto­vre­me­no iz prag­ma­tič­nih i umjet­nič­kih razloga?

„Izložbu sva­ka­ko tre­ba gle­da­ti kao cje­li­nu, a tek nak­nad­no even­tu­al­no tra­ži­ti pute­ve loka­ci­je poje­di­nog auto­ra. Radovi su pove­za­ni i teh­ni­kom koja je bila zada­na okvir­nim pla­nom i pro­gra­mom po kojem radi­mo, a tre­ba­li smo radi­ti kolaž ilus­tra­ci­ju. No. već na spo­men kola­ža, uče­ni­ci su nego­do­va­li, jer pos­to­ji neki ani­mo­zi­tet pre­ma kola­žu kao pre­ma nekoj sta­roj teh­ni­ci, koja ne daje baš veli­ke moguć­nos­ti i koja ogra­ni­ča­va mane­var crta­nja, u nje­mu ste foku­si­ra­ni na plo­hu, na reza­nja, even­tu­al­no na slo­je­vi­tost ako se za nju odlu­či­te, no kolaž sva­ka­ko ne mora biti kolaž u boja­ma iz kolaž mape, već se on može radi­ti dru­ga­či­je. Zaista su napra­vi­li svi kva­li­ta­tiv­no ujed­na­če­ne rado­ve. Vizualna povez­ni­ca koju sam htio pos­ti­ći dobi­ve­na je zapra­vo oda­bi­rom mate­ri­ja­la. Dobili su na stol gomi­lu mate­ri­ja­la te sam foto­ko­pi­rao i neke zanim­lji­ve matri­ce, ofset­ne plo­če s poma­ci­ma, a oni su iz te gomi­le mate­ri­ja­la vadi­li što su htje­li i inte­re­sant­no je što pri­mje­ri­ce za nebo nisu koris­ti­li iste kolaž­ne pred­lo­ške, za raz­li­či­te pla­no­ve i dije­lo­ve kom­po­zi­ci­je bira­li su dru­ga­či­je ras­te­re i tono­ve. Tu se kod njih vidi ta raz­li­ka u sen­zi­bi­li­te­tu, a kako je mate­ri­jal koji im je ispr­va bio ponu­đen kohe­ren­tan, izlož­ba izgle­da kao cje­li­na bez obzi­ra što je pri­sut­no osam auto­ra. Izložba dobro kores­pon­di­ra s tek­s­tom, a akro­mat­ski kolaž osi­gu­rao rado­vi­ma grad­nju slo­je­vi­tos­ti“, kaže Pekica.

Tu se uvi­đa i pre­no­še­nje sklo­nos­ti nji­ho­vog pro­fe­so­ra u vlas­ti­tom umjet­nič­kom radu, a koje­mu slo­je­vi­tost i kori­šte­nje tek­s­ta, odnos­no spa­ja­nje sa samom sli­kom sva­ka­ko nije stra­no . Možda se iz izlož­be to na prvi pogled ne vidi, ali tu su kao dokaz isto­me depli­ja­ni, njih osam vari­ja­na­ta. Sve je neg­dje vrlo stri­pov­ski te su pri­ča i tekst su, iako ne na prvi pogled, sve­jed­no sve­pri­sut­ni. Na pita­nje kako su se nosi­li s time da uz likov­ni pos­to­ji zada­tak i u tek­s­tu, Lucija odgo­va­ra: „ S obzi­rom na to da je tekst vrlo bitan dio ove pri­če i uz nje­ga je lak­še shvat­lji­va dubi­na pri­če i nje­zi­ni deta­lji, mis­lim da tekst defi­ni­tiv­no ima teži­nu, nji­me su upot­pu­nje­ni rado­vi i sada se vide obje stra­ne priče.“

Koliko su se u ova­ko naiz­gled zaigra­nom i zabav­nom zadat­ku snaš­li i pro­naš­li, nada­ju li se da će sli­čan način rada moći zadr­ža­ti i u nekom svo­jem može­bit­nom pro­fe­si­onal­nom radu te koli­ko im je bilo udob­no i ugod­no biti u neko­li­ko isto­vre­me­nih ulo­ga, naime ovdje su se oku­ša­li u isto­vre­me­nos­ti autor­stva izlož­be i pra­te­ćeg mate­ri­ja­la, a pret­hod­no i sas­tav­lja­nja pri­če u tekst, obič­no se te raz­li­či­te faze i pla­no­vi povje­ra­va­ju raz­li­či­tim oso­ba­ma: „Meni se svi­dje­lo, jer je popri­lič­no iza­zov­no biti u jed­nom tre­nut­ku na više mjes­ta i drža­ti više stva­ri pod kon­tro­lom. Iako, neki se od nas nisu u tome u pot­pu­nos­ti uspje­li, pri­mje­ri­ce ja sam dos­ta kas­nio s rado­vi­ma. To je cije­li pro­ces uče­nja i sna­la­že­nja koji su dobro­doš­li kao oblik obra­zo­va­nja pa i saz­ri­je­va­nja“, zaklju­ču­je Dario koji dodat­no priz­na­je da se, uz osta­le škol­ske pro­jek­te i oba­ve­ze, pri ovom koli­či­nom rado­va zah­tjev­nom pro­jek­tu popri­lič­no borio s nedos­tat­kom ins­pi­ra­ci­je i sa svo­jim pre­ve­li­kim očekivanjima.

Zadovoljstvo sada viđe­nim rezul­ta­tom cje­lo­kup­nog pro­jek­ta osme­ro matu­ra­na­ta pul­skog ŠPUD‑a ne kri­je, a pro­fe­sor Pekica se nada i nje­go­vom dalj­njem putu, možda još kojem izla­ga­nju „Velikog crnog psa“. I upra­vo je DC Rojc i Dnevni bora­vak koji u zad­nje vri­je­me pul­skim Špudovcima neri­jet­ko otva­ra vra­ta i ovdaš­njoj publi­ci tako i sam rad Škole, barem nekih nje­zi­nih pro­fe­so­ra, pos­ta­je sve vid­lji­vi­ji te Pekica, zahva­lan na moguć­nos­ti rada s gene­ra­ci­ja­ma talen­ti­ra­nih uče­ni­ka, na kon­cu isti­če: „Ova izlož­ba zapra­vo pro­pi­tu­je jed­nu stvar, ono što sam ja naučio i dobio na ovom pro­jek­tu je do kuda men­tor tre­ba ići. Bilo bi sjaj­no da se baš za vri­je­me tra­ja­nja ove izlož­be orga­ni­zi­ra i okru­gli stol ili što­god slič­no te da se pos­ta­ve dvi­je, tri aktu­al­ne teme koje bi bile pove­za­ne uz ulo­gu men­to­ra u ovak­voj vrsti obra­zo­va­nja, kojoj vas na nijed­nom fakul­te­tu nit­ko ne uči, a sva­ka­ko vas ne uči o nje­zi­nim gra­ni­ca­ma. Istovremeno bi bilo izu­zet­no povu­ći ogrom­nu i kro­nič­nu temu škol­s­tva u Hrvatskoj opće­ni­to. Zahvalan sam sud­bi­ni što me je nani­je­la na ovu ško­lu i sre­tan sam što radim s kole­ga­ma s koji­ma radim“, a na samom otvo­re­nju izlož­be konač­no je razot­krio temu: „Velik crni pas može biti bilo tko od nas, to je pri­ča o usam­lje­nos­ti, odnos­no o tome da je mogu­će funk­ci­oni­ra­ti ispu­nje­no i dobro sa samim sobom. Nnaravno, sva­ki pro­ma­trač može nado­gra­di­ti pri­ču na neki svoj način.“

Ovaj tekst sufi­nan­ci­ran je sred­stvi­ma Grada Pule