Razgovor s plesačicom, koreografkinjom i plesnom pedagoginjom Robertom Milevoj povodom otvaranja Rekreacijskog centra za pokret i ples

• Iz sadašnje pozicije, moj je put bio podosta drugačiji od uobičajenog • Imala sam sreću da me kao mladu plesačicu puno koreografa i koreografkinja željelo u svojim projektima • U Plesnom boravku nema odvajanja „početnika“ i „naprednih“ jer je moja ideja već od samog nastanka bila usmjerena prema zajedništvu cijele zajednice •

• Puljanka sa zagre­bač­kom adre­som, ple­sa­či­ca, kore­ograf­ki­nja i ples­na peda­go­gi­nja, Roberta Milevoj, ple­som se bavi već sko­ro četi­ri deset­lje­ća. Iako nije stek­la for­mal­no ple­sač­ko ili kore­ograf­sko obra­zo­va­nje, sudje­lu­ju­ći na broj­nim radi­oni­ca­ma i ples­nim pred­sta­va­ma te rade­ći s vrs­nim kore­ogra­fi­ma i uče­ći od iskus­ni­jih ple­sa­ča, pro­naš­la je svoj vlas­ti­ti pro­fe­si­onal­ni put. O uspje­hu toga govo­re broj­ne uspješ­ne autor­ske i dru­ge pred­sta­ve ali i niz ugled­nih nagra­da koje je tije­kom godi­na dobi­la. Prije neko­li­ko godi­na zavr­ši­la je i pred­di­plom­ski stu­dij suvre­me­nog ple­sa, nas­tav­nič­ki smjer na Akademiji dram­skih umjet­nos­ti te otvo­ri­la rekre­acij­ski cen­tar za pokret i ples, Plesni boravak.

- Plesom sam se poče­la biti u ranom dje­tinj­stvu. Od sed­me godi­ne do kra­ja sred­nje ško­le bila sam čla­ni­ca stu­di­ja za stva­ra­lač­ke aktiv­nos­ti ZARO pod vod­stvom Slavice Šenk. Mama me jed­nom pri­li­kom vodi­la gle­da­ti ogled­ni sat ses­trič­ne i odmah pos­li­je kre­nu­li su moji ples­ni dani koji tra­ju sve do danas. Gotovo 40 godi­na se bavim ple­som što zvu­či poma­lo nere­al­no, ali tako je. Tijekom tog raz­dob­lja nauči­la sam prve ples­ne kora­ke, upoz­na­la se s čari­ma kaza­li­šta uz vrs­ne, tada već afir­mi­ra­ne pul­ske umjet­ni­ke, i stek­la pri­ja­te­lje za cije­li život.

Nakon sred­nje ško­le otiš­la si u Zagreb. Kako je dalje išlo tvo­je usavršavanje?

- Došla sam u Zagreb nakon što sam neko­li­ko godi­na rani­je, uz redov­ni pro­gram u ZARO‑u, poha­đa­la i ples­ne radi­oni­ce u Grožnjanu i Vodicama. Po zavr­šet­ku jed­ne od njih, dobi­la sam poziv kore­ogra­fa Rajka Pavlića da se pri­dru­žim gru­pi u radu na pred­sta­vi “Surimi”. Rajko mi je pru­žio prvu pro­fe­si­onal­nu pri­li­ku i podr­šku te sam par mje­se­ci kas­ni­je kao devet­na­es­to­go­diš­nja­ki­nja zaple­sa­la s tada sta­ri­jim kole­gi­ca­ma, a sada dra­gim pri­ja­te­lji­ca­ma, Aleksandrom Janevom Imfeld, Tamarom Curić i dru­gi­ma od kojih sam puno nauči­la. Nakon toga je usli­je­di­lo još neko­li­ko pred­sta­va pod Rajkovom kore­ograf­skim pali­com, a tije­kom tog peri­oda pre­poz­na­la me tadaš­nja umjet­nič­ka vodi­te­lji­ca Zagrebačkog ples­nog ansam­bla, Snježana Abramovic Milković i pozva­la da pos­ta­nem nji­ho­vom čla­ni­com. Izdvojila bih još 2002. godi­nu koja je za mene možda bila i naj­važ­ni­ja godi­na za poče­tak ozbilj­nog raz­miš­lja­nja o ple­su jer sam otiš­la u Bruxelles, tadaš­nju pri­jes­tol­ni­cu suvre­me­nog ple­sa te upoz­na­la malo dru­ga­či­ji sis­tem rada. Pohađala sam radi­oni­ce, audi­ci­je, uči­la o ple­su gle­da­ju­ći veli­ke ples­ne kom­pa­ni­je i po povrat­ku u Hrvatsku ima­la sve veću želju dje­lo­va­ti i kao ples­na auto­ri­ca. U idu­ćoj fazi saz­ri­je­va­nja usli­je­dio je jako velik broj pred­sta­va u koji­ma sam ple­sa­la za reno­mi­ra­ne auto­re i kolek­ti­ve, ali i stva­ra­la svo­je rado­ve. Za to vri­je­me, stal­no sam se usa­vr­ša­va­la na ljet­nim radi­oni­ca­ma Međunarodnog kaza­liš­nog fes­ti­va­la mla­dih – MKFM u Puli i Impulstanz‑a u Beču te dru­gim edu­ka­cij­skim pro­gra­mi­ma diljem Europe.

Koliko ti je bilo iza­zov­no naći svo­je mjes­to na ples­noj sce­ni kao slo­bod­noj umjet­ni­ci, bez for­mal­nog obra­zo­va­nja? Je li ti to bila ote­got­na okol­nost ili možda čak, u neku ruku, prednost?

- Iz sadaš­nje pozi­ci­je, moj je put bio podos­ta dru­ga­či­ji od uobi­ča­je­nog. Imala sam sre­ću da me kao mla­du ple­sa­či­cu puno kore­ogra­fa i kore­ograf­ki­nja želje­lo u svo­jim pro­jek­ti­ma. Možda je raz­log bio šaro­li­kost vje­šti­na koje sam rani­je stek­la nje­gu­ju­ći raz­li­či­te sti­lo­ve, od jazza, bale­ta i suvre­me­nog ple­sa i stil­skom izra­zu koji se tek kas­ni­je for­mi­rao ponaj­vi­še u surad­nja­ma s pri­ja­te­ljem i kole­gom Matijom Ferlinom, možda zbog uro­đe­nog talen­ta, ali ono što je sigur­no je da sam u tim godi­na­ma osje­ća­la veli­ku sna­gu, zaigra­nost i slo­bo­du izra­ža­va­nja u bav­lje­nju ple­som. Nije me sme­ta­lo što nemam zavr­še­nu ples­nu ško­lu i aka­de­mi­ju jer sam izvo­đač­kom prak­som u raz­li­či­tim pro­jek­ti­ma stje­ca­la boga­to iskus­tvo i zna­nje. Taj put mi je isto­vre­me­no dao pri­li­ku pre­poz­na­ti svo­je afi­ni­te­te koji su me dalje usmje­ri­li pre­ma umjet­nič­kom radu i sma­tram to svo­jom prednosti.

S dru­ge stra­ne, pri­je pet­na­es­tak godi­na, nisam bila jedi­na bez for­mal­nog aka­dem­skog obra­zo­va­nja. Tada su bila dru­ga­či­ja vre­me­na. Mislim da je faza s počet­ka 2000-ih za mno­ge iz moje gene­ra­ci­je ples­nih umjet­ni­ka pa i za mene ozna­ča­va­la jedan važan peri­od u koje­mu su se poče­le stva­ra­ti nove ide­je i novi (autor­ski) pris­tu­pi na zagre­bač­koj neza­vis­noj ples­noj sce­ni. Dobar pri­mjer je pojav­lji­va­nje plat­for­me „EkS – sce­na“ koja je u to vri­je­me okup­lja­la mla­de auto­re unu­tar neza­vis­ne suvre­me­ne ples­ne scene.

Posebno su istak­nu­te tvo­je autor­ske pred­sta­ve Roberta, Roberta, Opet Roberta i Rob3rta. Koliko je iza­zov­no radi­ti tak­ve pro­jek­te u koji­ma si i autor i izvo­đač, koli­ko su one intimne?

- Solo rado­vi su za mene nešto poseb­no. Spomenute pred­sta­ve sigur­no su me obi­lje­ži­le kao kore­ograf­ki­nju i izvo­đa­či­cu, ali meni u srcu naj­važ­ni­je je moći otple­sa­ti nešto iza čega sto­jim. Iza „ples­nog para­va­na“ sto­je snaž­ne ins­pi­ra­ci­je koje je onda važ­no zna­ti pre­obli­ko­va­ti u scen­ski sadr­žaj da bi ima­le smis­la. Ako se pitam, a pitam se zašto nešto radim u medi­ju ple­sa, odgo­vor je u tim predstavama.

Nedavno si se odlu­či­la na upis na Akademiju dram­skih umjet­nos­ti. Kako si se odlu­či­la na ško­lo­va­nje u tom smje­ru i je li bilo teško upas­ti i u konač­ni­ci završiti?

- Preddiplomski stu­dij suvre­me­nog ple­sa – nas­tav­nič­ki smjer ponu­dio mi je puno toga dru­ga­či­jeg nego na što sam bila navik­la pri­je upi­sa. Pedagogija u tom smis­lu nema izra­že­ni umjet­nič­ki kon­tekst što mi je dos­ta fali­lo, ali nauči­la sam neke stva­ri gle­da­ti iz nove per­s­pek­ti­ve i zahval­na sam aka­dem­skom okru­že­nju na tome. U stu­di­ra­nju sam se poka­za­la kao pra­va štre­be­ri­ca što me pod­sje­ti­lo na činje­ni­cu koli­ko zapra­vo volim uči­ti. Istovremeno mi je pomo­glo da u svo­jim kas­nim tri­de­se­tim godi­na­ma pre­is­pi­tam svo­je zna­nje i nove spoz­na­je pri­mi­je­nim u novim pos­lov­nim i dru­gim situacijama.

Odnedavno si vlas­ni­ca rekre­acij­skog cen­tra za pokret i ples, Plesni bora­vak. Možeš nam ga malo pred­sta­vi­ti i reći koje sve pro­gra­me nudite?

- Plesni bora­vak je mjes­to za rekre­aci­ju ple­som i pokre­tom i nami­je­njen je raz­li­či­tim pro­fe­si­ja­ma, neo­vis­no o pret­hod­nom pro­fe­si­onal­nom ples­nom iskus­tvu. U Plesnom borav­ku nema odva­ja­nja „počet­ni­ka“ i „napred­nih“ jer je moja ide­ja već od samog nas­tan­ka bila usmje­re­na pre­ma zajed­niš­tvu cije­le zajed­ni­ce. Možda radi­ka­lan pris­tup, ali Plesni bora­vak sam zamis­li­la kao mjes­to susre­ta lju­di iz ples­ne i pos­lov­ne zajed­ni­ce. Razlog je taj što mis­lim da svi mogu osje­ti­ti i pre­poz­na­ti dobro­bit ple­sa, samo je cilj za sva­ko­ga dru­ga­či­ji. Ono naj­bit­ni­je, što tako­đer leži u mom vlas­ti­tom iskus­tvu, jest da može­mo uči­ti jed­ni od dru­gih s pot­pu­no raz­li­či­tih pozi­ci­ja iskus­tva i zna­nja. S dru­ge stra­ne, puno puta sam osje­ti­la da opća popu­la­ci­ja ple­sa­če sma­tra vrlo spe­ci­fič­nom gru­pom iza­bra­ni­ka. U umjet­nič­kom kon­tek­s­tu to je tako, ali kada se ples podu­ča­va onda sam dru­ga­či­jeg miš­lje­nja. Kao ples­na peda­go­gi­nja želim spa­ja­ti raz­li­či­tos­ti, ne raz­dva­ja­ti, i na tom tra­gu poči­va misi­ja Plesnog borav­ka. Programi u cen­tru su podi­je­lje­ni na redov­ne pro­gra­me i radi­oni­ce koje se odvi­ja­ju jed­nom do dva­put mje­seč­no: Ples i pokret za odras­le, Ples kao tera­pi­ja, Program ples­ne teh­ni­ke, ples­no – kre­ativ­ne radi­oni­ce i radi­oni­ce za osob­ni rast i razvoj. Više o tre­nut­nim pro­gra­mi­ma i doga­đa­ji­ma zain­te­re­si­ra­ni mogu naći na web stra­ni­ci Plesnog borav­ka – www.plesniboravak.com.

Ponekad se novi polaz­ni­ci zna­ju izne­na­di­ti s nači­nom moga rada. Često oče­ku­ju da ću sta­ti ispred njih i reći što da rade. Onda im objas­nim da je moja ulo­ga više medi­ja­tor­ska, nego auto­ri­tet­na, a još manje auto­ri­ta­tiv­na što bi bilo apso­lut­no kri­vo. Volim radi­ti na način da ponu­dim vjež­bu ili zada­tak, objas­nim pra­vi­la, a onda svat­ko za sebe ispi­tu­je vlas­ti­ti pro­ces uče­nja. Izabrala sam takav način podu­ča­va­nja jer sam kroz godi­ne kao uče­ni­ca puno puta uči­la tuđe ide­je i na kra­ju uze­la ono što je za mene kao ples­nu peda­go­gi­nju naj­bit­ni­je, a to je ponu­di­ti dru­gi­ma sadr­žaj s kojim se sva­ko tije­lo može pois­to­vje­ti­ti. Naravno da nije sve za sva­ko­ga i ne oče­ku­jem da će se sve što podi­je­lim svi­dje­ti svi­ma, ali s dru­ge stra­ne, čvr­sto sto­jim iza ono­ga što radim.

Vodiš radi­oni­ce koje neri­jet­ko pove­zu­ju ples i um tj. ples i naš osob­ni razvoj. Kolika je ulo­ga i zna­čaj ple­sa u osta­lim seg­men­ti­ma našeg živo­ta? Koliko nam ples može pomo­ći u tera­pij­skom smislu?

- Ples je u našim tije­li­ma, emo­ci­ja­ma, mis­li­ma… I sama se izne­na­dim koli­ke učin­ke ples može ima­ti na sve­ukup­ni bolji­tak oso­be. Radionice za osob­ni rast i razvoj sve su izra­že­ni­je u post – suvre­me­nom nači­nu živ­lje­nja, a ja sam se opre­di­je­li­la za kom­bi­na­ci­ju suvre­me­nog ple­sa, somat­skih prak­si i ples­ne impro­vi­za­ci­je koje onda pro­vo­dim kroz radi­oni­ce, osob­no i u surad­nji s dru­gim struč­nja­ci­ma iz slič­nih podru­čja. Rekla bih da lju­di pone­kad podra­zu­mi­je­va­ju osob­ni rast i razvoj isklju­či­vo kroz rad na men­tal­nom nivou, a zabo­rav­lja­ju se bavi­ti tije­lom. Kao ples­na struč­nja­ki­nja nagla­ša­vam ovaj dru­gi, jed­na­ko važan seg­ment, jer ne može­mo funk­ci­oni­ra­ti bez „tje­les­nog oslon­ca“. Cijelo život­no iskus­tvo pohra­nje­no je u našim tije­li­ma. Stoga više zago­va­ram pri­mje­nu tje­les­no ori­jen­ti­ra­nih prak­si u cilju cje­lo­vi­te pove­za­nos­ti uma i tijela.

Čini li ti se povra­tak i rad u Puli u buduć­nos­ti kao real­na moguć­nost? Planiraš li to jed­nom ili ti je ipak sada Zagreb dom?

- Trenutno živim i radim u Zagrebu. Mislim da će to potra­ja­ti još neko duže vri­je­me. Pula je moj rod­ni grad, moje uzem­lje­nje i mir. Ostaje zauvi­jek baza za sve što sam pos­ti­gla u ple­su i uvi­jek osje­ćam podr­šku lju­di iz Pule i Istre.

• Roberta Milevoj